Vanesa Vlajković je dvadesetogodišnja aktivistkinja za ljudska prava i prva studentkinja novinarstva sa oštećenjem vida i sluha na Univerzitetu u Pertu (Australija). Nedavno je proglašena omladinkom godine u Zapadnoj Australiji, a ponela je i titulu za mis gluvih. Govori engleski, indonežanski, bosanski (i srodne mu jezike), koristi australijski znakovni jezik i Brajevo pismo. Bavi se najopasnijim sportom na svetu, čirlidingom, koji kombinuje ples i akrobatiku. Vanesa je letačica, ona koju ostale devojke iz tima bacaju u vazduh. Neustrašiva je i odlučna. Aktivizam smatra svojom drugom prirodom, a u zastupanju prava osoba sa senzornim invaliditetom više je nego strastvena. Ima jasnu viziju društva bez predrasuda, a stereotipe podriva sopstvenim primerom. Razgovarale smo o njenom životnom iskustvu, obrazovnim putevima, ličnim izborima i izazovima, fascinantnim sistemima komunikacije, aktivističkim planovima i odlasku u Pariz…
Ime: Vanesa
Mojoj mami se jednostavno dopadalo to ime, nisam ga dobila ni zbog koga poznatog niti zbog bilo čega značajnog.
Godište: 1997.
Mesto: Pert, Zapadna Australija
Hobiji, interesovanja, preokupacije: čirliding, čitanje, pisanje, rolerkosteri, aktivizam, putovanja, druženje… Pa i nemam toliko hobija? Nekada sam se bavila plesom i gimnastikom, ali više ne.
U dve-tri reči: vatrena i samopouzdana
Radnje u koje se nevoljno upušta: sedenje (zaista mrzim mirno da sedim, kao i uopšte da sedim duže vreme) i razmišljanje (ako počnem previše da razmišljam, to me izludi). Ja sam devojka koja deluje u trenutku.
Uspomene iz detinjstva – šta je prvo čega se setiš?
Ne sećam se ničeg posebnog iz detinjstva. Znam da je bilo užasno kada sam imala male boginje! Opisala bih to kao dalek period iz koga se ništa naročito ne izdvaja, niti bih o tome imala nešto važno da kažem. Ali mislim da sam bila srećno dete.
Kako bi opisala svoju porodicu?
Nismo savršena porodica nalik onima iz holivudskih filmova, ali funkcionišemo. Moj brat Vedran ima 26 godina, pa nam je zbog razlike u godinama bilo teško da ostvarimo bliskost, ali od nedavno se naš odnos promenio i sada smo najbolji prijatelji. Manje-više smo tipična porodica koja ima svoje dobre i loše momente. Krug rodbine mi je širok, jer moja mama ima dve sestre, a njena mama tri, pa imam mnogo rođaka i tetaka. Mamini roditelji žive sa nama u Pertu, a tatina mama je u Švedskoj, gde je i tatin brat sa svojom porodicom (deda je umro pre nego što sam rođena). Šira porodica nam je malo podeljena, sa rođacima iz Švedske sam se videla svega nekoliko puta u životu, ali održavamo veze onlajn, koliko god možemo.
Šta je bilo najizazovnije u prvim školskim danima i kako si se uklopila?
Sad, kada imam skoro dvadeset godina, izazovno je sećati se onoga što se dešavalo kada sam imala sedam. Moram priznati da sam u školi bila usamljena, kako u osnovnoj, tako i u srednjoj. Ni sada na univerzitetu nemam mnogo prijatelja. Imala sam dobar odnos sa većinom nastavnika, ali sa društvom iz razreda bila je potpuno druga priča. Sigurno da je bilo i nekih srećnih dana tokom specijalnih prilika, ali oko devedeset pet procenata mog celokupnog obrazovanja proteklo je u izolaciji. To je nešto što dolazi sa mojim stanjem i prihvatam to. Imam sjajnu grupu prijatelja koji nisu pohađali školu zajedno sa mnom, ali su tu bez obzira na sve, na čemu sam zahvalna. Školski dani ne bude mi drage uspomene koje bih htela ponovo da oživim – naprotiv. Drago mi je što sam završila sa tim; skinula sam ogroman teret s leđa.
Kako si zamišljala svoj sadašnji život dok si bila devojčica? Šta si želela da postaneš?
