Najbolje što možete da se uradite sa stereotipima i predrasudama je da ih izazivate, a knjiga Slepi fotograf (The Blind photograph, Julian Rothenstein) radi upravo to. Ruši barijere s obe strane i pokazuje šta se može postići ako zaboravite na sumnje i samo pratite svoje snove. Vizije se ne vidi isključivo očima, nego duhom. – Stivi Vonder
Knjiga fotografskih radova osoba sa oštećenjem vida dokazuje da neverovatna vizualna umetnost nije isključivo rezervisana za one sa savršenim vidom.
– Fotografija mi dozvoljava da imam oštećenje vida – kaže Tanvir Buš. – Mogu da osetim koliko zure u mene dok sam napolju sa psom vodičem i dok fotografišem. Dobro je što mogu da vratim svu tu energiju, da vratim sve te uprte poglede kroz foto aparat. Na veoma opipljiv način, fotografija me oslobodila.
Tanvir Buš je među fotografima čiji su radovi predstavljeni u intrigantnoj knjizi pod naslovom Slepi fotograf. Njeni radovi obuhvataju umetničke, dokumentarne fotografije i portrete. Tanvir nema potpuno oštećenje vida, nego genetsko očno oboljenje (retinitis pigmentosa) koje izaziva gubitak perifernog vida i slepilo.
– Ranije sam radila kao filmska producentkinja i uvek sam bila podređena režiseru i kinematografu – kaže – tako da je bilo veoma uzbudljivo pronaći svoj jedinstveni glas kroz fotografiju. Za mene je to bio veliki kreativni proboj.
Za ljude koji vide, ideja slepog fotografa kontradiktorna je sama po sebi, jer fotografija je čisto vizualni medijum. Britanski fotograf Martin Par opisuje knjigu kao otkrovenje i napominje kako slepi fotografi beleže osećanja o svetu i i svoj odnos prema njemu kroz fotografiju koja je često elegantna i neodoljiva barem koliko i radovi fotografa koji vide.
Osećanje prema svetu može biti vizualno poetsko, kao u izuzetnoj seriji mističnih predela slovenačkog filozofa Evgena Bavčara, ili čak posmatračko kao u intimnom pogledu Ana Marije Fernandez na mlade parove koji se ljube u parku. Rad može biti i konceptualan, kao u erotskim vizualnim poemama Žerarda Nigende, gde je Brajevo pismo utisnuto u crno-bele slike tela i lica.
Kako, dakle, slepi fotografi uspevaju da vide i transformišu svet kroz prikaze i fotografije koje, u slučaju potpunog oštećenja vida, nikada zapravo nisu ni videli? Na čisto praktičnom nivou, mnogi slepi fotografi rade sa asistentima koji ih savetuju o položaju kamere i kompoziciji, dok drugi koriste digitalnu tehnologiju. Nedavno su razvijene aplikacije za smartfon kamere koje koriste tehnologiju facijalnog prepoznavanja; ugrađeni mikrofon najavljuje broj lica u kadru i daje dodatne audio instrukcije. Iako digitalna tehnologija fotografiju čini pristupačnijom osobama sa oštećenjem vida, kao uostalom, i svima nama, osobe koje ne vide moraju se oslanjati na sopstvenu genijalnost i instinkt.
– Ako mi neko pozira za fotografiju, koristiću markacije na zemlji, kako za sebe, tako i za njih, baš kao što bih radila i da dajem smernice glumcima na filmu – kaže Tanvir Buš. – Na ulici naučiš da veruješ kameri kao produžetku sebe, na neki paparaco način.
Ideja gledanja bez vida ključna je za Đinu Badenoh, meksičku fotografkinju koja je sarađivala na produkciji knjige i osnivačica je meksičke organizacije Ojos Que Sienten (u doslovnom prevodu: oči koje osećaju). Đina ohrabruje slepe osobe da se povežu sa svetom koji vidi koristeći jezik fotografije. Smatrali ludom kada je započela taj projekat.
– Čak i sada, posle 10 godina, kada ljudi prvi put čuju za projekat, misle da je ideja nemoguća – kaže. – To je zbog tendencije da se usredsređujemo na vid kao jedini način da se slika proizvede i da se u njoj uživa. Ali proces stvaranja fotografije uključuje i osećanja, priču, percepciju. Kada slušate radio ili čitate knjigu, ujedno kreirate slike u glavi, jer vidimo mozgom. Tako je i sa slepim osobama. Percipiranjem okruženja, stvaramo slike.
Đina Badenoh navodi rad Arona Ramosa, takođe iz Meksika, koji stvara alegorijske slike: razbijene porcelanske tanjire sa izlomljenim kompleksnim dezenima, insekte i cveće, čija je krhka i minijaturna lepota naglašena blizinom živopisnog snimka – to su prizori koji su ujedno lični i univerzalni.
– Koristim druga čula: sluh, dodir, ukus i miris kada fotografišem – kaže Đina. – Kada dodirnem objektiv kamere, napravim imaginarnu liniju od objektiva do onoga što fotografišem; stvorim sliku u svojoj glavi, osećam je i konstruišem je da iskomuniciram osećanja sa svetom koji vidi.
Mikl Smiten, britanski performativni umetnik, plesač, kabare izvođač i fotograf, predao se fotografiji nakon intenzivnog kursa u organizaciji PhotoVoice, koja koristi vizualno digitalno pričanje priče kao platformu za marginalizovane i obespravljene. Mikel opisuje kako sedi u prvim redovima pred plesnim podijumom i sluša bosa stopala na prašnjavom podu, po čemu zna gde se i kako plesači kreću. Prema zvuku njihovog disanja zna da li su mu okrenuti leđima ili licem.
– I sam plešem, zbog čega me privlači beleženje oblika i pokreta – kaže – a prvo što sam naučio je da fotografija funkcioniše u drugačijem, sporijem tempu. Morao sam da usporim, da se koncentrišem i dam sebi vremena da osvestim prostor i kompoziciju.
U slikarskim prikazima igrača koristi elemente zamagljenja, prema kojima je s početka bio sumnjičav: – jer to znači da tehnički možda nisam toliko dobar! Dve godine kasnije shvatio je da tako odražava sopstveno iskustvo: – Često imam baš te momente zamućenja. Kao osoba sa delimičnim oštećenjem vida, rezultate svog rada može da vidi uz pomoć softvera za uveličavnaje.
Svi ovi umetnici fotografiju koriste kao oslobađajuće sredstvo samoizražavanja, iako to nije njihov primarni medijum. – Pre svega sam romanopisac – kaže Tanvir Buš – a interesantno je da ne bih nikada smatrala sebe „slepim romanopiscem“. Kako fotografija nije nešto čemu toliko stremim, ne smeta mi taj opis, ali kada bi to bio moj život, kao što je pisanje, ne bih dopustila da me stavljaju u taj okvir.
Svi ovi fotografi rade na različite načine i iz različitih razloga. I svi oni ruše ideju o fotografiji kao o činu gledanja.
– Čak i slepa osoba ima vizualnu opremu, optičke potrebe, kao neko ko čezne za svetlošću u mračnoj sobi – piše Evgen Bavčar. – Iz te čežnje fotografišem.
– Fotografija pripada slepima – kaže Bavčar – koji su kroz svakodnevicu postali gospodari kamere obskura.
IZVORI:
https://www.theguardian.com/artanddesign/2016/aug/20/blind-photographers-talk-about-their-work
http://www.theredstoneshop.com/products/the-blind-photographer
