Psihološkinja i smeh joga liderka.
Freelance aktivistkinja za prava osoba sa invaliditetom. Voditeljka psiholoških radionica i časova smeh joge u Organizaciji IZ KRUGA – VOJVODINA i Udruženju Vera, ljubav, nada. Jedna od osnivačica Centra Živeti uspravno.
Tri najvažnije stvari o meni…: Žena sam. Obožavam svoj posao. Volim svoju decu, muža, prirodu… i sve životinje.
Kao devojčica, želela sam da budem… pa, recimo doktorica. Kao veoma mala bila sam doktorica u svim mogućim igrama. Obožavala sam da, kad se neko povredi u igri, ja uskočim i pomognem, da previjam rane i da dajem savete za izlečenje. Negde u periodu kada sam imala dvanaest – trinaest godina, donela sam ničim izazvanu odluku da budem psihološkinja. Ne sećam se da sam u to vreme upoznala nekog psihologa, čitala neku knjigu o tome, niti gledala film koji bi podstakao tu ideju. Do današnjeg dana, ta ideja je deo mene. Oduvek su me privlačile pomažuće profesije i pitanje zdravlja u širem aspektu. Jedino s blagajnom nikada nisam volela da se bakćem, ni kao mala a ni sada.
Oduvek me inspirišu… međuljudski odnosi, jer su nepredvidivi. Nemoguće je sa sigurnošću predvideti kako će teći komunikacija među ljudima, ko će koga voleti ili neće. Koliko god da poznajete nekoga, nepredvidiva mesta ostaju. Inspiriše me radost, kao unutrašnje svojstvo nas samih, a ne kao nešto što dolazi spolja. Osmeh, naravno, kao vidljiva manifestacijate radosti. Inspiriše me ljubav prema životinjama i biljkama.
Za mene je aktivizam… balans između želja, snova i realnih mogućnosti. Da bi aktivizam imao efekta, potrebno je da držimo visoko postavljene ciljeve, a da ujedno imamo čvrsto uporište u realnosti i da budemo opskrbljeni tolerancijom. U svetu gde je agresija odobrena, aktivizam ima konotaciju borbe. Ne podnosim tu reč! Aktivizam nije borba, nego zalaganje, mogućnost podrške, spajanje. Aktivizam unutar pokreta osoba sa invaliditetom umnogome je razjedinjen, usredsređen na prepreke i nedostatke – kao da jedni drugima zabadamo prste u oči. Potrebni su nam aktivisti koji su tolerantni. Tolerancija nije nedostatak autentičnog stava, niti manjak samopoštovanja, tolerancija je širina. Uplašena sam kada je u pitanju aktivizam na polju obrazovanja, jer sve više slušamo o tome kako inkluzija nije dobra. Niko u stvari ne uviđa kako je upravo inkluzija pokazala koliko je dece sa invaliditetom, tu oko nas.
Kako sam počela da radim u udruženjima…: Vreme studija pamtim kao prilično ružan i težak period u svom životu, jer sam nekako bila prepuštena sama sebi i nedostajala mi je grupna dinamika na koju sam navikla u školi. U to vreme, bilo mi je teško da tražim podršku i pomoć, bilo da su u pitanju arhitektonske barijere ili nešto drugo. Na fakultetu sam upoznala Atilu Besedeša, paraplegičara koji je studirao novinarstvo i već se aktivno time bavio, koji me je bukvalno saletao na fakultetu, očekujući da se angažujem. Uz Atilu sam se susrela sa obiljem literature o osobama sa invaliditetom.U isto vreme upoznala sam Miroslava Homu i Zlatka Mujevića, mlade aktivne momke sa paraplegijom, koji su pokušali da me uključe u Udruženje paraplegičara. Ali, osim nekog neformalnog druženja i sportskih aktivnosti, nije mi se dopalo kako Udruženje funkcioniše. Često konzumiranje alkohola, malverzacije (vidljive i nevidljive) i konflikti na sastancima – nisam htela da budem deo toga. Svoj prvi angažman pronašla sam u časopisu Saveza paraplegičara Vojvodine Naš put, gde sam progovorila na temu seksualnosti.
Kada sam počela da radim u Domu Veternik, zanemarila sam tu vrsu angažovanja, ali par godina posle zapazili su me predstavnici francuske humanitarne organizacije Handicap International i predložili mi da počnem da vodim radionice sa osobama sa invaliditetom. Prošla sam obuku za radioničarski način rada i – doslovno mi se ostvario životni san! Imala sam maksimalnu slobodu u organizaciji radionica, često sam putovala – jer smo radili seriju seminara po Srbiji – a radne izveštaje su drugi pisali. Moje radionice zapravo su bile uvod u takozvani fundraising (prikupljanje i upravljanje sredstavima), jer sredstva sama po sebi ne znače mnogo, ako osoba koja vodi neku organizaciju ima nedostatak samopouzdanja. Prepoznata je potreba za psihološkom podrškom i osnaživanjem lidera među osobama sa invaliditetom. Na radionicama smo kroz psihološke igre obrađivali teme prihvatanja sebe i upoznavanja drugih; u suštini je to bio rad na razvoju tolerancije. Takođe sam vodila letnje škole za mlade ljude sa invaliditetom, u cilju podrške da nastave svoje obrazovanje. Spočetka smo radili sa srednjoškolcima i brucošima, a kasnije sa mladim ljudima koji su aktivni, ali nisu na liderskim pozicijama u organizacijama. Uopšteno govoreći, u to vreme gotovo da nije bilo mladih ljudi u organizacijama i udruženjima osoba sa invaliditetom.
