Oni koji je poznaju kažu da je zaslužila Nobelovu nagradu za sve što je do sada postigla radeći iz senke. Stella Nkhonya je osnivačica i nacionalna koordinatorka organizacije za ljudska prava žena i devojaka sa invaliditetom u Malaviju, Malawi Human Rights for Women and Girls with Disabilities (MHRWGD). Iz ličnog iskustva zna sa čim se sve suočavaju žene i devojke s invaliditetom u afričkim zajednicama. Stella sa puno strasti zastupa ljudska prava, sa jasnom vizijom sveta bez diskriminacije prema ženama s invaliditetom. Od osnivanja organizacije vodila je i implementirala nekoliko projekata koji su značajno unapredili živote žena s invaliditetom, njihovih saradnika i volontera.
Reci nam tri najvažnije stvari o sebi.
Rođena sam bez invaliditeta u veoma udaljenom selu u severnom delu Malavija, gde je uticaj patrijarhalnog sistema sudbonosan. Kada sam imala sedam godina, sećam se da sam dobila užasno jaku glavobolju koja se završila time što sam prestala da upotrebljavam ruke i noge. Milošću božjom, ruke su mi se povratile nakon godinu dana, a sada koristim štake za hodanje. Ta događanja veoma su značajna za moj život.
Moji roditelji, naročito moj otac, odigrali su važnu ulogu, pobrinuvši se da pohađam redovnu školu. Otac me je većinu vremena motivisao i ohrabrivao. Zahvaljujući tome stigla sam do koledža.
Imam tri ćerke, najstarija ima 22 godine, a bliznakinje imaju 16. Dobila sam ih sa različitim očevima, što je takođe značajno za moju priču.
Uspomene na detinjstvo – šta je prvo čega se setiš?
Sećam se da sam hodala bez ikakvih problema, a onda sam dobila jaku glavobolju i onesvestila se. Odveli su me kod vrača, jer se u mestu gde smo živeli verovalo u bacanje čini. Još uvek se ponekad sećam kako sam zakopana u jamu i kako mi stavljaju blato svuda preko tela, sve do struka. Satima i satima ležala sam tako, jer su time hteli da mi ojačaju noge. Sećam se da nisam imala s kim da se igram – bili su to gorki trenuci mog detinjstva. S vremena na vreme odvodili su me kod vrača koji me nasumično štipao za noge, pitajući me osećam li išta, kako bi mi propisao još neku izmišljotinu od leka. Moj otac bio je učitelj u osnovnoj rimokatoličkoj školi i, nakon nekog vremena, jedna od belih časnih sestara posavetovala ga je i uspela je da ubedi moje roditelje da me odvedu u državnu bolnicu gde će me operisati, jer sam imala polio. To mi je spaslo život. Ruke su mi se povratile i počela sam da koristim štake.
Dok si bila devojčica, šta si htela da postaneš?
Da budem iskerena, nisam znala šta želim da postanem, jer u mom selu nije bilo nijedne osobe sa invaliditetom koja radi i na koju bih mogla da se ugledam. U školu sam išla pod uticajem roditelja.
Po čemu pamtiš školske dane? Da li je bilo teško uklopiti se?
Školski dani su bili teški pre svega zbog činjenice da sam se suočavala sa diskriminacijom od strane svojih vršnjaka. Većinu vremena igrali su igre u kojima nisam mogla da učestvujem. Glavni izazov bilo je pitanje zašto unutar mene: zašto ja ne mogu da hodam i da trčim kao druga deca?
Možeš li da izdvojiš vodeće stereotipe i predrasude o invalidnosti u svojoj kulturi, u Malaviju?
Kada porodica dobije dete sa invaliditetom, u mojoj kulturi se to smatra prokletstvom; ili veruju da je barem jedan od roditelja učinio nešto loše. Sećam se da mi je tetka govorila kako se moja mama podsmevala osobama s invaliditetom dok je bila mlada (nikada to nisam spomenula mami). Tetka je govorila da je to mamina kazna: dobila je devojčicu sa invaliditetom, kako bi okajala grehove iz prošlosti.
