Viša fizioterapeutkinja
Članica Skupštine i predsednica Kulturno-prosvetne komisije Gradske organizacije slepih, Novi Sad
Tri najvažnije stvari o meni…: U šestoj godini sam izgubila vid, što mi je život usmerilo nekim putevima koji bi možda bili drugačiji da se to nije dogodilo. Prihvatam ljude onakvim kakvi jesu i u svima tražim nešto pozitivno. Imam decu i unuke, koji su zdravi, dobri i pozitivni.
Kao devojčica, želela sam da budem… glumica ili nastavnica. Glumica, jer sam kao dete slušala radio drame – tada je televizije slabo bilo – i obožavala sam taj način izražavanja! Veoma sam želela da se time bavim, ali, naravno, znala sam da to baš neće biti izvodljivo. Pošto sam pored osmogodišnje škole pohađala i muzičku, želeći da sviram klavir, zamišljala sam da ću biti nastavnica muzičkog, da ću učiti decu da sviraju i da vole muziku. Ali, to se nije ostvarilo. No, fizioterapeutski posao je sličan nastavničkom, jer sa pacijentom treba razgovarati, ući u suštinu problema, davati instrukcije… tako da, nije to bila promašena profesija.
Oduvek me inspiriše… potreba da napredujem, da nešto novo iz sebe iznedrim i da postignem više nego što jesam. Inspirišu me uspešni ljudi, čija me postignuća bodre da još više radim na sebi.
Za mene je aktivizam… dati od sebe jednoj zajednici sve ono što bi ljudima pomoglo da bolje žive, da se lakše se snađu i da više napreduju. Naročito volim kulturna zbivanja i na tom sam se planu mnogo davalala. Organizovala sam naše dramske i muzičke grupe, želela sam da imamo nastupe na kojima ćemo publici preneti naše dobro raspoloženje i vedrinu. Ideja je dati sebe, dati od sebe sve ono što će nekome pomoći da bolje živi.
U udruženje sam dospela… kada sam završila srednju školu i tražila podršku pri zapošljavanju. Podršku mi je pružio Savez slepih Vojvodine i udruženje u Zrenjaninu, jer su u okolnoj banji Rusanda, u Zavodu za paraplegiju i hemiplegiju, tražili fizioterapeuta. Nekoliko nas je otišlo na razgovor, ali odabrani su muškarci, jer tada se baš desio zemljotres u Banja Luci – gde je bilo dosta fizioterapeuta, kojima je onda dat prioritet pri zapošljavanju. Međutim, kada je jedan od fizioterapeuta otišao na rad u Libiju, zvali su me na njegovo mesto i tako sam se zaposlila. Uz posao sam se paralelno aktivirala u udruženju.
Prve moje aktivnosti u udruženjima bile su sportske. Još u srednjoj školi sam se bavila atletikom, na šta su nas upućivali iz Saveza slepih Vojvodine, ali me u to vreme uopšte nije zanimao rad Saveza, niti udruženja. Jednostavno su me pozivali na takmičenja, odazivala sam se i bila uspešna. Ujedno, to su bile prilike da se upoznam sa zajednicom slepih izvan škole. Bili smo daleko aktivniji od današnjih generacija, pomalo sam nostalgična za tim vremenom.
Kasnije, kada sam završila školovanje i zaposlila se, bila sam prvo član konferencije, odnosno, odbora – kako se nekada zvala skupština – i isticala sam se na diskusijama, predlažući šta bismo sve novo mogli da radimo, da nam se poboljša život. Zahvaljujući tome, predlagali su me na rukovodeća mesta. Zalagala sam se za rad sa kasnije oslepelima, jer su ti ljudi često razočarani u svoju sudbinu, osećaju se izgubljenima i skloni su depresiji – potrebna im je podrška. Takođe sam se zalagala za rad sa roditeljima slepe dece, jer roditelji često prezaštićuju dete, radeći sve umesto njega – čime, iz pukog neznanja, tom detetu uskraćuju mogućnost za samostalni život. To su prioritetne oblasti u kojima sam se angažovala, a zalagala sam se i da u širem okruženju dokazujemo sebe. Predrasude su ogromne i ljudima iz šire zajednice treba govoriti o sposobnostima osoba sa invaliditetom. Nikada nisam govorila samo o slepim osobama, nego i o osobama sa motornim invaliditetom, čija iskustva sam, kao fizioterapeut, veoma dobro razumela. Oduvek sam imala širinu, u pogledu na invalidnost i na pokret osoba sa invaliditetom.
Najviše sam ponosna na… svoje zdravlje. Zahvalna sam što sam zdrava, vodim računa o ishrani, dosta se krećem i fizički sam aktivna. Ponosna sam na decu i veliki krug prijatelja. Nisam pala u neki zapećak, niti ćošak u kome samujem, nego sam stvarno aktivna i družim se sa velikim brojem ljudi. Na godišnjicama Saveza i Gradske organizacije slepih dobijala sam plakete za svoje sveukupno zalaganje, ali najlepše mi je što se moja želja iz detinjstva, da budem glumica, kroz rad u Savezu donekle ispunila. Pravili smo pozorišne predstave u kojima sam učestvovala i zahvalna sam što mi se pružila prilika da na pravoj pozornici, u pravom pozorištu – glumim! To je ispunjenje moje davnašnje želje.
Od svih mojih osobina, za uspeh je ipak presudna… snalažljivost i to što nisam stidljiva, nego otvorena za razgovor i saradnju. Radoznalost takođe. Radoznala sam da vidim: – Kako bih sad ovo ja odradila? Angažujem se da vidim kako će nešto ispasti u mom aranžmanu.
Za razliku od muškaraca, žene u našem udruženju… koliko god se trudile, ipak su zapostavljene. Ovo je svet muškaraca i to se samo preslikava i na udruženja. U našim udruženjima retko kada izaberu ženu na neku važnu funkciju – osim ako nema muškaraca ili niko od njih to neće da radi. Muške predrasude vladaju – slep čovek potcenjuje slepu ženu i neće je rado oženiti, iako i on sam ima to iskustvo! To me veoma čudi i neprihvatljivo mi je. Ženama je znatno teže, kako na javnim pozicijama, tako i u ličnom životu. Žene su u mom udruženju aktivnije nego muškarci, u smislu da češće dolaze na skupove i više se druže. One nisu u organima i učestvuju u onim aktivnostima koje su manje važne sa gledišta funkcionisanja udruženja, ali su za život itekako značajne. U prošlom mandatu bila sam predsednica našeg udruženja i, kao prilično stroga i zahtevna, sticala sam neprijatelje zbog takvog nastupa. Niko ne voli da mu kažeš: – Hej, uradi to drugačije, jer ovako ne valja! Nisam želela drugi mandat, niti da se više zalažem, jer malo ljudi hoće pravu stvar. Šta je prava stvar? Prava stvar za udruženje je rad na projektima, da bi se sticala novčana sredstva za dalji rad! Ljudi tu vole da izvrdavaju, ali ja sam precizna i stroga, što nije naročito popularno. Po ćoškovima vlada ta netrpeljivost: na osnovu roda, invaliditeta, nacionalnosti – osetila sam to.
Najuspešniju saradnju ostvarivala sam sa… Udruženjem distrofičara južnobačkog okruga Novi Sad, sa kojim sam radila na realizaciji nekih kulturnih dešavanja – naša dramska grupa učestvovala je u njihovim aktivnostima. Na nivou grada udruženo je devet organizacija u Koordinacioni odbor, gde su Udruženje distorfičara i Udruženja paraplegičara sa svojim predstavnicima najaktivniji. To su udruženja sa kojima dobro sarađujemo, jer su upućeni u problematiku i veoma smo složni u nastupu prema gradskim vlastima.
U narednoj godini rešena sam da… aktivnosti Kulturno-prosvetne komisije podignem na viši nivo, jer su zapostavljene dok sam bila predsednica Organizacije. Razmišljam o ideji da nađem reditelja i monodramu sa kojom bih iduće godine učestvovala na Festivalu pozorišta slepih koje Zagrepčani organizuju svake druge godine. Volela bih da se još jednom pokažem kao glumica – da tu svoju želju još jednom overim, jer to zaista obožavam! Mada su godine tu, pamćenje me služi. Inače nemam nekih preteranih ambicija: neka sve ide svojim tokom, najbitnije je očuvati zdravlje. Rešena sam da ostanem aktivna: čitam, družim se, posećujem pozorište, idem na igranke…
Volela bih da ostanem zapamćena po… tome što sam iskren prijatelj, dobronamerna uvek i svuda – bilo da se svađam, bilo da se smejem.
Fotografije: lična arhiva Neze Đurkić
