Ne moram da se sećam da sam osećala bol. Nisam sigurna da je to nešto što možemo da uradimo. U mom slučaju, to je irelevantno. Ne možeš se setiti nečega što se još uvek dešava.
Kompleksni regionalni bolni sindrom je toliko redak da lekarima lako promiče, što dovodi do odlaganja u tretiranju ovog stanja. Osobe sa ovim sindromom često u tolikoj meri preziru određeni deo tela, da žele da ga amputiraju. Bol se obično pojavljuje u udovima, nakon najmanje povrede. Ranije se smatralo da je stanje psihosomatske prirode, a istraživanja pokazuju da postoje realne fizičke promene na nivou nervnog sistema.
Procenjuje se da se stanje javlja kod 26 od 100 000 ljudi. Većina lekara ne susretne se ni sa jednim ovakvim slučajem tokom cele karijere. Dijagnozu nije teško uspostaviti, ako mentalni okvir dozvoljava da se o tom stanju uopšte misli kao o dijagnozi.
Pomoć se nerado traži, jer retko ko može da zamisli da ode kod lekara i kaže: – Zaista mrzim svoju nogu i želim da je odsečete. Ne sviđa mi se što je to deo mene. Očekivano je da će vas nakon takvog uvoda proslediti psihijatru.
Rejčel Begšo, direktorka pozorišta u severnom Londonu, iskusila je intenzivan bol nakon pada na trčanju i ozbiljne povrede tetive u desnoj nozi (1999). Osetila je kao da ne želi da joj noga bude u blizini. Trebalo je 18 meseci da dobije dijagnozu kompleksnog regionalnog bolnog sindroma, a odgovarajući tretman usledio je tek osam godina kasnije.
– Mora da je sve u tvojoj glavi – govorili su mi. – Ne možemo da pronađemo nijedan razlog zašto bi to bolelo toliko koliko boli. To je opšte iskustvo ljudi sa ovim sindromom.
Trepija je fokusirana na reprogramiranje mozga i desenzitizaciju na bol. U jednoj od terapija koristi se ogledalo pozicionirano tako da klijent vidi samo zdrav ekstremitet i njegov odraz, čime se kreira iluzija da ima dva zdrava ekstremiteta.
Rejčel kaže da su joj terapije pomogle da prihvati svoju nogu i da ponovo zadobije kontrolu nad njom. Još uvek prolazi kroz bol i njena desna noga ne može da nosi težinu, pa koristi štake ili kolica, ali je manje osetljiva na bol.
U saradnji sa piscem Krosom Torpom, Rejčel je svoje iskustvo preinačila u pozorišnu predstavu Oblik bola. Stvaralački proces bio je izazovan, jer priča o bolu pogoršava bol, aktivirajući signale u mozgu.
– Oduvek sam znala da nema smisla praviti predstavu koja je u potpunosti unutar bola, nego o tome kako drugi ljudi pristupaju bolu. Kako se publika odnosi prema tome.
Znajući koliko je iskustvo bola subjektivno i lično, možda je zbunjujuće što Rejčel nije autorka Oblika bola, nego je odabrala pisca s kojim će sarađivati na izradi teksta.
– Rad sa Krisom omogućio mi je da neprestano postavljam pitanje: Može li on da razume kako je živeti u tom stanju? Ako može, to znači da će glumci moći da uspostave komunikaciju sa publikom.
Komunikacija je integralni deo njene predstave. U pitanju je eksperiment o tome kako govorimo o bolu – ako to ikada činimo na način da to neko drugi može da razume.
– Dešava mi se da se osećam kao da sam izvan tela kada je bol veoma intenzivan. Pre nekoliko godina opisivala sam nekome kako, na određeni način, izađem iz tela i posmatram nekoga ko je u bolovima, a to nisam ja. Iako znam da sam to ja, na neki način sam izvan sebe. U isto vreme sam i unutar tela i van njega. Propratna pojava je da onda vidim bol u bojama i čujem ga kao zvuk.
Predstava koristi muziku i zvučne efekte da bi dočarala ovo iskustvo.
– Da li taj zvuk tačno predstavlja kako ja čujem bol? Ne. Ali to je koristan način da istražimo tu hronologiju i kreiramo iskustvo koje se može podeliti. Pozorište istražuje šta znači živeti, istražuje ljudsko iskustvo. Svi osećamo bol.
Oblik bola istražuje život do najudaljenijih tačaka i radost koju je tamo moguće pronaći.
IZVORI:
