U prostoru Udruženja za kreativno angažovanje mladih Dom b-612 organizovana je prezentacija Festivala Uhvati film, u četvrtak, 23. marta 2017, s početkom u 19 časova. Organizatori i učesnici programa su Milesa Milinković, teoretičarka invalidnosti direktorka festivala, Tatjana Stojšić Petković, psihološkinja i članica festivalskog žirija, Marijana Ramić Vulin, PR festivala i Siniša Tucić, pesnik i moderator događaja.

Filmsko veče sačinjeno je od filmova koje je publika prepoznala kao najbolje tokom prethodna tri festivala: Moja ribica i ja (My Fish & I, Iran), Ljubav na prvi pogled (Love at First Sight, Engleska), Užad (Cuerdas, Španija), Zaveslaji (Strokes, Srbija), Kolege (Kollegen, Nemačka) i Tišina (Silenzi, Italija). U pitanju su filmovi koji su poneli titulu najoriginalnijeg filma, najboljeg scenarija ili nagradu publike. Projekcija ovih filmova ujedno otvara uvek aktuelno pitanje o stereotipima o osobama sa invaliditetom koje filmska umetnost (i industrija) podriva ili, pak, produbljuje. Tim povodom, razgovarali smo sa Milesom Milinković o najboljim i manje dobrim filmovima, predfestivalskim dešavanjima, planovima za petnaesti po redu Uhvati film koji poprima međunarodni karakter…

Osobe sa invaliditetom na filmu?

Za razliku od nekih holivudskih filmova, u filmovima domaće produkcije nema osoba sa invaliditetom, čak ni kao statista. Na jednoj od prošlogodišnjih radionica, gde smo se bavili stereotipima u medijima, od jedne učesnice, koja ujedno studira dramaturgiju, saznali smo da ih na fakultetu uče da, ako se već pojavi osoba sa invaliditetom, onda oko invaliditeta treba nešto da zaigra. To pravilo da oko invaliditeta uvek treba razviti neku dramu samo produbljuje stereotipe. Zašto osoba sa invaliditetom ne bi mogla da bude običan prolaznik, neko koga susrećemo u marketu ili nekom lokalu? Gledaoci bi time dobili sublimisanu poruku da osobe sa invaliditetom žive običan život. Uopšte ne moramo da pravimo filmove o osobama s invaliditetom, dovoljno je da ih prikažemo u najobičnijim životnim situacijama.

Možemo li da najavimo još neka predfestivalska dešavanja?

Želeli bismo da organizujemo prezentacije festivala u još nekim lokalima i klubovima, jer se trenutno rukovodim parolom: – Ako neće Muhamed bregu, onda će breg Muhamedu. Festival Uhvati film verovatno nije dovoljno in, pa smo hteli da ga smestimo u razne prostore koji su inače posećeni. Rado ćemo se odazvati na svaki poziv, kao što smo se odazvali Domu b-612. Nemamo striktan plan, samo ideju da festival prezentujemo po pozivu.

Nešto što si priželjkivala tokom svih prethodnih festivala, a obistiniće se baš na ovom petnaestom?

Priželjkujem da konačno imamo dovoljno sredstava, tako da možemo da pozovemo i ugostimo sve autore i aktere, imajući u vidu troškove pristupačnog smeštaja. Na prošlogodišnjem festivalu bilo je više autora nego inače, što definitivno obogaćuje festival. Interakcija autora sa publikom nakon projekcija je neprocenjiva. Cilj nam je da ljudi konačno prepoznaju ovaj festival kao festival dobrih filmova, pre svega. Tema invalidnosti je irelevantna; uvek govorim da prikazujemo filmove o ljubavi, sportu, umetnosti, muzici, najmanje o invalidnosti. Ljudi koji cene umetnost trebalo bi da prepoznaju kvalitet našeg festivala. Festival nije besplatan zato što nije kvalitetan, nego imamo svoje razloge koji se tiču pristupačnosti u svakom smislu. Važno nam je da osobe s invaliditetom imaju mogućnost da budu na festivalu, a znamo da su oni najsiromašnija kategorija. Iz tog razloga nam je prioritet da obezbedimo dovoljno sredstava kako bismo izbegli naplaćivanje ulaznica. Ove godine ćemo pokušati da obezbedimo i prevoz za osobe s invaliditetom, jer su autobusi nepristupačni, a nedostatak personalnih asistenata evidentan. Nadam se da ćemo na jednom od narednih festivala imati dovoljno sredstava za sinhronizaciju filmova i za kvalitetnu opremu koja omogućuje slepim osobama da prate filmove. To je za nas još uvek na nivou maštarije…

Šta će biti karakteristika narednog festivala?

Od ove godine festival se održava u tri države: Novi Sad, Rijeka i Banja Luka, tako da smo poprimili međunarodni karakter. Što se tiče propratnog programa, teme se još kuvaju. Prošle godine imala sam zamisao da govorimo o aktivizmu žena s invaliditetom. Žene koje su napravile Mrežu žena s invaliditetom Bosne i Hercegovine ujedno stoje iza Banjalučkog festivala, tako da sada imam dvostruku liniju po kojoj mogu da ih dovedem na festival. Tema višestruke diskriminacije uvek je aktuelna. Na prošlogodišnjem festivalu isplivali su filmovi o seksualnosti, što smo potkrepili tribinom. Radoznala sam da vidim kakve će ideje iznedriti filmovi koji nam pristignu ove godine. Uvek nas rade ideje. Trenutno sam u pregovorima sa majkom devojčice s autizmom, koja živi u Užicu i piše divne priče o svojoj petočlanoj porodici. Dogovaramo se da promocija njene zbirke bude deo festivalskog programa, kao vid podrške roditeljima dece s invaliditetom. Problemi s kojima se osobe s invaliditetom suočavaju u malim gradovima, kao što je Užice, znatno tu su veći u odnosu na Beograd ili Novi Sad. Što je sredina manja, sažaljenje je veće, a o stepenu ogovaranja da ne govorim. Zato smatram značajnim da se čuje priča jedne majke iz male sredine, koja uspešno prevazilazi sve to.

