Međunarodni filmski festival sa tradicijom, Uhvati sa mnom ovaj dan / Uhvati film, otvoren je 20. septembra u Kulturnom centru Novog Sada. Na ovogodišnji konkurs pristigla su čak 734 filma iz preko 50 zemalja sveta. U najužu selekciju, po proceni stručnog žirija koji čine Tatjana Stojšić Petković (psihološkinja i aktivistkinja), Zoran Cvetković (režiser) i Ognjen Ranisavić (aktivista), ušla su 34 filma iz 25 zemalja. Tokom 4 filmska dana biće prikazani filmovi iz Indije, Irana, Australije, Amerike, Estonije, Finske, Francuske, Turske, Italije, Grčke, kao i filmovi iz zemalja regiona i Srbije. Prostorno udaljeni, a ideološki veoma bliski, filmovi nastaju sa svešću da se svaka nerealna slika i generalizovanje negativno odražava na kvalitet života osoba s invaliditetom. Film kao medij i kao umetnička forma reflektuje stvarnost, kritički je sagledava i pruža sliku jedne alternativne i bolje stvarnosti.
– Nije bilo lako napraviti odabir filmova, jer su zaista mnogi autori otvorili značajne teme. Prioritet smo dali filmovima koji pokreću teme o kojima se ne govori, kao što je tema (ne)vidljivih žena s invaliditetom i dvostruke diskriminacije. Pristiglo je neočekivano mnogo filmova iz dalekih zemalja na temu roditeljstva, prihvatanja unutar porodice, pružanja podrške. Ovo su filmovi koji ne nude rešenja i najmanje su namenjeni osobama s invaliditetom, jer mi već imamo sopstveno iskustvo i po prirodi stvari nas interesuju druge osobe s invaliditetom. Filmovi su namenjeni svima koji žele da otvore nove vidike u svojim životima. – Tatjana Stojšić Petković
Uhvati film nije samo filmski festival, nego festival posvećen afirmaciji drugih vidova umetnosti i stvaralaštva osoba s invaliditetom. Na svečanom otvaranju predstavljena je poezija Miodraga Petrovića, nakon čega je usledio nastup orkestra Dobri ljudi. U holu bioskopa postavljene su modne fotografije žena s invaliditetom nastale na reviji Prepoznaj ženu u meni, kao i prodajna izložba rukotvorina Udruženja distrofičara južnobačkog okruga.
Milesa Milinković, direktorka festivala za Portal o invalidnosti:
Koji ključni momenti su vodili do realizacije XV festivala? Šta sve ne vidimo na otvaranju, a stoji u pozadini festivalskih dana?
U pozadini je cela godina rada: od raspisivanja konkursa, preko tri selekcije i žiriranja, komunikacije s autorima, do obezbeđivanje svega što je potrebno da festival bude pristupačan… Fleksibilnost je veoma važna – veština da se problemi rešavaju u hodu i spremnost na promenu planova. Svake godine okupljamo novi tim volontera i zajedno radimo na otklanjanju predubeđenja i predrasuda. Da bismo organizovali kvalitetan prateći program, moramo biti u toku i pratiti dešavanja na umetničkoj sceni osoba s invaliditetom.
Najzabavniji deo u pripremi Festivala?
Najzabavniji je kontakt sa autorima, od prepiske do njihovog dolaska na festival. Razgovor s autorima stavlja filmove u jedan širi kontekst, upotpunjuje sliku. Zabavno je kako se filmske teme kategorišu same od sebe, a poslednji pripremni mesec je naročito uzbudljiv, kada se sve odvija u brzom tempu, dok mislim o najrazličitijim stvarima.
Koja tematika je dominantna na ovom festivalu?
Moram da priznam da sam potencirala temu žena s invaliditetom. Pristiglo je dosta filmova na tu temu, pa sam sugerisala žiriju da obrati pažnju na te filmove. U četvrtak prikazujemo filmove o umetnosti osoba sa invaliditetom, u petak o važnosti podrške, u subotu o intimnosti i samostalnosti, a u nedelju o ženama s invaliditetom.
Kvalifikacije za odabir filmova – da li se nešto menjalo u kriterijumima?
Na prvim manifestacijama prikazivali smo sve što je dolazilo kao afirmaciju bavljenja umetnošću. To više nije slučaj, sada tražimo filmska ostvarenja, filmove koji odgovaraju na temu invalidnosti, ali nisu patetični i izbegavaju medicinski model, bilo da su dokumentarni ili igrani. Teško je napraviti film o nekoj osobi koja je sjajna, ako sama sebe posmatra iz medicinskog modela. Ponekad se žiri i selektor susreću s tom problematikom, što se naknadno izniveliše kroz razgovore.
U jednoj rečenici, šta čini dobar film?
Na našem festivalu dobar film je onaj koji u što kraćem vremenu donosi što bolju poruku o invalidnosti koja menja perspektivu, ruši predrasude i tabue.
Kakve novine se pojavljuju na nivou žanra i filmskog izraza?
Iranci prave mnoštvo filmova na temu invalidnosti i inovativni su: prave filmove bez tona ili tonske filmove bez slike.
Koji film si pogledala najviše puta, od početka festivala do danas?
Pošto nakon festivala organizujemo filmske karavane, neke filmove pogledam i po deset puta. Najdraži mi je film Love at First Sight, zbog vedrine koju nosi. Kad predstavljamo festival u celini, ponekad stavim taj film u prvi plan.
Zbog čega je ovaj festival značajan za filmske stvaraoce?
Kada neko uđe u selekciju i dobije nagradu na drugom festivalu koji nije tematski kao naš, to je priznanje za filmsku umetnost. Selekcija na našem festivalu je potvrda još jednog aspekta: da je autor ispričao dobru priču na dobar način, da je tim filmom zaista nešto uradio. Smatram da se film ne pravi samo radi umetnosti. Društveno angažovani filmovi imaju nameru da nešto pokažu, kažu, promene. Učešće na ovom festivalu to potvrđuje.
Festival deluje na više nivoa: umetničkom / filmskom, na nivou pokreta osoba s invaliditetom, kao i na planu šire zajendice…
Organizacije osoba s invaliditetom prvenstveno su usmerene na pružanje usluga; volim da verujem da radimo za pokret na širem i apstraktnom nivou, utičući na same osobe s invaliditetom, njihove porodice, medije, autore… Možda ta promena nije vidljiva direktno i odmah, ali je evidentno da se stvari menjaju, naročito unutar filmske umetnosti.
Šta predviđaš – s kakvim utiskom će posetioci otići sa ovogodišnjeg festivala?
Dobra energija već je prisutna. Znam da svi uvek nešto novo naučimo… A nakon festivala, intenzivno se razmišlja o filmovima i utisci se sležu narednih sedam dana…