Posle godinu i po dana mog radioničarskog angažmana, pokrenut je projekat osnivanja savetovališta za psiho-socijalnu podršku osobama sa invaliditetom. Videli su me kao osobu koja bi takvo savetovalište mogla da vodi u Novom Sadu. Opet sam imala slobodu da okupim tim koji će pohađati obuku Instituta za mentalno zdravlje u Beogradu i još neke programe nevladinih organizacija (Grupa Most je bila uključena, kao i 484). Nakon te jednogodišnje edukacije postala sam prva predsednica Savetovališa (kasnije Centra) Živeti uspravno u Novom Sadu. Bilo je pet takvih savetovališa u Srbiji: Beograd, Zaječar, Novi Pazar, Valjevo i Novi Sad. Tako sam počela da se aktivno bavim osobama sa invaliditetom.
Najviše sam ponosna na… letnje škole koje sam vodila, na rad u Domu Veternik, na radionice smeha koje uspevam da radim sa osobama sa invaliditetom. Ponosna sam na to što sam članica hora ISON, iako nemam sluha. Zatim na vreme provedeno u Šajkašu, gde sam se upoznala sa pričom o terapijskom jahanju. Naravno, ponosna sam na svoju porodicu u globalu.
Od svih mojih osobina, za uspeh je ipak presudno… to što verujem ljudima. Verujem da će ljudi na poverenje uzvratiti poverenjem. Naravno da sam se opekla nekoliko put u životu, ali to nije narušilo moju veru u ljude. Užasava me nepoverljivost i mentalni film u kome su se svi urotili da budu protiv. Ne verujem u borbu ni rivalstvo, niti verujem da se išta dobro odvija pod prisilom. Verujem u zajedništvo i njegov lagan i prirodan tok. To poverenje u druge ljude podržava veru u mene samu.
Za razliku od muškaraca, žene udruženjima osoba sa invaliditetom…: mahom su neuočljive, vredno rade iz senke i retko kad su na predsedavajućim pozicijama. Možda su u organizacijama osoba sa multiplesklerozom žene aktivnije i dominantnije, jer, naprosto, žene češće obolevaju od multipleskleroze. Udruženja osoba sa paraplegijom pretežno su muška. To je slika tradicionalnih udruženja, dok su u nevladinom sektoru žene sa invaliditetom aktivnije, vidljive su kao osnivačice i liderke sopstvenih organizacija. Suštinski je problem što država ne prepoznaje žene sa invaliditetom kao kategoriju kojoj je potrebna dodatna vrsta podrške – ne samo po pitanju materinstva – nego generalno, na pitanjima nasilja i odnosa u porodici, školovanja i odvajanja od kuće, samostalnog života.
Najuspešniju saradnju ostvarivala sam sa… Oliverom Radovanović, učiteljicom smeh joge, koja mi je svojevremeno bila i personalna asistentkinja. Pozitivan uticaj na mene je imao sociolog Gradimir Zajić koji je, radeći u Handicap Internationalu, prepoznao kako mi je za najbolje rezultate neophodna sloboda u kreativnosti. Tim u Centru Živeti uspravno bio je veoma inspirativan i značajan za mene: Maja Šajfar (Radojčević) Božana Injac, Tanja Lazor, Zdenka Bjelanović, Katarina Drobac, Miško Šekularac. Jako mnogo smo uradili zajedno i lako smo prepoznavali šta je čija uloga – što je ključno za efikasnost jednog tima. Sada veoma uspešno sarađujem sa Miodragom Mišom Blizancem i Majom Dunović koji vode hor ISON, kao i sa Svjetlanom Timotić ispred Organizacije …IZ KRUGA – VOJVODINA. Nadam se da i oni misle da uspešno sarađuju sa mnom.
U narednoj godini rešena sam da… privučem više sredstava za ostvarenje svojih snova, da nastavim sa radionicama koje vodim i da doprinesem ostvarivanju veće pristupačnosti kada su u pitanju arhitektonske i socijalne barijere prema osobama sa invaliditetom i prema životinjama. Želja mi je da ne prestanem da verujem da je promena moguća.
Volela bih da ostanem zapamćena… po osmehu i po mojoj deci koju taj osmeh usrećuje.
Fotografije: lična arhiva Tatjane Stojšić Petković
