Nedavno smo preneli članak Darle Klejton, doktorke kliničke psihologije i majke dečaka sa cerebralnom paralizom, o 15 stvari koje ne treba da kažete roditelju deteta s invaliditetom.
– Dok sam sastavljala tu listu, bilo mi je teško da ostanem usredsređena na ono što ne treba reći, jer sam neprestano htela da predložim alternativne opcije. Dok sam radila na ovim alternativnim idejama, shvatila sam da su mnogi od ovih komentara i pitanja sasvim prihvatljivi – u određeno vreme, na određenim mestima, u određenim odnosima. U nekim drugim situacijama nisu. Na primer, ako se takvo pitanje pojavi dok sam na kafi sa bliskom prijateljicom, verovatno ću s lakoćom da odgovorim. Ako mi isto pitanje postavi stranac dok moj sin isprobava petnaesti par cipela nadajući se da ćemo naći model kompatibilan sa ortozom, verovatno neću biti tako predusretljiva.
Imajte na umu da predlozi koji slede mogu biti primereni, a isto tako i uvredljivi, zavisno od situacije.
Još jedna stvar koju treba razmotriti je prisustvo mog deteta. Ako mi postavite pitanje o genetici, prognozama ili čak kažete da niste znali kako nešto nije u redu s njim, na drugačiji način ću to prihvatiti ukoliko sam prinuđena da na isto odgovaram pred svojim detetom. To ne znači da ne smete ništa da me pitate ili prokomentarišete pred njim, samo bi trebalo da, kao i uvek, razmislite pre nego što to uradite.
-
Šta ne treba reći: Izgleda normalno. Nisam znala da nešto nije u redu s njim.
Alternativa: Pretpostavljam da ljudi koji ovo izjave pokušavaju da saopšte roditelju da detetu dobro ide. Bolje bi bilo reći: Vau, nisam to znala, izgleda da odlično napreduje, mora da si ponosna! Ili nešto sasvim jednostavno poput: Nisam znao da ima te poteškoće, izgleda sjajno.
-
Šta ne treba reći: Izgleda mi dobro. Nikad se ne bi reklo na prvi pogled.
Alternativa: Mora da ste mnogo radili, jer izgleda odlično. Ili da samo kažete: Vau, nisam to znala.
-
Šta ne treba reći: Da li je genetski?
Alternativa: Ako vodimo prisan razgovor o poteškoćama mog sina, neće me uvrediti ako me upitate s poštovanjem: – Da li znaju šta je prouzrokovalo sve te izazove? – ili da me čak direktno pitate da li je genetski. Ali, ako u tržnom centru primetite dete sa invaliditetom, uperite prst u njega i pitate: – Pa, je li genetski? – jer ste jednostavno radoznali, verujem da se većini roditelja neće dopasti vaš pristup. Odgovoriću vam, edukovaću vas i verovatno ću vas ohrabriti da ubuduće mudrije birate reči.
-
Šta ne treba reći: Prerašće to, zar ne?
Alternativa: Da ponovim: deca ne prerastaju trajne oblike invaliditeta i medicinskih stanja. Većina roditelja mora da izađe iz poricanja i da prihvati tu činjenicu. Ne znači da nam to nije bilo teško, niti da nas više ne čini tužnima. Sada treba da pomognemo vama, članovima porodice, prijateljima ili nečijoj baki koju smo slučajno sreli u detetovoj školi, da se usaglasite sa tom činjenicom; sa činjenicom sa kojom se i sami još uvek rvamo. Mogu da predložim sledeće: Kako napreduje sada? Na čemu u poslednje vreme radite na terapijama? Koju novu veštinu je savladao? Napravite otvaranje, a mi ćemo se hvalisati.
-
Šta ne treba reći: Da li je zbog tebe u kolicima?
Alternativa: Ovo me zbunjuje tolikim nivoima nepristojnosti. Ne, nisam to izmislila, pitanje mi je postavio jedan prijatelj. Nisam sigurna da imam dobru alternativu, recimo: – Kako to da tvoja ćerka koristi kolica? Kao i kod drugih pitanja i komentara, postoje odgovarajuće vreme i mesto. Biću daleko otvorenija i voljnija da odgovorim ako sedimo na rođendanskoj zabavi dok nam se deca igraju zajedno, nego ako me neki stranac zaskoči tim pitanjem dok čekam kafu za poneti.
