Za odrasle osobe bez invaliditeta samostalno donošenje odluka je podrazumevano, međutim, za osobe sa invaliditetom samostalno donošenje odluka ne uzima se zdravo za gotovo. Osobe sa invaliditetom često nemaju pravo da samostalno donose odluke. Osobama sa invaliditetom – posebno osobama sa intelektualnim, razvojnim i mentalnim invaliditetom – često se uskraćuje da samostalno donose odluke. Često se dešava da, ukoliko član porodice misli da osoba sa invaliditetom nije sposobna da napravi dobar izbor, osobi sa invaliditetom se oduzima poslovna sposobnost.
Odluka kojom se nekome oduzima poslovna sposobnost ima dalekosežne praktične, pravne, društvene i psihičke posledice. Osoba kojoj je oduzeta poslovna sposobnost se dovodi
u sličan položaj koji se u starom Rimu zvao „građanska smrt“. Ona više ne može da donosi odluke u svoje ime, već će neko drugi odlučivati za nju, na osnovu pretpostavke da staratelj zna šta je u najboljem interesu te osobe.
Važno je da znamo da osobe sa invaliditetom mogu da donose sopstvene odluke uz odgovarajuću podršku.
Odlučivanje uz podršku je alternativa starateljstvu koje omogućuje osobama sa invaliditetom da radeći sa jednom ili više osoba koje same odaberu donose odluke o svom sopstvenom životu. Donošenje odluka uz podršku povećava samostalnost i promoviše samozastupanje.
Odlučivanje uz podršku daje osobama sa invaliditetom pomoć koja im je potrebna da bi donosili odluke o različitim aspektima svog života. Odluke se mogu odnositi na to gde će da žive, šta će da rade u toku dana, kako će da potroše svoj novac, ili kada će da idu kod lekara. Svakoj osobi je dobrodošla podrška u donošenju odluka, ali ljudima sa invaliditetom potrebna je dodatna ili različita podrška.
Odlučivanje uz podršku podrzumeva da osoba sa invaliditetom bira osobu koja će joj pomagati u donošenju odluka. U odlučivanju uz podršku, osoba koja pruža podršku daje savete, ali je osoba sa invaliditetom ta koja donosi konačnu odluku. Osoba koja pruža podršku u odlučivanju dobro obavlja svoj zadatak ako poštuje želje osobe sa invaliditetom. Ona sluša i predlaže načine na koje se želje osobe sa invaliditetom mogu ostvariti.
Konvencija o pravima osoba sa invaliditetom prepoznaje pitanje ravnopravnosti pred zakonom i poslovne sposobnosti kao vrlo važno pitanje i propisuje da se poslovna
sposobnost ne može ograničiti ili oduzeti samo na osnovu nečijeg invaliditeta. Iako je Srbija ratifikovala Konvenciju o pravima osoba sa invaliditetom i postoje pozitivne promene i neki novi zakoni koji na drugačiji način regulišu položaj osoba sa invaliditetom, pitanje poslovne sposobnosti i stavljanje pod starateljstvo je još uvek uređeno propisima koji se nisu menjali decenijama. Propisi koji su na snazi u Srbiji su zastareli. Osnovna ideja zakonodavaca prilikom donošenja propisa iz ovih oblasti je bila zaštita interesa lica koja zbog fizičkog i/ili mentalnog invaliditeta ili iz drugih razloga nisu u stanju da se staraju sama o svojim interesima. U novije vreme, ovaj koncept je prevaziđen. Osobe sa invaliditetom su u stanju da se same o sebi staraju, a ukoliko postoje životne situacije u kojima im je potrebna podrška – država je u obavezi da im podršku obezbedi.
Naše zakonodavstvo ovaj novi koncept ne prepoznaje i u praksi su česte teške povrede prava osoba sa invaliditetom koje prolaze neopaženo. Jedan od najznačajnijih nedostataka je to što ne postoji nikakva alternativa lišenju poslovne sposobnosti. Nije predviđena bilo kakva podrška osobama sa invaliditetom pri donošenju odluka, kada im je takva podrška neophodna. Potpuno se negira individualnost i različitost osoba sa invaliditetom, ne vodi se računa o različitim mogućnostima, osobinama i sposobnostima koje one imaju i ne postoji ni jedna odredba koja obavezuje sud i ostale aktere u postupku da moraju da vode računa o najboljem interesu osobe o čijoj se poslovnoj sposobnosti odlučuje.
Srbiji je potrebna radikalna reforma zakonodavstva koja se tiče starateljstva i lišavanja poslovne sposobnosti, kako bi ispunila obaveze preuzete međunarodnim ugovorima, implementirala međunarodno prihvaćene standarde i obezbedila poštovanje ljudskih prava i jednakosti svih građana i građanki, što je i Ustavom Republike Srbije garantovano.
Izvori:
The Right to Make Choices: International Laws and Decision-Making by People with Disabilities, ASAN – Autistic Self Advocacy Network
Beker, Kosana (2010), Pravo da donesem odluku – pitanje lišavanja poslovne sposobnosti osoba sa invaliditetom u Srbiji i preporuke za dalji rad na usklađivanju domaćeg zakonodavstva i prakse sa Konvencijom o pravima osoba sa invaliditetom, Inicijativa za inkluziju VelikiMali, Beograd.