Imati dete, naročito devojčicu, sa fizičkim invaliditetom, isto je što i imati mentalno obolelo dete – u oba slučaja, obrazovanje se smatra gubljenjem vremena. Takođe se sećam kako je ista ona tetka obeshrabrivala moju mamu govoreći joj da me ne šalje u školu, jer to neće doneti ništa dobro.
Braća i sestre u porodici deteta sa invaliditetom s visine gledaju na žrtvu i uviđaju da ona neće uraditi ništa sa svojim životom, jer ima invaliditet. Diskriminacija počinje unutar porodice i širi se na celu zajednicu.
U periodu adolescencije, da li je invaliditet uticao na način na koji si doživljavala sebe kao ženu, na otkrivanje seksualnosti i intimni život?
Da. Invaliditet je imao krucijalnu ulogu u vreme moje adolescencije. Duboko unutar sebe nisam verovala da ću imati partnera koji će me voleti. Kulturološka uverenja i diskriminacija učinili su da uopšte nemam vere u sebe. Zahvaljujući redovnoj školi, naučila sam da, bilo da imamo invaliditet ili ne, svi smo jednaki. Bila sam među najboljim đacima, što mi je život učinilo lakšim. Počela sam da verujem da ću, čak i ako ne budem imala nikoga, moći da se zaposlim i omogućim sebi samostalan život.
Negde sam pročitala da postoje mnogobrojni mitovi o opasnosti koju devojka sa invaliditetom predstavlja po celu žensku liniju, u slučaju da se uda. Možeš li nam reći nešto više o tome?
Rodne uloge su ključne za bračni život devojke s invaliditetom. U društvu postoji strah da će žena s invaliditetom nužno da rodi dete s invaliditetom. Kada sam rodila prvo dete, rođaci mog muža prilazili su krevetu da provere da li je sve u redu sa bebinim rukama i nogama. Društvo takođe oseća da devojka sa invaliditetom ne može da ispuni seksualne, kao ni uloge u domaćinstvu, zbog čega je udaja veoma teška za devojku s invaliditetom. Ona može da pronađe dobrog momka, kome se onda roditelji i celo društvo podsmevaju. Ako je on dovoljno jak, doći će do braka. Mnogo je gore ako žive na selu, a ona ne može da donosi vodu ili drva za porodicu. Izgleda da je brak sa ženom sa invaliditetom moguć samo u gradovima. Mit koji okružuje takav brak zasnovan je na uverenju da žena s invaliditetom donosi prokletstvo u porodicu.
Koja iskustva su ti drastično izmenila život?
Kada sam prvi put bila trudna, otišla sam na kliniku i sestra mi nije pristupila kao drugim trudnicama. Bila je u strahu i postavljala mi je glupa i ponižavajuća pitanja poput: – Ijuuu, nisu li muškarci kvarni? Ko ti je ovo napravio? To iskustvo promenilo me je na bolje, jer me je podstaklo da počnem da zastupam seksualna i reproduktivna prava žena i devojaka s invaliditetom.
Kada su nam javili da je mom mužu umro brat, otišli smo iz grada kod njega na selo. U normalnim okolnostima, to što sam žena značilo je da treba da donosim vodu sa reke i da prikupljam drva za vatru, što nisam mogla. Nakon pogrebnog obreda, mom mužu su rekli da ostane, a ja sam se vratila u grad. Seli su i raspravljali o tome kako sam nepotrebna. Primorali su mog muža da nađe ženu koja će moći da obavlja sve te poslove. Moj muž se vratio kući i, nekoliko meseci kasnije, rekao mi je da napušta mene i našu ćerku, da bi se oženio drugom ženom. To je bio najgori period koji mi je u potpunosti promenio život. Kada bi mi prišao muškarac koji ima roditelje, naročito majku, nikada mu ne bih dozvolila da me oženi, jer, u mom slučaju, majka mog muža uticala je na to da me on ostavi.