Dok sam bila dete, nisam previše razmišljala o budućnosti, samo sam živela u trenutku. Valjda sam samo htela da budem dete. Tokom detinjstva i tinejdžerskog doba, više puta sam se predomislila u vezi s tim što želim da radim kad odrastem. Sećam se da sam sa trinaest rekla da želim da živim u Parizu i da predajem Brajevo pismo deci oštećenog vida. Ovo je sada prilično zabavno, jer zaista idem u Pariz za dva meseca, na međunarodni izbor za mis gluvih, u potpuno drugim okolnostima nego pre! Takođe sam govorila da želim da budem model, u čemu sam i istrajala (Pariz mi je dokaz), ali sam i odustajala od te ideje, jer su mi mnogi rekli da to nije ostvarivo u tako kompetitivnoj industriji. Ali oduvek je to bilo duboko unutar mene, zbog čega mi je put u Pariz toliko poseban, kao ostvarenje sna. To što sam svojevremeno osvojila titulu za mis gluvih Australije ogromno je samo po sebi, ali odlazak u Pariz, gde ću predstavljati svoju zemlju i doživeti san koji sam sanjala sedam godina – više je nego neverovatno.
Kako si odabrala dalji obrazovni put?
Kada sam prelazila iz osnovne u srednju školu, još uvek sam mogla da čujem, tako da se nisam brinula što idem u redovnu školu. Bio je to prikladan i logičan izbor, škola je blizu kuće i moj brat je pohađao tu školu pre mene. Isto je bilo i sa izborom fakulteta, čiji kampus delom pripada i mojoj srednjoj školi, a to je lokacija koja mi odgovara. Ni po čemu se taj izbor ne izdvaja, jednostavno sam tamo završila.
Da li si Brajevo pismo učila u redovnoj školi? Kako bi objasnila Braja nekome sa druge planete?
Počela sam da učim Brajevo pismo kada sam imala četiri godine. Bilo je to pre šesnaest godina – jedva da se toga sećam! Verovatno sam počela još u zabavištu, ali nisam sigurna za formalne detalje. Braj je sistem, pismo slepih i slabovidih, sačinjeno od ispupčenih tačkica, pri čemu svako slovo ili broj ima svoj jedinstveni simbol. Pismo koje se oseti pod prstima. Luj Braj je moj heroj i moja inspiracija. To je moja maglovita verzija, za više od toga preporučujem Google.
Kako si doživela gubitak sluha? Da li si odmah počela da učiš znakovni jezik?
Imala sam sedam godina kada mi je ustanovljen gubitak sluha i bila sam premlada da bi to imalo većeg uticaja na mene. Koristila sam slušne aparate koji su mi služili deset godina, tako da sam taj gubitak jedva i doživljavala, nije nalikovalo na kraj sveta niti na neki užas. Sa dvanaest sam počela da učim znakovni jezik, jer me je to interesovalo. Učila sam na različite načine, ne kroz formalno obrazovanje, nego u zajednici gluvih. Savladala sam osnove, a usluge tumača nisam koristila sve do svoje petnaeste. Tada sam dobila novu dijagnozu i stvari su se zvanično promenile: iz nekog razloga, prekinuo mi se slušni nerv. Da budem iskrena, nije me bilo briga. Znam da će zvučati čudno, ali to me uopšte nije uznemirilo. Bila sam uzbuđena što ću naučiti svoj peti jezik: australijski znakovni jezik (Auslan). Bio je to početak puta i, kada bih stoprocentno mogla da vidim i da čujem, ne bih bila osoba koja danas jesam. Mislim da je tako najbolje, jer to me je učinilo jačom, samopouzdanijom i odlučnijom ženom nego što bih inače bila.
Kako si odlučila da se isključiš iz sveta čujućih? Ko je prvi saznao za tu odluku i kakve su bile reakcije?
Pre četrnaest meseci odlučila sam da prestanem da koristim slušne aparate, jer mi više nisu pomagali. Postali su dobri jedino za zvukove iz okruženja, ali potpuno beskorisni za komunikaciju sa drugima. Ne znam kome sam to prvo saopštila, nisam ni planirala da to zvanično objavim, samo sam odlučila i to je bilo to. Počela sam svima da govorim da sam završila sa slušnim aparatima i reakcije su bile razne, neke dobre a neke ne. One loše uglavnom su dolazile iz moje porodice, koja nije, niti će ikada razumeti situaciju u kojoj sam, tako da prihvatam njihove reakcije i idem dalje. To je moj život, moj izbor, niko ne treba da mi govori šta da radim. Ako neko nije saglasan, njegov problem.
Reci nam nešto o asistivnim tehnologijama i komunikacionim sistemima koje koristiš.
