Evropska mreža za samostalni život (ENIL) podelila je članak i kratki film o samostalnom životu koji je kreirala članica ENIL-ove mreže mladih iz Srbije – Lana Nikolić. Pročitajte njenu iskrenu priču i ne propustite devetominutni film na kraju! Možda vas inspiriše da snimite svoju priču.
U 2016. godini, dok sam radila u organizaciji Inicijativa mladih za ljudska prava iz Srbije, dobila sam priliku da napravim kratak film u kom ću prikazati svoje iskustvo kao osoba sa invaliditetom. Evo šta sam naučila dok sam radila na njemu.
Da li to stvarno želiš?
Kao sveža pripravnica u sjajnom timu Inicijative mladih za ljudska prava radila sam na projektu koji je bio usmeren na mapiranje stepena nepristupačnosti srednjih škola i fakulteta u Beogradu. Kada smo razmišljali o narednim aktivnostima, moje kolege došle su na ideju – zašto ne bismo napravili film o Lani? Zapravo, iako sam odmah rekla DA, razmišljala sam o tome nekoliko dana.
Znala sam za mnoga negativna iskustva mojih prijatelja sa invaliditetom koji su odlučili da snime film u kom su oni glavni lik. Nisam želela da se predstavim kako to obično biva – kao tužna, jadna studentkinja koja živi ispunjen život uprkos invaliditetu. Mrzim reč uprkos u tom kontekstu! Moj invaliditet nije nešto što čini da živim svoj život uprkos tome, nego u harmoniji s tim! Nisam želela ni da se stvori utisak da je moj invaliditet zloupotrebljen, što je takođe vrlo česta situacija kada su u pitanju video snimci ove vrste. Niti sam želela da budem suviše izložena – kada napravite video, i on je dostupan na internetu, čak i vaši unuci mogu da ga gledaju.
Konačno, nakon dužeg razmišljanja, odlučila sam – ionako mnogo govorim javno o svojim iskustvima na ovu temu, zašto ne bih učinila isto ponovo, na nov način? Kao prilično dobra, a ponekad i šarmantna govornica, imam, kao što sam vrlo rano shvatila, odgovornost da društvo učinim svesnim svega ovoga, da doprinesem razbijanju predrasuda. Dakle, rekla sam DA mojim kolegama!
Kako smo zapravo snimili U međuprostoru?
Pa nije sve išlo, kako biste zamislili, glatko i sjajno. Uopšte nije bilo tako. Tim Inicijative mladih za ljudska prava, u kom sam bila i ja u to vreme, bio je više nego sjajan, ali je režiserka videa bila mlada i neiskusna. Ja sam imala svoju viziju – da se načini video sa manje mene kao ličnosti ali sa više mog viđenja prepreka – stepenica, pločnika, predrasuda, s tom drugačijom perspektivom prostora koju svaka osoba s invaliditetom ima. Htela sam da pokažem ljudima kako je zbunjujuće ali lepo biti toliko različit; u filmu načinjenom od različitih delova, koji će podstaći ljude da misle, da se iznenade i požele da se promene. Nisam želela priču o sebi i svom svakodnevnom životu.
Pogađate, upravo se to dogodilo. Režiserka je imala svoju ideju – ja u glavnoj ulozi, pokazujem koliko je komplikovan moj život, sa blagim dodirima na ludosti iskustava koje sam od samog početka želela da predstavim. Na kraju, nakon mnogo kompromisa, napravili smo video koji je bio u redu. Nije ono čemu sam rekla DA, ali je nešto što govori priču o važnim pitanjima: preprekama, ljubavi, poslu, predrasudama.
Postoji li neka poruka?
Da. Za svakoga. Ali ne jedna i jedina koja je ispravna. Neko će i dalje videti jadnu, lepu devojku koja bi bila tako savršena samo da nije sa tim problematičnim nogama. Neko će se diviti meni, ili mom dečku jer je sa mnom (to je vrlo često nažalost). Neko će se pitati o mojoj ljubavi i seksualnom život, o mom studiranju. Neko će misliti o tajnim izvorima moje svakodnevne snage da živim normalno, stvarno normalan život s puno boja i smeha. Neko će razumeti pravilno.
I verovatno niko zapravo neće znati koliko sam toga želela da kažem u tako malo vremena. Koliko sam jako pokušavala da naglasim da je imati posao, dečka, biti master filologije sa željom da upišem doktorske studije sasvim normalno. Ili bi barem trebalo biti. Ništa čemu bi se trebalo diviti, ništa pohvalno. Samo život kakav jeste, uz društvo koje bi trebalo da pruži šansu svima sa invaliditetom da žive sa svim svojim kapacitetima ostvarenim. Umesto da se procenjuju i stalno svakodnevno suočavaju sa milion glupih predrasuda i da se dovodi u pitanje njihova vrednost kao osoba, stručnjaka, ljubavnika, prijatelja – samo zbog invaliditeta.
Film je toliko drugačiji od onoga što sam želela, ali na kraju sam shvatila – i dalje proizvodi razliku koju sam toliko želela. Na neki način menja ljude koji su ga gledali. Svako je gledao na svoj način, ali sam sigurna da je nešto osetio. Nešto veće od sebe i sopstvenih strahova i predrasuda.
A moj sledeći korak?
Radiću ovo ponovo! Snimati, izlagati sebe, govoriti o invaliditetu, studiranju, ljubavi, seksu, predrasudama. Jer neko mora da načini te male korake i utre put za one koji dolaze u budućnosti. Društvu je potrebna promena stavova kada je u pitanju invaliditet. A ja ću tome doprineti na svoj način – govoreći javno u debatama, kao radio novinarka, kao slikarka, pesnikinja, autorka, studentkinja. Nasmejaću ljude, razbiću njihov strah, boriću se i vikati i govoriti glasno kad god mi se ukaže prilika – kako je lepa, kako komplikovana, kako neverovatna, koliko jedinstvena je svaka osoba sa invaliditetom.
Jer želim bolji svet za mlade s invaliditetom koji će doći. Svet u kom će raličitost da se slavi i neguje kao najveće blago koje čovečanstvo ima.
Lana Nikolić
POGLEDAJTE U međuprostoru!
Izvor: “In the Interspace” – Life Story by Lana Nikolic, ENIL News, 19-1-2017
Ilustracije: Iz filma U međuprostoru