Da li ti je nakon tog iskustva bilo teško da se otvoriš za novu vezu? Kako si upoznala svog drugog muža?
Svog drugog muža upoznala sam na jednom forumu, gde sam govorila o rodno zasnovanom nasilju. Objasnila sam da je u tome korenski uzrok rasprostranjenosti side i HIV-a i kako upotreba muške moći nad ženom unižava muško dostojanstvo. Nakon te sesije moj sadašnji muž našao me je na fejsbuku i tako smo počeli da razvijamo prijateljstvo. Uverila sam se da me voli zbog onoga što jesam, a ne zbog onoga što imam. Nisam mu govorila gde sam, ni šta radim, niti je on meni rekao čime se bavi. Jedino mi je rekao da radi za neku državnu ustanovu, a tada još nisam znala da je u pitanju vojska. Nakon godinu dana druženja i nakon što sam saznala da nema roditelje (što je bio jedan od prioriteta pri izboru životnog partnera, s obzirom na pređašnje iskustvo sa svekrvom), prihvatila sam njegovu bračnu ponudu i napravili smo veliko venčanje. To je jedan od velikih proboja koji je uverio mnoge muškarce da mlade žene s invaliditetom mogu da budu voljene i da zasnivaju porodice. Za roditelje devojaka sa invaliditetom, koji su bili na mom venčanju, bila je to polazna tačka da podrže svoje ćerke u izgradnji visokog stepena samopouzdanja. Muž mi danas pomaže u aktivizmu. Kad god sretne ženu ili devojku sa invaliditetom, asistira najbolje što može.
Majčinstvo je takođe važna tema za žene s invaliditetom, kojima društvo često servira poruke da nisu pogodne za tu ulogu. Kakvo je tvoje iskustvo? Da li je bilo teško odgajati tri ćerke? Koliko se iskustvo druge trudnoće razlikovalo od prve?
Kada sam rodila prvu ćerku, muž je bio uz mene i bio je pun podrške. Svet mi se srušio kad je otišao. Našla sam utehu u molitvama, kao i u sopstvenoj istrajnosti i rešenosti da postignem svoj cilj. Uključivala sam se u grupe unutar kojih je moja ćerka mogla da stiče prijatelje koji je neće diskriminisati zbog mog invaliditeta, što je čest slučaj u našoj zajednici, čak i unutar moje porodice. Moja ćerka je primećivala da deca moje sestre imaju povlašćen tretman. Kada bi sa ostalom decom otišla na selo kod moje majke, nijednom nije dobila nikakav poklon. Iako ju je to povređivalo, nije mi o tome govorila dok nije odrasla. Pokazalo se da ju je bog blagoslovio više nego drugu decu koja su imala prioritet. Sada, kao zrela devojka, može da govori o tome kako se nosila sa svim tim situacijama. Drago mi je da sada niko na mene ni na moju decu ne gleda kao na teret, niti kao na ljude sa druge planete. Uvideli su da je moja porodica zaslužila poštovanje, zahvaljujući radu organizacije i tome što sam uticala na mnogobrojne ljude da se suprotstave diskriminaciji. Drugu trudnoću nisam doživela kao veliku stvar, jer sam do tada već osvestila svoja prava i bila sam veoma osnažena. Dobila sam prvoklasni tretman u klinici i o bliznakinjama se ubrzo pričalo po celom gradu. Mogu da vozim, mogu da radim sve što i druge žene. Neizmernu podršku dobijam od svoje porodice. Bliznakinje su sada srednjoškolke i već su se uključile u moj rad. Da se zaustavim na tome za sada, možda ću objaviti knjigu o svom životu. Imam toliko životnih iskustava, da ne govorim o uspešnim pričama… u izobilju.