-
Šta ne treba reći: Rođak nećaka mog brata od ujaka ima autizam, tako da znam kako je to. Ili: Rođak mog nećaka ima autizam. Stvarno je izvanredan u matematici. U čemu je tvoj sin nadaren?
Alternativa: Ljudi žele međusobno da se povežu, što često pokušavaju da urade kroz zajednička iskustva. Jednom sa slučajno čula dete koje je došlo u posetu dok je moj sin primao infuziju koja je zahtevala nekoliko uboda iglom, kako mu kaže: – Nikada ne plačem dok me bodu. Moram priznati da sam bila pomalo uzrujana tim komentarom, nakon pola sata probadanja iglama i potrage za venom. Posle nekog vremena, shvatila sam da to dete nije bezobrazno; samo je pokušalo da podeli iskustvo najbolje što ume. Nije znalo koliko dobro je moj sin upoznat s tim. Pokušavam toga da se setim kada čujem slične izjave odraslih. Moja preporuka je: Poznajem drugo dete koje ima autizam; on je baš zainteresovan za vozove. Šta zanima tvog sina? Ili: Sin mog prijatelja ima cerebralnu paralizu; nosi ortoze na obe noge. Zašto tvoja ćerka nosi samo jednu?
-
Šta ne treba reći: Zašto nisi prestala da rađaš posle prvog deteta?
Alternativa: Ovo je prilično jednostavno: nije na vama da sudite o bilo čijim odlukama. Naravno, možete da budete radoznali; i sama sam prilično radoznala – ali ne iznosim osuđujuće i uvredljive komentare da bih nahranila svoju radoznalost. Predlažem ovakav komentar: – Nisam znala da imaš desetoro dece. Mora da si jako zauzeta oko njih!
-
Šta ne treba reći: Bog ti daje samo ono s čim možeš da se nosiš.
Alternativa: Bilo bi u redu reći: Zvuči kao da ti je čaša puna. Treba li ti pomoć? Tu sam ako ti nešto zatreba. Ili: Sigurno smo se našle s razlogom, slobodna sam u subotu, da li ti treba bebisiterka? Volela bih da provedem vreme s tvojom decom.
-
Šta ne treba reći: Jesi probala ishranu sokovima? Zašto ne pogledaš film o keto dijeti?
Alternativa: Nemam ništa protiv toga da čujem nešto o prirodnim metodama. Samo pripazite da to ne formulišete tako da zvuči kao da će vaš predlog izlečiti moje dete i verovatno ću biti zainteresovana. Možda bi dobra alternativa bila: Jesi li čula za istraživanje o primeni medicinske marihuane kod dece sa epilepsijom? Zvuči zanimljivo. Ili: Rekla si da se tvoj sin lako umara. Imam više energije otkako pijem ceđeno voće – možda bi i njemu pomoglo. Primećujete razliku između toga i: Ceđeno voće izlečilo je moj giht, možda će izlečiti i cerebralnu paralizu kod tvog sina.
-
Šta ne treba reći: Mora da je lepo tako kasno dolaziti kući – nakon što sam ceo dan jurila sa tretmana na tretman. Ili: Mora da je super odmarati se ceo dan, kad nemaš posao.
Alternativa: Gorenavedeni komentari su veoma osuđivački. Bolja opcija je: Izgleda da si celo jutro bila zauzeta terapijama, nadam se da je sve prošlo dobro. Ili: Sve što ti radiš sa svojim detetom zahteva puno radno vreme!
-
Šta ne treba reći: On je jedan od božjih anđela.
Alternativa: Ta izjava je veoma snishodljiva kada se odnosi samo na decu s invaliditetom. Bolja opcija je: Kako sladak dečak, ima divan osmeh!
-
Šta ne treba reći: Kako si, za ime sveta, slomio obe noge?
