Trideset pet filmova iz dvadeset i jedne zemlje sveta biće prikazano u bioskopskoj sali Kulturnog centra Novog Sada u okviru Međunarodnomg filmskog festivala Uhvati sa mnom ovaj dan / Uhvati film. Pored filmskog programa, u okviru Festivala organizovane su radionice (medijske i filmske), tribne iz druge perspektive (o filmu i seksualnosti), kao i diskusije sa autorima i akterima koji gostuju na festivalu. Filmovi iz miljama udaljenih zemalja – Indije, Irana, Argentine, Australije, Rusija, Španije, Švedske, Tajlanda, Moldavije, Turske, Slovenije, Bosne – ali bliski po stvaralačkim idejama.
Ovogodišnji filmski program karakteriše raznolikost tema, njihova nepredvidivost i originalnost. Prema rečima stručnog žirija, veliki broj filmova nije izostavljen zbog pomanjkanja u filmskom kvalitetu, nego zato što je festivalska satnica postala prekratka. Nema recepta za dobar film. Važno je da film traje i nakon što se završio – to je film koji ostavlja utisak, pamti se i o njemu se priča, stvaran je.
– Volimo da verujemo da Festival iz godine u godinu ostvaruje svoj cilj, a to je smanjenje socijalne distance prema osobama sa invaliditetom. Što je socijalna distanca veća, efekat Festivala je merljiviji i svedoci smo da film zaista može da menja stvarnost – istakla je Milesa Milinković, direktorka Festivala, tokom otvaranja prve festivalske večeri. – Ujedno, ovaj festival je i promocija stvaralaštva, ne samo filmskog.
U sklopu Festivala, postavljena je autorska izložba šešira Sonje Simeonović. Letnji, elegantni i jedinstveni, šeširi prave razliku. Mada izgledaju lepršavo i lako, u pozadini je zahtevan proces kreativnog traganja i (svoje)ručne izrade.
Sonja Simeonović, za Portal o invalidnosti:
Po zvaničnom obrazovanju sam ekonomistkinja i dugo sam živela u uverenju da zbog invaliditeta ne mogu da se bavim ručnim radom. Sve se promenilo krajem 2013. godine, kada sam otišla u Resursni centar na kurs pletenja prstima i isplela svoj prvi šal. Kada sam ga završila, obuzeo me je jedinstven osećaj – ne mogu da kažem da je to osećaj samostalnosti, niti imam pravu reč… Jednostavno sam shvatila da ću nastaviti da se bavim ručnim radovima i da ću tražiti sebe na tom polju. Ubrzo sam završila razne kurseve: kurseve izrade nakita, pletenja na obručima, tkanja na ručnom razboju… Tek pre dve godine pokušala sam da napravim prvi šešir. Kada je izrada šešira u pitanju, posebno je izazovno što uopšte nema tutorijala na tu temu! Lako je napraviti nakit: kupite perlice u kineskoj radnji i nanižete ih. Ako ne ide, priručnici su svuda. Izradom nakita sam se kratko bavila, uverena da ljudi koji se ozbiljno bave nakitom teško nabavljaju materijale (poput poludragog kamenja), a onda sam se razočarala shvativši da se sve te perle kupuju u kineskim tržnim centrima. Ono što me čini srećnom u celom procesu izrade šešira je sama ta potraga: za materijalima koji mi nisu na dohvat ruke, za odgovarajućom tehnikom, za oblicima i formom šešira.
Sećaš li se svog prvog šešira?
Odmalena volim šešire, ali dugo nisam imala hrabrosti da ih nosim, jer šešir nas čini upadljivo različitim. Žena od koje sam kupila svoj prvi šešir otkrila mi je neke tajne zanata, ali me je usmerila i na pogrešan put. Zahvalna sam joj i za jedno i za drugo! Trudim se da ne skidam njene proizvode, jer mislim da je dobro da obe budemo prepoznatljive. Prvi put kada sam otišla kod nje, pomislila sam: – Kako bi bilo dobro da pravim šešire! Verovala sam da mogu, jer se već bavim ručnim radovima. Otkrila sam tajnu: prvo što je potrebno za izradu šešira je – dobar kalup. Kako sam kod kuće već imala jedan plastični kalup, počela sam sa radom. Kada je šešir bio gotov, sećam se da mi je mama rekla: – Nećaš valjda tu krpu da staviš na glavu!? Zaista, moj prvi šešir više je ličio na krpu nego na šešir! Nisam se obeshrabrila, nego sam nabavila drveni kalup, učila kako se materijali ponašaju, čime da ih premazujem… Trebalo mi je nekih četiri-pet meseci intenzivnog rada da ona prvobitna krpa dobije formu i oblik pravog šešira. Samo to istraživanje održavalo me je u poslu! Pitati se kako da napravim i pritom nemati nikakav priručnik – to je zaista pokretački momenat.
Koliko ti je sada vremena potrebno da završiš neki model?
Šešir se izrađuje dva-tri dana, jer treba da stoji na kalupu da bi se dobro ukočio. Pripremanje ove izložbe nije bilo lako i potrajalo je, jer za sada raspolažem samo sa jednim kalupom i to – najmanjim. Takva oprema zahteva dodatni posao – kada napravim šešir, moram da ga širim. Počela sam skromno; kada sam uzimala kalup, nisam bila sasvim sigurna da li ću i koliko dugo raditi šešire.
Reci nam više o materijalima koje koristiš.
Koristim isključivo prirodne materijale koje upotrebljavaju hobisti. Još uvek istražujem na temu materijala i uvodim nove, tako da će tek postati zanimljivo. Nedavno sam kupila lan, nisam uspela da ga ukočim i – bacila sam ga! Ceo taj proces eksperimentisanja, uz sve te pokušaje i promašaje za mene je dragocen.
Gde pronalaziš izvore inspiracije?
Ideje dolaze iz glave. Trudim se da budem svoja i da ne podražavam nečiji stil. Kada počnem da razmišljam na temu idola i uzora, prvo se setim Fride Kalo. Njen život zaista volim, ali se ipak ne poistovećujem s njom – kod mene nema tragične ljubavi. Kao mala oduševljavala sam se imidžom Josipe Lisac, tako da mogu reći da sam najveću inspiraciju našla u njoj.
Sa kim iz modne industrije bi volela da sarađuješ? (Budi nerealna.)
Sa Koko Šanel, jer je i ona počela sa šeširima i volim njen stil.
Dok dizajniraš šešir, da li već imaš na umu osobu koja će ga nositi?
Ne. Jednostavno, uradim šešir koji mora da bude drugačiji. Onaj zeleni, koji posebno izložen, toliko je drugačiji da je čak i meni trebalo mesec dana prikupljanja hrabrosti da ga stavim. Prva probam svoje modele – osim kada izrađujem šešir po porudžbini, to je onda druga priča. Sportski modeli – kao stilizovani kačket sa ružama – brže odu i ređe ih radim, jer to nisam ja. Volim elegantne modele i volim da radim šešire koje bih sama nosila. Jedna prijateljica tražila je da joj napravim trougaoni šešir. Bio je to novi izazov – ko još danas nosi trougaoni šešir!?
Uopšteno govoreći, šta je uloga šešira u 21. veku?
Kao i u vekovima pre ovoga: zaštita od sunca i estetika. Želiš da budeš različita? Stavi šešir! Sama se trudim da nosim razlike. Sve što je isto gubi na vrednosti. Razlika jeste vrednost! Zašto da devojke liče jedna na drugu? Kada ne nosim šešir, obavezno imam punđu, sa upadljivim ukrasom. Da, kod mene je uvek nešto na glavi.
Da li šešir može da učini ne samo da izgledamo, nego i da se osećamo ili čak razmišljamo drugačije? Znaš onu knjigu Šest šešira za razmišljanje – kad promeniš šešir, promeniš i percepciju. Šta misliš o tome?
Nešto što nemamo u sebi nijedan odevni predmet ne može da nadomesti. Koliko god da volim šešire, znam da odelo ne čini čoveka. Nekada sam skupljala salvete, kasnije torbice od svile, sada izrađujem šešire – sve su to zanimljivi hobiji, koji ipak ne opredeljuju čoveka. S druge strane, šešir je modni detalj koji doprinosi da se osećam lepše. Ako izgledam lepše, bolje se osećam i bolji mi je pogled na svet.
Imaš li neki praktičan stilski savet: kako odabrati odgovarajući šešir?
Teško da mogu davati savete, jer se prva ne držim pravila. Kažu: mala žena, mali šešir – a ja baš umem da nosim velike šešire. Jedino pravilo koga se držim je: mala žena, malo pivo!
Veliki planovi za dalje?
Pretprošlog leta radila sam na dvorištu, tek od nedavno imam svoj radni prostor i zaista intenzivno radim. Do sada sam imala jednu modnu reviju u Izbi i zadovoljna sam – bilo je dinamično i posećeno. Pre toga prijatelji su me stalno pritiskali: kada će revija, kada ćeš ovo, kada ono… Ali ja nisam bila zadovoljna. Ovim što sada radim počinjem da budem zadovoljna. Iako sam mlada u ovoj oblasti, plan mi je da apliciram za Udruženje primenjenih umetnika Vojvodine. Konkurs je u januaru i volela bih da prođem. Planiram da sledeće godine uradim reviju muških šešira, pošto me je dosta muškaraca pitalo za muške modele. Muški šeširi inače su manje zahtevni za izradu, jer ne traže toliko opšivanja i ukrašavanja. Trenutno se bavim pitanjem opreme – pribavljanjem kalupa – za te nove poduhvate.
Da li je ova izložba prodajna i gde inače mogu da se vide, kupe ili poruče tvoji šeširi?
Izložba će trajati koliko i festival i može da bude prodajna – zašto da ne. Porudžbine primam preko fejsbuk profila, a ponosna sam na svoj instangram sheshirdzija koji prati i Isidora Bjelica.
Da li ćeš pratiti filmski program i zašto voliš ovaj festival?
Naravno, viđaćete me tokom celog festivala. Prvi put sam se ovde pojavila pre tri godine kao volonterka. Još uvek nemam svoj film, ali već sledeće godine trebalo bi da snimim film o sebi i šeširima. Volim da me ljudi prepoznaju po šeširima, nema ničeg lepšeg od toga! Šeširi su umetnost, šeširi se nose.
Prvi festivalski dan obeležila je i edukativna predstava Lepota različitosti u izvođenju Dečje dramske radionice Cvrčak iz Temerina na temu inkluzivnog obrazovanja, a potom i projekcija dva najbolja filmska ostvarenja sa prošlogodišnjeg Festivala: iranski film Plešem sa bogom i španski animirani film Užad. Za sve propratne festivalske programe obezbeđen je prevod na znakovni jezik. Filmske projekcije održavaju se u Kulturnom centru, s početkom od 17 časova, od 22. do 25. septembra.