Kako bi nazvala priču svog života?
GURAJ i GURAJ I guraj DOK NE STIGNEŠ TAMO!
Za koji posao si primila prvu platu?
Radila sam u privatnom sektoru i dali su mi prostoriju bez iakve opreme da radim kao sekretarica. Bilo je ponižavajuće i demotivišuće. Niko nije verovao da mogu da radim.
Kako si postala aktivistkinja za prava žena i devojaka sa invaliditetom?
Već u prvoj firmi u kojoj sam radila uvidela sam da uprkos svojim kvalifikacijama ne dobijam istu platu kao moje kolege. Izgubila sam prvog muža, koji je kasnije umro, frustriran svojim novim brakom. Na novom poslu u državnoj ustanovi takođe sam se suočavala sa diskriminacijom. Sve to me je navodilo da počnem da radim na zastupanju prava žena i devojaka sa invaliditetom.
Tvoja lična definicija aktivizma?
To je čin koji donosi svetlost meni samoj, kao i zajednici i drugima koji su ugnjetavani, kako bismo postigli određene životne ciljeve. Aktivizam pomaže da se definišu uloge pojedinaca u društvu: niko nije beskoristan. To je davanje ličnih iskustava ili praktičnih lekcija; nečiji život može da motiviše druge koji su diskriminisani.
Iz ličnog iskustva, kako rod utiče na invalidnost, i obrnuto?
Biti žena, pa još imati invaliditet, to je dvostruka nevolja. Društvo posmatra žene kao druge po važnosti, a kada imaju invaliditet, dvostruko su diskriminisane i u dvostruko nepovoljnijem položaju nego muškarci. Muškarci sa invaliditetom se više poštuju i lakše pronalaze partnerke, jer se od njih ne očekuje da obavljaju kućne poslove. Ženi sa invaliditetom teško je da ostvari trajno partnerstvo, samo zato što je žena.
Kakvu ulogu invaliditet ima u tvom identitetu?
Itekako je to identitet, blagoslovena sam invaliditetom. Da nisam, ne bih znala šta to znači. Invaliditet mi je dao identitet koji me gura da zastupam one koji su u mojoj koži. Identifikujem se kao jaka žena s invaliditetom koja će prevrnuti svaki kamen da se izbori za svoja prava i prava onih koji su ugnjetavani.
S druge strane, to me stavlja u veoma nepovoljnu situaciju. Zbog moje istrajnosti da se borim i borim dok god ne postignem zacrtani cilj, zovu me veoma tvrdoglava žena s invaliditetom. Društvo će uvek smatrati ženu s invaliditetom beskorisnom, a ja sam se pobrinula da žena s invaliditetom znači JA MOGU SVE, dok god sam okružena odgovarajućom podrškom.
Ko je tvoja najjača podrška? Kada potoneš, šta te inspiriše da nastaviš dalje?
Moja najstarija ćerka je moja najveća podrška. Na studijama je, a tokom raspusta volontira u organizaciji i, radeći sa devojkama s invaliditetom, u stanju je da ih ohrabri govoreći im: – Moja mama je moj uzor. Entuzijazam žena i devojaka s invaliditetom koje se uključuju u aktivizam i rade na programima naše organizacije inspirišu me da nastavim.
Najteža odluka koju si do sada donela?
Najteže mi je bilo da se odlučim da ostavim posao za koji sam bila plaćena i da osnujem organizaciju bez ikakvih sredstava. Da se uključim u proteste koji će na kraju učiniti da izgledam kao veoma nezgodna osoba.
Kada si osnovala organizaciju, na kom projektu ste prvo radile?
Prvi projekat unutar organizacije bio je usmeren na ekonomsko osnaživanje žena i devojaka s invaliditetom. Cilj nam je bio da ih ekonomski osnažimo, kako bi, kada počnemo da se bavimo drugim programima, kao što su seksualna i reproduktivna prava, mogle da donose informisane odluke.