Moj primarni izvor komunikacije je BrailleNote Apex, bez čega ne mogu da živim. Omogućuje mi da pristupam internetu i društvenim mrežama, da šaljem poruke i mejlove, kao i sve drugo, što obezbeđuje povezivanje ovog uređaja sa ajfonom ili ajpodom putem blututa. Upotrebljavam ga na univerzitetu, ali i kod kuće, jer moja porodica ne koristi znakovni jezik, tako da sam prinuđena da se s njima dopisujem kako bismo se razumeli. Na mnoštvo načina, to je koristan uređaj.
Kada se spomene znakovni jezik, većina ljudi pomisli na njegov vizualno-gestovni modalitet. Ti zapravo koristiš taktilni znakovni jezik. Kako to funkcioniše? Da li baš svako može da ovlada tim jezikom?
Zaista svako može da nauči da koristi taktilni znakovni jezik. Uopšte nije teško, jedino što zahteva vežbanje, kao i većina stvari u životu. Tehnički govoreći, taktilni znakovni jezik može da znači dve stvari: taktilno spelovanje prstima ili znakovanje rukom preko ruke. Prvenstveno koristim spelovanje prstima, osim kada je mrak ili ako sam zaista preumorna. Ali sve zavisi i od osobe sa kojom komuniciram. Vidim dovoljno da mogu da se sporazumevam i vizualnim znakovnim jezikom, ali sagovornik treba da bude dovoljno blizu, jer imam samo dvadeset posto vida. Spelovanje prstima podrazumeva da se sve speluje na mojoj ruci, što mi je omiljeni način komunikacije sa svima, ali kao što rekoh, zavisi od toga s kim komuniciram. Nekoga savršeno razumem, iako koristi minimalno ili nimalo taktilnih znakova; nekog drugog neću razumeti uopšte, pa ćemo koristiti taktilno znakovanje. Sve zavisi od učesnika u komunikaciji i njihovog nivoa razumevanja.
Kako si postala letačica i koja tri svojstva svaka čirliderka mora da ima?
Nekada sam se bavila gimnastikom i to je bio put kojim sam otrkila čirliderke. Kada je došlo vreme da gredu i razboj ostavim iza sebe, otkrila sam svoju novu strast i postala letačica. Koje osobine svaka čirliderka mora da ima? Mora da se smeje. Stalno! Mora da bude hrabra, jer to su zastrašujuće stvari! Poslednje i najvažnije, mora da veruje svom timu. Pošto ne čujem, razradile smo načine kako da mi moj tim dâ znak kada treba da promenimo poziciju: stisnu me 5-6-7-8 puta na različitim delovima tela, na rukama, oko zglobova ili struka, bilo gde, da mi to najave. Sećam se svog prvog nastupa, bila je to mešavina uzbuđenja i nervoze, ali je uzbuđenje odnelo pobedu. Lako je; kada sam u vazduhu, ja sam najsrećnija devojka koja postoji. Stimulativno je, jer postoji tolika navala adrenalina na takmičenjima i atmosfera je puna tog žamora i energetske vibracije! Nema ničeg nalik tome, to je jedinstven osećaj koji pripada isključivo toj zajednici. Zadovoljstvo da pokažeš sportskim sudijama ono što je postalo rutina nakon tako mnogo uloženog napora… nestvarno je.
Kakve je sve poteškoće donela prva godina na fakultetu i kako si se izborila s tim?
Poteškoće su bile mnogobrojne. Pošto sam prva studentkinja sa oštećenjem vida i sluha na svom univerzitetu, osoblje nije imalo nikakvog prethodnog iskustva sa osobama kao što sam ja. Bili su, prostim jezikom rečeno, neupućeni i trebalo ih je podučiti. Uz svoju konsultantkinju Melisu, koja je takođe slepa i gluva, neumorno sam nas zastupala tokom tog prvog semestra. Da nije bilo Melise i njene podrške, sigurna sam da bi sve bilo neuporedivo gore. Bio je to vrlo džombast put. Učila sam kako da se prilagodim univerzitetskom životu, dok sam uporedo morala da se borim za sopstvena prava. Bilo je zaista frustrirajuće, ali nekako sam pregurala i ostala živa. Išla sam podignute glave, govoreći sebi da ću pobediti i da će sve biti u redu. Kao što je i bilo. Do dana današnjeg, još uvek treba da zastupam svoja prava, ali opšti stav na univerzitetu se popravio i postigli smo da neke stvari teku glatko. Kada se nešto događa po prvi put, neizbežno je da se pojavljuju izazovi, jer ljudi ne znaju, samo pretpostavljaju, nisu obučeni, niko ih ne podseća niti proganja dok konačno ne shvate. Nije lako, ali krajnji rezultat je zadovoljavajući.
