Tokom nekoliko meseci, moje ime i socijalizam često se zajedno pojavljuju po novinama. Prijatelj mi kaže da naslovne strane delim sa bejzbolom, gospodinom Ruzveltom i policijskim skandalima Nju Jorka. Povezivanje sa takvim vestima ne usrećuje me naročito, ali mi je drago da se toliko ljudi zanima za mene i obrazovna postignuća moje učiteljice, gospođe Mejsi (En Salivan). Čak i ozloglašenost može da se preokrene u korist, pa sam se obradovala što su mi novine na raspolaganju, da se putem izveštavanja o mojim aktivnostima češće čuje reč socijalizam. Nadala sam se da ću u budućnosti pisati o socijalizmu, da na neki način opravdam količinu publiciteta koja je data meni i mojim stavovima. Do sada sam malo pisala i malo govorila o toj temi. Napisala sam nekoliko pisama, od kojih je jedno, upućeno kolegi Fredu Varenu, štampano u časopisu Apil tu rizn. Razgovarala sam o tome sa nekim novinarima, a gospodin Arland iz Nju Jork vrlda sačinio je veoma laskav izveštaj, u potpunosti i verodostojno prenevši šta sam rekla. Nikada nisam bila u Skenektadiju. Nikada nisam srela gradonačelnika Lana. Nikada od njega nisam dobila pismo, ali mi je slao ljubazne poruke preko gospodina Mejsija. Zbog bolesti gospođe Mejsi, svi moji planovi da se pridružim radnicima u Skenektadiju su napušteni.
O tako negativnim i relativno beznačajnim pitanjima pisani su mnogi uvodnici, kako u kapitalističkoj, tako i u socijalističkoj štampi. Novinski članci pune fioke. Nisam pročitala ni četvrtinu, a sumnjam da ću ih ikada sve pročitati. Ako je tako mala količina činjenica izazvala toliko komentara, šta bi se tek desilo da sam zaista prionula na posao da pišem i govorim u korist socijalizma? Za sada bih volela da se izjasnim o svojoj poziciji, da korigujem neke netačne izveštaje i da odgovorim na kritike koje mi izgledaju nepravično.
Prvo: kako sam postala socijalistkinja? Čitajući. Prva knjiga koju sam pročitala bio je Velsov Novi svet (New World for Old). Pročitala sam je po preporuci gospođe Mejsi. Nju je privukla imaginativnost i nadala se da će me uzbudljiv stil podstaći i zainteresovati. Kada mi je dala knjigu, ona nije bila socijalistkinja, niti je sada. Možda će to postati, kada gospodin Mejsi i ja prestanemo da se raspravljamo sa njom.
Moje čitanje je ograničeno i sporo. Uzimam nemački socijalistički dvomesečnik, štampan na Brajevom pismu za slepe. (Naši nemački prijatelji prednjače u mnogim aspektima). Na Brajevom pismu na nemačkom takođe sam čitala diskusiju Katskog o programu Erfurt. Ostala socijalistička literatura koju sam pročitala spelovana mi je na ruku, od strane prijateljice koja dolazi triput nedeljno da mi čita šta god odaberem. Najčešće sam tražila da mi njeni živahni prsti prenose časopis Nešnal sošlist. Ona mi da naslove članaka, a ja joj onda kažem koji da pročita, a koji da preskoči. Tražila sam da mi čita Internešnal sošlist rivju, barem one naslove koji su zvučali obećavajuće. Taktilno znakovanje zahteva vreme. Nije ni lako, ni brzo, kroz nečije prste usvojiti knjigu od 50 000 reči o ekonomiji. Ali je to zadovoljstvo u kome ću nastaviti da uživam, sve dok se ne upoznam sa svim socijalističkim autorima.
U svetlu svega gorepomenutog, želim da prokomentarišem deo štampan u magazinu Komon koz i preštampan u Lajv išju, dve antisocijalističke publikacije. Citiram jedan deo:
Dvadeset pet godina učiteljica i stalna družbenica Helen Keler je gospođa Džona Mejsija. Gospodin i gospođa Mejsi oboje entuzijastično propagiraju marksizam , pa nije iznenađenje što je gospođica Keler, čija najintimnija znanja zavise od tog celoživotnog prijateljstva, i sama morala da upije takva uverenja.