Od trenutka kada si počela da zastupaš prava žena sa invaliditetom, šta se promenilo do danas?
Mlade žene su počele da veruju u sebe. Povećao se broj onih koje su udate i imaju stabilne brakove, jer su u meni našle uzor. Takođe se povećao broj roditelja koji šalju svoje ćerke s invaliditetom u škole, a ranije su ih držali zatvorene u kući. Zdravstvene ustanove počinju da shvataju da ženama s invaliditetom treba obezbediti pristupačne usluge. U zajednici je smanjen broj silovanja, što je ranije bilo veoma učestalo: muškarci koji su HIV pozitivni ili imaju sidu silovali su žene i devojke s invaliditetom verujući da će se tako izlečiti. Našim kampanjama i radom na osvešćivanju to je sada znatno smanjeno.
Na šta si najviše ponosna?
Uspela sam da devojke i žene s invaliditetom stavim na listu onih koji su sposobni da žive samostalno, implementirajući bankarski program u selo i zajednicu. To je smanjilo broj žena i devojaka koje prose po ulicama i značajno im je unapredilo živote.
Kako funkcioniše taj program?
Žene se udružuju i što ih je više, više je novca koji sakupe i ulažu u početni kapital. U obavezi su da pozajmljuju novac na kamatu, a svake nedelje vraćaju pozajmicu. Nakon 6 meseci dele profit i započinju poslove koristeći ta obrtna sredstva. Ovo je potpomoglo da žene s invaliditetom više ne prose na ulicama. Ujedno su prošle treninge u oblasti upravljanja malim preduzećima, kako bi mogle da izračunaju profit i gubitak. Da bismo ih motivisali, kad dođe vreme za podelu profita, organizacija nagrađuje žene koje su pozajmile više novca i vratile ga u predviđenom vremenu. Prednost formiranja ovih grupa je u tome što se žene s invaliditetom međusobno znaju i potpomažu, bilo da je nekoj potrebna pomoć kad je bolesna, ili kad se priprema za svadbu. Devojke s invaliditetom takođe se udružuju i učestvuju u istim programima. Sve se sastaju, dele iskustva i motivišu jedne druge, ukazujući na uspešne primere.
Koja od svih tvojih osobina je presudna za uspeh?
Upornost, istrajnost, tolerancija, fokusiranost i napadnost u pozitivnom smislu.
Planovi za dalje? Postoji li nešto što si oduvek želela da uradiš, a još uvek nisi?
Treba izvršiti pritisak na državnu politiku da se devojkama i ženama s invaliditetom obezbede mogućnosti za zaposlenje.
Kada pogledaš unazad, da li bi nešto promenila ili uradila drugačije?
Da, prvo bih izgradila mrežu sa drugim organizacijama koje imaju interesa u našem radu.
Iz ove perspektive, šta bi rekla dvadesetogodišnjoj sebi?
Rekla bih joj da mora da veruje u sebe i da pokaže da ona to može. Promena počinje iznutra. Niko ne može da promeni tu devojku, ali zato ona može da izmeni diskriminišući stav prema sebi samoj, da postane samopouzdana devojka koja postiže svoj cilj.
Po čemu bi volela da ostaneš zapamćena?
Volela bih da me pamte kao nekoga ko je verovao u sebe i pomogao drugima da veruju u sebe; kao nekoga ko je uradio nešto nezamislivo, nešto u šta ljudsko oko ne može da poveruje.
Bilo šta što nisam pitala, a važno je da se doda?
Verujem da je s bogom sve moguće. Kada je okružena pozitivnim mislima svojih vršnjaka, prijatelja i porodice, devojka s invaliditetom može da živi veoma produktivnim i nezavisnim životom.
Fotografije: Mr Joseph Mbogha & Mr Charles Chirambo; lična arhiva Stelle Nkhonya