Na osnovu tvog ličnog iskustva, šta sve treba uraditi da bi obrazovanje bilo pristupačno studentima sa oštećenjem sluha i vida?
Da bi obrazovanje bilo pristupačno slepim i gluvim osobama, svaki univerzitet mora da obezbedi kvalifikovane tumače i one koji će da hvataju beleške. Transkripti video zapisa emitovanih na predavanjima treba da budu obezbeđeni studentima i njihovim tumačima. Brajevo pismo mora da bude na svim neophodnim mestima, gde god studenti osećaju da im je to potrebno, bilo da je reč o vratima toaleta, liftovima, menijima kafea. To nije privilegija, nego pravo. Svaka gluva i slepa osoba ima različite potrebe, a neophodno je da studenti budu uključeni u procese odlučivanja koji se upravo njih tiču. Ne bi u tome smelo da bude bilo kakvih izgovora: šta god da je studentu potrebno, mora se pažljivo saslušati. Bez šale. U pitanju je visok stepen obrazovanja, gde treba da smo odrasli, širokog uma i senzitivni za potrebe drugih.
Da li ti je na nastavi obezbeđen personalni asistent i tumač znakovnog jezika?
Na svim fakultetskim predavanjima sa mnom su dva tumača australijskog znakovnog jezika. Sa mnom je i komunikacioni vodič – to je odgovarajući naziv, a personalni asistent zvuči kao da sam iz kraljevske porodice! Komunikacioni vodič je osoba sa kojom idem s jednog na drugo predavanje, koja mi pomaže da kupim ručak i igra važnu ulogu u tome da ostali studenti tačno razumeju moje stanje kada učestvujem u grupnim diskusijama.
Kako si postala aktivistkinja za ljudska prava i koliko ti to znači?
Bilo je prirodno da postanem aktivistkinja za ljudska prava. Nije da sam o tome sanjala niti išta slično, nego se to jednostavno ispoljilo kao moja druga priroda. Nakon svega što sam prošla, zastupanje sopstvenih prava pretvorilo se u zastupanje svih drugih koji su u mojoj poziciji, jer to je neophodno. Nije da lečim rak niti okončavam ratove, ali ipak ostavljam mali trag. Utičem na ljude da promene perspektivu u vezi sa važnim stvarima, pravim male promene. To je ono što mi znači. Osećam se dobro jer znam da sam produktivna u životu (koji tek počinje!) i znam da sam na stazi uspeha.
Kao neko ko zastupa prava osoba sa senzornim invaliditetima, na koje stereotipe i zablude bi prvenstveno ukazala?
Ljudi misle da smo glupi. Misle da smo inferiorni, jer znakovni jezik podrazumeva da gluvi ljudi slabije poznaju engleski jezik. To je činjenica, bez ikakve uvrede. Australijski znakovni jezik ima potpuno drugačiju strukturu od engleskog. Da pojednostavim: nema gramatike, a rečenice se odvijaju od kraja ka početku. Imajući to u vidu, ljudi su često puni predrasuda, pa kažu da gluve i slepe osobe nemaju razvijenu pismenost, što je uvreda. Nisam dobar primer, jer je moj engleski pristojan. Australijski znakovni nije moj prvi jezik, za razliku od ljudi koji ga koriste od rođenja, što ne znači da su glupi, niti da ne mogu bilo šta da postignu. To samo znači da njihovi umovi interpretiraju jezik na drugačiji način od osoba koje nisu gluve i slepe. Trebalo bi da ljudi to imaju na umu i da se odnose s poštovanjem.
Žene i devojke sa invaliditetom često su u situacijama dvostruke diskriminacije. Kakvo je tvoje iskustvo kada su u pitanju rodni stereotipi?
Nisam se suočavala sa rodnim stereotipima. Imam sreće što živim u zemlji gde to nije veliko pitanje. Osećam da gluvi i slepi dečaci i muškarci podjednako pate, ne mislim da rod u tome igra veliku ulogu.
Koje alatke i sredstva za podrivanje stereotipa najradije koristiš?
Koristim sopstveni uspeh, svoja postignuća i pozitivna iskustva. Govorim o neravnopravnosti kad god osećam da je potrebno. Kada ljudima pokažem dugačku listu postignuća, to ih natera da se zaustave i da preispitaju svoju prvobitnu reakciju prema meni. Koristim svaki mogući primer kog mogu da se setim, kojim god pitanjem da se bavim, u čemu sam veoma vatrena, pa je ljudima odmah jasno da sa mnom nema šale i da ću ići do krajnjih granica da bi se uradila prava stvar.
