Marko Ivančević, pesnik iz Novog Sada koji poslednjih 15 godina živi sa Parkinsonovom bolešću. Autor je knjiga Fenjeri iz mojih sokaka, Kolo zlatnih niti, Šapat Tise u Banatu, Tajni zapisi srca ravnice, Uspavanka za anđela… Deo njegove životne priče zabeležen je u dokumentarnom filmu Opraštam ti koji je ove godine prikazan na Filmskom festivalu Uhvati film u Kulturnom centru Novog Sada. Po osnovnoj vokaciji Marko je medicinski tehničar i trenutno radi na sastavljanju priručnika iz opšte i specijalne hirurgije. Za Portal o invalidnosti govori o svojim ranim sećanjima, životu sa Parkinsonom, poeziji i stvaranju…
Tri osobe kojima se diviš?
U međuvremenu krug se drastično suzio. Divim se ljudima…. ma, ta reč je godinama zaboravljena.
Koju knjigu si pročitao više od dvaput i šta te nateralo na to?
Nož Vuka Draškovića, zbog potvrde o identitetu.
Najlepše mesto na kome si bio?
Dubrovnik.
Koje pitanje sebi najčešće postavljaš?
Gde su garance čovekove snage i moći?
DETINJSTVO
Najčudnije uverenje kog si se držao tokom odrastanja?
U detinjstvu sam puno vremena provodio na selu, gde mi ništa generalno nije nedostajalo. Osim možda ideja, mada se uz drugare sve lepo odvijalo. Prolazeći kroz život susretao sam dobronamerne ljude, bilo da je reč o familiji ili o prijateljima. Od tada imam osećaj, gotovo ubeđenje, da su svi ljudi stoprocentno dobri. Naravno, kad sve to završi u retrovizoru, mora da se preispita…
Kako si zamišljao da će tvoj život izgledati dok si bio dete?
Zamišljao jesam, ali verovao nisam…
Usled nekog velikog razočaranja?
Nisam imao naročitih razočarenja, jedino sam doživeo veliki stres kada je deda iznenada preminuo. To me je dotuklo, a istovremeno sam bio prilično napet jer su se bližili prijemni ispiti. Upisao sam medicinu i prekinuo školovanje zbog pojave simptoma te neopisivo teške i dosadne bolesti. Razočaralo me je to što sam sa vrhunskim rezultatom morao da vratim indeks i da zapečatim zamisao o bilo kom poslu u zdravstvu.
ŽIVOT SA PARKINSONOM
Sećaš li se prvog simptoma?
Da: ukočenost, sitan hod i usporenost.
Šta se promenilo?
Smisao za humor mi je ostao isti… Život sa Parkinsonom je kao da delite sa nekim nešto što ni sami nemate, ali za njega nema pardona; u slučaju da se naziva i proziva, onda se buni i ispoljava svoju divljačku i mučiteljsku osobinu. Njega morate zadovoljiti, što se u principu još i može podneti, ali kad zauazme dušu, onda se gubi čovečanska moć da se odrasta zdrav i srećan. Ličnost se menja potpuno jednostavno. On je nezvani gost gotovo svuda, ali je dovoljno da za čas stvori paniku, izbezumljene prolaznike, zaprepaštenu masu koja srdito pokušava da izvadi davljenika iz bujice pohotnih idola. To je rat 1/1 ili svi/1, kako vam se više sviđa. Podnositi ga treba spontano i lagano, sa puno mržnje u očima, jer on je kukavica i smrad nakazan od pojave. Krajnje pohotno grabi, ne živote, nego zrele plodove; čini da ste zarobljeni na stanici očaja i nirvane. Andrić kaže: Toliko je u životu bilo stvari kojih smo se bojali, al nije trebalo – trebalo je živeti. Ne boj se svoje senke!
Imaš li neke trikove za lakši život sa Parkinsonom koje bi hteo da podeliš?
Nismo mađioničari, ali to je pravi cirkus.
POEZIJA
Prva pesma koju si napisao. Kada i kako je nastala?
Nastala je iz želje jednog klinca da osvoji svet. Pisanje poezije je talenat, dar koji treba znati kako da upotrebiš. Nije dovoljno napisati samo par stihova i biti pesnik. Svaka moja pesma, od prve do poslednje, ispunjena je ljubavlju. Pišem o Novom Sadu, ravnici, Vojvodini, primorju… Izvori inspiracije naparve vulkan koji šalje vatrena osećanja. Pravi pesnici su retki… A reč na pogrešan način predstavljena odnosi više glava i srdašaca nego ikoji rat u svetu zaljubljenih.
Kako se kod tebe odvija proces pisanja? Da li se pesma naprosto desi…ili dugo promišljaš nad njom?
Pišem u dahu, jer posle više ne znam šta sam hteo da napišem.
Kad čitaš rane radove, da li ti sada zvuče kao da ih je neko drugi pisao… ili i dalje osećaš povezanost?
Često kopam po arhivi koja za sada broji nešto više od 1340 presama. Čitam ih povremeno, kada se ukaže prilika. Kada slušam nekog ko razgovetno čita, prosto se iznenadim i začudim: kada i da li sam zaista ja to napisao? Ponekad naiđem na neke stihove iz mlađih dana, kada sam bio apsolutni amater koji je stihove oblikovao po principu samo da se rimuje. Rekao bih da su prva i 1340. pesma identične, izuzev u kulturi govora. Shvatio sam da je poezija kao reka u koju ne možeš tek tako nabacati slova.
Pesma je jedna jedina; naklon 108, i nakon 308, ostaće žal i boca vina za kafanskim stolom, karirani stoljnjaci i brkate konobarice. A ja ću tada čekati tortu za 109. rođendan, čekaću uporno da bar još jednom neko dođe na moj grob, da izrercituje ili bar pročita epitaf.
Zamisli da imaš 108 godina i ostao ti je još jedan minut života. Prilazi tvoj mali rođak i pita: – Pre nego što odeš, reci mi šta da radim sa svojim životom. Šta ćeš odgovoriti?
Ako neko ne zna šta da radi sa svojim životom, pokazaću mu kapiju bilo kog groblja i preporučiti da stane u red. Ostale molim i pozivam da prvo čuvaju zdravlje, da veruju u ljubav, da tragaju za srećom, da se ne boje svoje senke… da pokušaju da budu besmrtni.
Bilo šta što nisam pitala, a treba dodati?
Ne dozvoli da ti život prođe u dosadi.
1333.
NA JASTUKU MOGA SNA
Kada bi perje ogrejalo nas
Jastuci bi grmeli od dosade
Kad bi košava pričala viceve
Doktori izgubili igle i špriceve
Kada bi nas perje obasipalo
Duž ravnice detinjstva moga
Kad bi vremenu ruke dali
Lepim trenucima ponovo bi se radovali
Kad bi vunom utoplili ljubav
Puno lepote bi se ispililo tad
Pa još ovcu odvedemo kod brice
Sa pendžera mojih sokaka mirišu komšinice
Kada bi prusluk obukli na sve hramove sveta
Vera jača od svevišnjega Boga počinje da preti
Kada demon napadne i udicu u ponor baci
Drsko se nižu godovi leta kao latica suncokreta