Alternativa: Sada kad znate da ortoze nisu gips i da deca koja ih nose najverovatnije nisu slomila nogu, možda biste rekli: Super mu je taj maskirni dezen! Ili: Preslatka joj je ta pink majica. Ili: Baš su mu dobre patike! Sasvim je moguće videti dete s invaliditetom i prokomentarisati nešto što nema veze s invaliditetom.
-
Šta ne treba reći: Ne znam kako to uspevaš. Sjajna si majka. Nikada to ne bih mogla.
Alternativa: Ti si tako dobra majka, deca su ti baš učtiva! Ili: Super što si toliko aktivna sa svojom decom. Ili: Mora da si ponosna na njega. Mame se brinu o deci, zar ne? Zato mi je čudno da dobijam komplimente zbog toga što ispunjavam osnovne potrebe svom detetu. Kao kada bih vam rekla: Sjajna si majka, večeras si nahranila svoje dete. Uvrnuto, zar ne?
-
Šta ne treba reći: Ne mogu da verujem da si mu dala (ovde ubacite lek ili medicinski postupak). Nikada to ne bih dala svom detetu.
Alternativa: Još jednom, komentare osude treba izbegavati. Probajte nešto kao: Zvuči kao teška odluka. Kako se držiš?
-
Šta ne treba reći: Zamalo da dobijem infarkt. MIslim da ću doživeti epileptični napad. Jesi retardiran?
Alternativa: Roditelji deteta sa invaliditetom mogu biti osetljivi. Većina nas razume da vam nije namera da vređate, ali nas to i dalje vređa. Uvek će me vređati reč na R. Nije u redu da njome ukazujete na nešto glupo ili užasno, ili na nešto što jednostavno ne volite. Jednostavno recite to je glupo ili stvarno je užasno ili mrzim to. Lako je, zar ne? Umesto da kažete kako ste zamalo imali infarkt ili epi napad, možete reći: To me je stvarno izludelo / zapanjilo / zaprepastilo... Nije teško izabrati drugu reč, potrebno je samo zastati na trenutak i razmisliti.
-
Uvek stavite osobu na prvo mesto.
Mnogi od nas su već svesni ove preporuke. Birajte fraze dete s autizmom umesto autistično dete ili dete s invaliditetom umesto hendikepirano dete. Zahteva više reči, ali je vredno napora, jer stavlja dete na prvo mesto. Tako imamo na umu da je reč o ljudskim bićima, deci, sinovima, ćerkama, učenicima, prijateljima, sestrama, braći, sportistima, plesačima ili pevačima. Invaliditet je mali deo onoga što ih čini time što zaista jesu.
-
Imajte na umu da smo i mi ljudska bića. Uputite nam kompliment koji nema veze sa izazovima našeg deteta.
Roditeljima deteta s invaliditetom potrebno je da čuju iste stvari kao i većina roditelja. Kako slatku haljinu nosi tvoja ćerka! Baš mi se sviđa njegova nova frizura! Kako se tvoja dečica lepo ponašaju! Sigurno si strašno ponosna na svoju ćerku. Tvoj sin ima predivan glas. Primećujete odsustvo upućivanja na detetove izazove? Reći: – Tvoj sin ima predivan glas za hendikepirano dete – zaista uništava smisao.
Na kraju svega, svi smo ljudi. Svi ponekad izgovorimo reči koje bismo hteli da povučemo. Svima nam se desi da nepromišljenim rečima nenamerno uvredimo ili povredimo ljude do kojih nam je stalo, bez da smo toga svesni. Svi drugačije reagujemo na stvari koje su nam rečene. Ovi alternativni predlozi za mene bi bili u redu, ako su izgovoreni u pravo vreme i na pravom mestu (čak i da nisu, jedini negativan odgovor koji biste dobili od mene bio bi unutrašnje klonuće propraćeno učtivim rečima, uz malo dodatnih informacija i osvešćivanja), a pretpostvljam da ima roditelja kojima ove alternative ne odgovaraju sasvim. Ali većina bi se složila da su bolje od prvobitnih izjava.
IZVOR: http://www.huffingtonpost.com/