Više puta si nagrađivana za svoj rad. Da li su ta priznanja ujedno i izvor motivacije? Koja nagrada ti je najvažnija od svih?
Najvažnije priznanje koje sam do sada dobila je titula za Omladinku godine u Zapadnoj Australiji, koja mi je dodeljena u novembru prošle godine. Odmah iza toga je kruna za mis. Svaka nagrada daje mi još hrabrosti, još motivacije, još samopouzdanja, tako da mogu da idem dalje bez razmišljanja o odustajanju. Svaka od njih osnažuje moju veru u sebe i pomaže mi da ostanem pozitivna i entuzijastična, jer imam na šta da se osvrnem. Na zidovima moje sobe trenutno je šesnaest priznanja i to što sam okružena dokazima mojih postignuća daje mi nadu da mogu još više.
Nekoliko najvažnijih ciljeva koje bi želela da ostvariš na planu zastupanja prava osoba sa oštećenjem vida i sluha?
Pod brojem jedan su meniji na Brajevom pismu u svim restoranima. Kao drugo, informacije na Brajevom pismu u avionima, bezbednosne i druge informacije, kao i video zapisi sa znakovnim jezikom u iste svrhe, u svakoj zemlji. Treća stvar je podizanje svesti o različitosti gluvih i slepih osoba. Nedavno mi je prijateljica ispričala šokantnu priču o tome šta joj se desilo (ona nema oštećenje vida, samo sluha). Moram da naglasim činjenicu da mi nismo gluvi i glupi, mutavi, tupavi, vanzemaljci niti išta slično. Mi smo ljudi. Imamo svoje život, imamo svoja prava.
Šta te privlači u novinarstvu? Misliš li da novinari imaju značajnu ulogu u izgradnji svesti o pravima osoba sa invaliditetom?
Zasigurno to nije karijera mojih snova. Da budem iskrena, ne verujem da novinari imaju vodećeg uticaja u podizanju svesti. Kako stvari stoje, radiću malo ovo, malo ono. Upisala sam ovaj fakultet jer volim čitanje i pisanje, po prirodi sam radoznala i to je delovalo kao praktičan izbor za mene. Možda ovo zvuči neubedljivo, ali zaista ne mogu da kažem da sam od malena sanjala da postanem novinarka. To se jednostavno podudarilo sa mojim životom u ovom trenutku i za tim sam pošla. Ponekad nema jasnih razloga zašto ljudi nešto urade i ovo je jedan od takvih primera. Priznajmo da mediji nisu najbolji u iznošenju jasnih činjenica bez okolišanja i zaista se mnogo toga izgubi u debatovanju. Ubeđena sam da ću pratiti svoju strast, iako još uvek nisam sigurna u čemu tačno; volela bih da doktoriram. Volim da nastupam, pa pretpostavljam da mi odgovara da budem novinarka koja radi na televiziji ili radiju. Ipak, ne kažem da ću se zasigurno time baviti, jer to nije posao mojih snova. U osnovi je to rezerva, za slučaj da ne uspem kao model.
Poreklom si iz Bosne. Da li si do sada posetila Balkan i imaš li želju da se povežeš sa aktivistima na ovim prostorima?
Dvaput sam bila u Bosni, 2006. i 2011. godine, ali na žalost, ne mogu reći da sam uživala. Otvorena sam za povezivanje sa aktivistima za prava osoba sa invaliditetom, gde god da su. Što je više ljudi, to je moćnija poruka. Da, rado bih uspostavila veze sa ljudima izvan Australije, ako to znači da će se za nas čuti i da ćemo napraviti promenu.
Šta bi napisala u pismu osamdesetogodišnjoj sebi?
Nisam sigurna! Ne znam šta će se sve desiti u međuvremenu, dok ne napunim osamdeset. Mogla bih da kažem: Draga Vanesa, nije trebalo toliko da brines! Stiga si do osamdesete i dobro ti je, trebalo je da ideš lagano i bez stresa. Ništa nije onoliko loše koliko se čini. Dobro si to uradila, curo!
Ali ne znam! Ovo je triki pitanje.
Fotografije: Kayla Seidel i privatna arhiva Vanese Vlajković
Video: Will Mattock
In English: Vanessa Vlajkovic: We have lives, we have rights