Gospodin Mejsi možda i jeste entuzijastični marksistički propagandista, mada mi je žao što mogu da kažem da nije pokazao mnogo entuzijazma da marksizam propagira kroz moje prste. Gospođa Mejsi nije marksistkinja, niti socijalistkinja. Stoga, ono što Komon koz navodi o njoj nije istina. Urednik to mora da je izmislio bez ikakve osnove i, ako je to način na koji njegov um funkcioniše, nikakvo čudo da je protivnik socijalizma. On ne poseduje dovoljno smisla za činjenice da bi bio socijalista niti bilo šta drugo što je intelektualno vredno.
Razmotrimo i drugi citat iz istog članka. Naslov glasi:
CRVENI IZ SKENEKTADIJA SE REKLAMIRAJU; KORISTE HELEN KELER, SLEPU DEVOJKU, DA BI STEKLI PUBLICITET
Članak počinje:
Bilo bi teško zamisliti išta patetičnije nego što je aktuelna eksploatacija sirote Helen Keler od strane socijalista iz Skenektadija. Stranačka štampa nedeljama oglašava činjenicu da je ona socijalistkinja i da će postati članica novog Odbora za javnu zaštitu Skenektadija.
Imam priliku da satirično prokomentarišem frazu eksploatacija sirote Helen Keler. Ali suzdržaću se, jednostavno rekavši da ne volim licemerno sažaljenje od medija kao što je Komon koz, ali mi je drago da znaju šta reč eksploatacija znači.
Pređimo na činjenice. Kada je gradonačelnik Lan čuo da ću možda doći u Skenektadi, predložio je Odboru za javnu zaštitu da mi sačuva mesto. Ništa o tome nije štampano u gradonačelnikovom Sitizenu. Namera Odbora bila je da o toj stvari ne govori ništa, dok se ne preselim u Skenektadi. Ali reporteri kapitalističke štampe su načuli za taj plan i, jednog dana, dok je gradonačelnik bio odsutan iz Skenektadija, Knikerboker iz Olbanija napravio je objavu. Telegrafisana je širom zemlje, a onda je počela prava medijska eksploatacija. Od strane socijalističke štampe? Ne, nego kapitalističke. Socijalističke novine štampale su vest, a neki su pisali uvodnike dobrodošlice. Ali Sitizen, gradonačelnikov medij, čuvao je tišinu i nije pominjao moje ime tokom svih tih nedelja u kojima su reporteri telefonirali, telegrafisali i tražili intervjue. Kapitalistička štampa je vršila eksploataciju. Zašto? Jer obične novine ne mare za socijalizam? Naravno da ne; mrze ga. Već zato što sam ja, avaj, predmet novinskog trača. Toliko smo se umorili od poricanja da sam bila u Skenektadiju, da sam postala nenaklonjena reporteru koji je prvi objavio vest.
Socijalističke novine, istina, jesu naprvile dobar posao, nakon što su kapitalističke objavile činjenicu da sam socijalistkinja. Ali svi reporteri koji su došli da me vide bili su iz običnih komercijalnih listova. Nijedan socijalistički list, ni Kol, niti Nešnal sošlist, nikada me nisu pitali za članak. Urednik Sitizena nagovestio je gospodinu Mejsiju da bi želeo jedan, ali bio je suviše fin i obziran da to otvoreno pita.
Nju Jork tajms me je pitao za izjavu. Urednik mi je pisao uveravajući me da je Tajms vredan medij koji ima domete u javnosti i hteo je članak od mene. Takođe mi je telegrafisao da me pita o mojim planovima, kao i da mu navedem ideje o svojim dužnostima, kao članica Odbora za javnu zaštitu Skenektadija. Drago mi je da nisam pristala na taj zahtev, jer me je nekoliko dana kasnije Tajms prikazao kao izgnanicu, što je prevazilazilo njihovu pravdoljubivu naklonost. Dvadeset prvog septembra u Tajmsu se pojavio uvodnik pod naslovom Prezrena crvena zastava. Navodim dva pasusa:
Zastava je slobodna. Ali ništa manje gnusna. To je simbol bezakonja i anarhije u svetu i, kao takvu, preziru je svi razumni ljudi.
Nosioca crvene zastave policija neće zlostavljati dok god on ne počini nešto što crvena zastava opravdava. Ipak, on zaslužuje da se na njega gleda s podozrenjem. Noseći simbol bezakonja, on gubi svako pravo na poštovanje i naklonost.
