Ne znaš kako je biti ja; ne mogu mirno da sedim jer imam osećaj da su mi noge u plamenu ili da mi po rukama mili stotinu mrava.
Karli i njena sestra bliznakinja rođene su u Torontu. Kada su napunile dve godine, razvojne razlike među njima postale su očigledne. Sa zakašnjenjem je naučila da sedi i hoda, a govor joj se nije razvijao. Ubrzo je dobila dijagnozu autizma.
Teško je imati autizam, jer me niko ne razume. Ljudi me vide i pretpostave da sam glupa jer ne mogu da govorim.
Lekari su predviđali da će Karli dostići razvojni nivo šestogodišnjakinje i da nikada neće moći da vodi samostalan život. Prolazila je intenzivne terapijske intervencije, ponekad istovremeno radeći sa tri ili četiri različita terapeuta. Pravila je male i spore pomake, ništa što bi ukazivalo na značajniji napredak. Svi ti eksperti oko nje bili su skeptični, verujući da neverbalne osobe kao što je Karli nisu u stanju da misle i pišu. Odgajati Karli sa još dvoje dece nije bilo lako. Dešavalo se da spava svega sat vremena za noć, neobično ponašanje i nemogućnost komunikacije sa njom činili su da se porodica oseća izgubljenom, ali nikada nisu odustali od nje.
Mnoge ljude informišu takozvani stručnjaci; ali, ako je konj bolestan, ne treba pitati ribu šta je s konjem. Pitajte konja.
Terapeuti su pokušavali da je nauče kako da komunicira putem slika i simbola, a do zaokreta je došlo kada je Karli imala jedanaest godina. Pozlilo joj je dok je bila na terapiji, pa je otrčala do kompjutera i otkucala: BOLI. UPOMOĆ. Onda se ispovraćala. Terapeuti su bili šokirani. Niko je nikada nije učio tim rečima, niti su je uopšte učili kako da piše. Karli im je neočekivano pokazala da je unutar nje mnogo više nego što su pretpostavljali. Posle devet godina provedenih na terapijama, najzad je izoronila iz svog tihog, tajnog sveta. Kada je roditeljima saopštena vest, bili su skeptični. Karli nije htela da ponovi vežbu. Primenili su neumoljiv režim: – Ako nešto hoćeš, moraš da otkucaš. I upalilo je. Nekoliko meseci kasnije Karli je počela da piše.
Imam autizam, ali to nije ono što ja jesam.
Karli je počela da otkriva misterije iza neobičnog ponašanja, kao što je lupanje glavom.
Ako to ne uradim, osećam se kao da će moje telo da eksplodira. Kao kada protreseš konzervu kole. Volela bih da mogu to da zaustavim, da pritisnem neki prekidač – ali to ne funkcioniše tako. Znam šta je ispravno i pogrešno, ali kao da moram da se izborim sa sopstvenim mozgom.
Karli je uvidela da joj komunikacija daje moć nad okruženjem i nije se stidela da iskaže svoje potrebe i frustracije.
Želim da idem u redovnu školu, ali da se ostala deca ne uznemire ako udarim o sto ili zavrištim. Želim da budem u stanju da čitam knjigu, a da ne moram da govorim sebi: sedi mirno. Želim nešto što će ugasiti vatru.
Po prvi put, Karli je komunicirala sa svojim roditeljima. Bili su prestravljeni što su većinu života proveli razgovarajući pred njom kao da nije tu. A sve vreme je bila. Karli je inteligentna, duhovita i zabavna devojka koja sebe doživljava kao zaključanu u telu koje ne može da kontroliše.
Naš mozak je drugačije umrežen. Primamo mnogo zvukova i razgovora odjednom. Kada gledam jednu osobu, ja preuzimam na hiljade slika njenog lica. Naučila sam kako da filtriram sav taj haos.
U tome joj pomažu plivanje, joga i muzika.
Karli bez sumnje poseduje veštine kojih niko nije bio svestan, samo joj je nedostajao način da ih izrazi.
Danas je autorka bloga na kome odgovara na pitanja o autizmu. Zajedno sa svojim ocem napisala je knjigu Karlin glas (Carly’s Voice), zasnovanu na ličnom iskustvu. Pokrenula je veb-serijal Bez reči sa Karli, što je čini prvom neverbalnom tok-šou voditeljkom. U prvoj epizodi intervjuisala je jednu od velikih holivudskih zvezda, Čeninga Tejtuma.
Tvoj unutrašnji glas će naći izlaz.
Priredila i prevela: Marijana Čanak
Izvori:
- http://abcnews.go.com/2020/MindMoodNews/story?id=8258204&page=1
- http://www.huffingtonpost.ca/2016/05/03/carly-fleischmann-channing-tatum_n_9831922.html