Koje sve mogućnosti otvara novonastala saradnja sa Banjalučkim festivalom?

Žiri će sada biti međunarodni, jer će Banjalučki fesitival imati svog predstavnika žirija. Program koji bude prikazan u Novom Sadu, biće prikazan u Rijeci i Banja Luci, u skladu sa kapacitetima ta dva festivala. Isto važi i za filmski karavan koji organizujemo nakon festivala. Volim da kažem da na ovaj način promovišemo Novi Sad kao grad koji prepoznaje važnost priče o osobama s invaliditetom i podržava naše ideje.

**Kao teoretičarka invalidnosti, prokomentariši nam neke mejnstrim filmove sa tematikom invaliditeta. Na primer, svima poznati film Dok nisam srela tebe (Me Before You)?**

Čula sam toliko dobrih komentara o tom filmu pre nego što sam ga pogledala. Problem je što taj film koristi invaliditet u svrhu motivisanja osoba bez invaliditeta: – Treba da živiš, zamisli kako bi ti tek bilo da imaš invaliditet! Smatram da ljudi treba da imaju izbor, ali svakako da invaliditet ne znači biti nužno nesrećan, niti nesposoban za život. Takva poruka veoma je opasna, a taj film je nedvosmisleno odašilje. Realno, moj život kao osobe sa invaliditetom kvalitetniji je i ispunjeniji od života mnogih ljudi koji žive bez ikakve ambicije. Dok nisam srela tebe šalje nam poruku da je invaliditet apsolutno neprihvatljiv. Bilo ko i bilo kada može da stekne neki oblik invaliditeta, a filmovi poput ovoga indoktriniraju da svako kome se to desi mora da bude nesrećan. Opasna poruka!

Teorija svega **(Theory of Everything)…?**

To je životna priča koju nisam posmatrala sa stručnog aspekta, nego iz zanimanja za Stivena Hokinga. Mislim da taj film prikazuje ono što Stiven Hoking jeste. Na društvenim mrežama primećujem tu tendenciju da se njegov lik koristi kao svojevrsna pornografija invalidnosti. Uz njegove fotografije ispisuju se razni citati, od kojih mnogi uopšte nisu njegovi. Jedini invaliditet je loš stav. Izvini, nije! Mogu ja da imam fantastičan odnos prema životu, ali tri stepenika su tri stepenika. To što ne mogu da ih pređem, nije do mog stava.

Nedodirljivi **(Intouchables)…?**

Priča o personalnoj asistenciji koju sam davno gledala. Film je veoma dobar, ali je diskutabilno što je prisnost razvijena do tolike mere… Ne kažem da se to inače ne dešava u odnosima poslodavac – zaposleni, ali čini mi se da u ovom filmu ta doza prisnosti zamagljuje poruku o tome šta personalna asistencija zaista treba da bude. Na jednom od naših festivala prikazivan je sjajan film o modelima personalne asistencije i samostalnom životu: Plešem u sebi (Inside I’m Dancing). Naravno, taj film nikada nije dospeo na televiziju.

Sa kojim filmskim junakom bi volela da odeš na večeru?

Arsen, protagonista dokumentarnog filma Zaveslaji je prelep! Kada smo taj film puštali na karavanima, srednjoškolke su ga gledale bez treptanja. Ne samo da je Arsen fizički lep, nego odiše snažnom energijom. Iz načina na koji priča o tome kako je stekao invaliditet, jasno se vidi da je prevazišao sve. Apsolutna suprotnost filmu Dok nisam srela tebe! Nezahvalno je govoriti o tome, jer sam rođena s invaliditetom i ne znam kako bih reagovala kada bi mi se stepen invaliditeta povećao, ali sa aktivističke tačke, znam koliko su opasne poruke koje izjednačavaju invaliditet i nesreću, neprihvatanje, nemogućnost…

Tvoj recept za filmski promašaj? [Sastojci?]

Osoba s invaliditetom je jadna i nikakva. Po pravilu ima brata / sestru / nekoga ko o njoj brine – zato je taj neko veliki čovek. Nema prijatelja. Ogorčena je. Žali nad svojom sudbinom.

Film sa takvim elementima sigurno ne bismo prikazali na festivalu. Nadam se da ih više niko i ne pravi! Kada smo pre petnaest godina počeli da raspisujemo konkurse, bilo je takvih ostvarenja. Sada već možemo da pratimo razvoj autora koji su kontinuirano učestvovali na festivalu i rani radovi drastično se razlikuju od zrelih. Menjali su pogled na invalidnost i sazrevali u pristupu, što je direktan uticaj festivala, jer autori dobijaju povratnu informaciju od nas i od publike.

https://www.youtube.com/watch?v=tWX7J78MP-o