Nisam obožavateljka tkanine ni u jednoj boji, ali volim crvenu zastavu i ono što ona simbolizuje za mene i za druge socijaliste. Crvena zastava visi u mojoj radnoj sobi i, kada bih mogla, rado bih marširala noseći je pored kancelarije Tajmsa dopuštajući da reporteri i fotografi naprave od toga spektakl. Prema sveobuhvatnoj osudi Tajmsa, izgubila sam svako pravo na poštovanje i naklonost i na mene treba gledati s podozrenjem. Ipak, urednik Tajmsa hoće da mu napišem članak! Kako može da mi ukaže poverenje da pišem za njih, ako sam sumnjivog karaktera? Nadam se da ćete kao i ja uživati u lošoj etici, lošoj logici, lošim manirima u koje kapitalistički urednik upada kada pokušava da osudi pokret usmeren na plutokratske interese. Mi nemamo pravo na naklonost, a opet neki od nas mogu da pišu članke koji će pomoći da njegov list stiče novac. Verovatno naša mišljenja za njega imaju istu vrednost koju bi našao u ispovesti nekog poznatog ubice. Nismo fini, ali smo zanimljivi.
Volim ljude iz novina. Poznajem mnoge, a dva ili tri urednika su među mojim najprisnijim prijateljima. Šta više, novine su od ogromne pomoći u svemu što pokušavamo da uradimo za slepe. Ne košta ih ništa da pruže pomoć radu slepih, kao i drugim površnim milosrdnim organizacijama. Ali socijalizam – ah, to je drugo pitanje! To zadire u koren svog siromaštva i svog milosrđa. Moć novca iza novina protivna je socijalizmu, a urednici, pokorni ruci koja ih hrani, uradiće šta god treba da kritikuju socijalizam i da podrivaju uticaj socijalista.
Kada je moje pismo Fredu Vorenu objavljeno u Apil to rizn, moj prijatelj koji piše u specijalnom odeljenju Boston transkripta, napravio je članak o tome, ali glavni urednik ga nije objavio.
Povodom mene i socijalizma Bruklin igl kaže da greške Helen Keler proističu iz manifestnih ograničenja njenog razvoja. Pre nekoliko godina srela sam gospodina koji mi se predstavio kao MekKelvej, urednik Bruklin igla. Bilo je to posle sastanka slepih u Nju Jorku. U to vreme komplimenti kojima me je obasipao bili su tako velikodušni, da pocrvenijm samo kada ih se setim. Ali sada, kada istupam kao socijalistkinja, on podseća i mene i javnost da sam slepa i gluva i naročito sklona greškama. Mora da mi se inteligencija smanjila otkako sam ga upoznala. Sigurno je sada njegov red da pocrveni. Može biti da gluvoća i slepilo naginju ka socijalizmu. Marks je verovatno bio gluv kao top, a Vilijam Moris je bio slep. Moris je slikao čulom dodira i dizajnirao tapete čulom mirisa.
O, smešni Bruklin igl! Kakva si ti nepogrešiva ptica! Društveno slepa i gluva, koja brani nepodnošljivi sistem, sistem koji je uzročnik slepila i gluvoće koje pokušavamo da sprečimo. Igl je voljan da nam pomogne da sprečimo bedu, uvek obezbeđenu, a da ne napadnemo tiraniju koja je podržava, zaglušuje uši i zamagljuje vid. Igl i ja samo u ratu. Mrzim sistem koji on predstavlja, za koji se izvinjava i koji podržava. Kada uzvrati, neka se bori pošteno. Neka napadne moje ideje i suprotstavi se ciljevima i argumentima socijalizma. Nije fer borba niti dobra argumentacija podsećati mene i druge na to da ne vidim i ne čujem. Mogu da čitam. Mogu da čitam sve socijalističke knjige za koje imam vremena, na engleskom, nemačkom i francuskom. Kada bi urednik Bruklin igla pročitao neke od njih, možda bi bio mudriji i možda bi mu novine bile bolje. Ako ikada doprinesem socijalističkom pokretu knjigom o kojoj ponekad sanjam, znam da ću je nazvati: Industrijsko slepilo i socijalna gluvoća.
Prevela: Marijana Čanak, po preporuci Siniše Tucića
Izvor: Helen Keller Reference Archive
