Susan Te Kahurangi King rođena je 1951. u malom selu na Novom Zelandu, kao druga po redu od ukupno dvanaestoro dece. Otac joj je bio učitelj i strastveni zastupnik jezika i kulture Maora, zbog čega su sva njegova deca nosila Te Kahurangi kao srednje ime (u doslovnom prevodu: dragoceni).
Do treće godine Suzan je volela da priča, peva i oponaša sve što čuje i vidi. U četvrtoj godini sve manje je govorila, jedino je povremeno pevala u krevetu, a do osme je potpuno utihnula. Kada je imala deset godina, njeni baba i deda razgovarali su o sahrani na kojoj su bili, a Suzan je neočekivano izgovorila: – Mrtvi. Mrtvi. Mrtvi. To je bilo poslednje što je rekla.
Kada je krenula u školu, njen učitelj je primetio da poseduje izuzetan dar da komplikovane figure prenese na papir. Bila je u stanju da satim skoncentrisano crta. Već u sedmoj godini pokazao se izgrađeni talenat mlade umetnice. Kada su je predstavljali drugima, članovi njene porodice bi rekli: – Ovo je Suzan. Ona ne govori, ali je velika umetnica. Kako je učitelj bio sve više zabrinut što Suzan ne progovara, porodica se preselila u Okland gde je Suzan nastavila da pohađa školu za decu sa razvojnim invaliditetima.
Suzanini crteži su glasniji od reči. Prikazuju čvrsto podeljene oblike, lica i delove tela, a sve nalikuje na veliki pazl. Radovi iz detinjstva otkrivaju košmarne zabave naseljene Diznijevim junacima (najčešće je tu Paja Patak). Dok radi, Suzan izgleda kao da prepisuje nešto. Nikada ne planira i nikada ne koristi gumicu za brisanje. Na mnoštvu njenih crteža su falusni oblici.
– Ko zna šta sve ona vidi? – pitala se njena mlađa sestra Petita kada su otkrili ove motive.
– Znaš, dok je bila u psihijatrijskoj klinici, osoblje bi svašta činilo samo da izvuku neku reakciju iz nje – rekla je njihova majka.
– Tata je ponekad znao da išeta go ispod tuša. Videla je tatu i mlađu braću. Kao ravnoteža tim crtežima, tu su sve te veličanstvene ptice i insekti – kaže Petita.
Uprkos nacrtanim osmesima, ima nečeg zabrinjavajućeg i mračnog u tim radovima. Među jarkim bojama ima mesta za nežnije poteze olovkom, a ponekad tiha i mirna figura izranja iz haosa. Ponekad Suzan crta belom olovkom po belom papiru, ili crnom po crnoj podlozi, kao da vrškom olovke traži privatnost.
Ranih devedesetih Suzan je prestala da crta i pauza je trajala pune dve decenije. Ponavljajuće ponašanje počelo je da se ispoljava u njenoj svakodnevici. Neprestano je zatvarala prozore i bila opsednuta olabavljenim nitima tkanine svuda po kući. Vukla ih je, sekla, poravnavala i namotavala. Nekoliko godina kasnije Petita je otkrila rad Džudit Skot i pomislila: – Blagi bože, ovo što Suzan radi – nikada u tome nismo videli umetnost! Ali Suzan to nije radila s osmehom na licu, već je pokazivala znake uznemirenosti: kao da mora da namota izvučenu nit i da mukotrpno traži sledeću i sledeću…
Kada je o njenom radu sniman dokumentarac (2008), Suzan je ponovo uzela olovku u ruke.
Svi njeni radovi iz detinjstva su sačuvani – porodica ih je arhivirala nadajući se da će moći bolje da je razumeju: – Ako doktor ovo vidi, možda će imati objašnjenje. Crteži su bili razbacani po starim kutijama i fiokama, a jedan od mlađe braće prekršio je porodično pravilo i napravio kolaž od nekoliko Suzaninih radova. Petita ih je sakupila i sortirala. Prvu izložbu Suzan je imala 2012. godine i njeni crteži ubrzo pronalaze put do publike širom sveta.
Petita je počela da radi kao učiteljica za decu s autizmom i sve bolje je razumela sestrino stanje; pretpostavila je da je i Suzan deo spektra. Pre dve godine, kada je Suzan imala 64, dijagnostikovan joj je autizam.
Suzan i dalje crta, u pripremi su nove izložbe, a s vremena na vreme organizuju se i časovi crtanja sa njom, gde je rad u tišini jedino pravilo za učesnike.
Priredila: Marijana Čanak
Izvori:
- http://susanking.com/biography/
- https://www.theguardian.com/artanddesign/2017/may/31/susan-te-kahurangi-king-silent-outsider-art
