Sindrom otuđenja od roditelja je nezdrava koalicija između narcističnog roditelja i njegove (ili njene) dece protiv targetiranog ne-narcističnog i nenasilnog roditelja. Targetirani roditelj je predmet neprijateljstva i odbačen je od strane dece unutar porodičnog sistema. Psihičko zdravlje dece upotrebljava se kao arsenal oružja u narcističkom izvrnutom svetu.
Sindrom otuđenja od roditelja je patologija porodičnog sistema u kojoj su deca uvučena u narcistički i nasilan odnos među roditeljima. Međugeneracijska veza je prikriveni tip narcistične zloupotrebe. U tipičnim porodičnim sistemima, terapija bi bila usmerena na roditelja koji treba da prekine koaliciju sa decom i ujedini se sa svojim partnerom. U slučaju narcističnog roditelja, to se neće dogoditi. Njihov uvid je ograničen i nevoljni su da vide koliko je njihova veza sa decom nezdrava. Uvereni su da im pripada pozicija superiornog roditelja – da zaslužuju odanost i da je drugi roditelj loš. U skladu sa tim, narcistične osobe su nevoljne da sarađuju u bilo čemu – čak ni u terapiji. Odlazak na terapiju sa narcističnim partnerom obično će rezultirati još jednom paljbom na targetiranog partnera.
Simptomi:
Deca prosuđuju o (ne)adekvatnosti i roditeljskim kompetencijama targetiranog roditelja. Narcistični roditelj pritajeno ohrabruje, osnažuje i nagrađuje takvo ponašanje kod deteta i pravi se nevešt u tom procesu. Deca veruju da se ponašaju nezavisno (odnosno, da nisu pod uticajem jednog roditelja).
Sistem se održava tako što roditelj nagrađuje decu kada ona izražavaju neprijateljstvo ili bes prema targetiranom roditelju, ohrabrujući ih i pokazujući razumevanje za njihova loša osećanja. U stabilnim porodičnim sistemima, deca se uče kako da poštuje oba roditelja. Ukratko, dok se deca žale na jednog roditelja, stiču naklonost kod drugog.
Recimo da targetirani roditelj dâ detetu neki zadatak, a dete odbije – kao što deca obično čine kad se od njih zahteva nešto što ne žele. Pretpostavimo da dete odlazi kod drugog roditelja da se požali. Narcistični roditelj će se solidarisati sa detetom, ohrabrujući ga da se oseća kao žrtva prevelikih očekivanja drugog roditelja i oslobodiće dete traženog zadatka. Time je dete upleteno u mrežu sindroma otuđenja od roditelja. Targetirani roditelj je izvan sebe, zbunjen je, povređen i izdat. Dete je pritajeno ohrabreno da ne poštuje ni roditelja, niti njegove vaspitne napore. Narcistični roditelj uspostavio je destruktivnu vezu sa svojim detetom.
U suštini, deca se ohrabruju da budu neposlušna i bez poštovanja, kao i da zanemaruju jednog roditelja. Na površini, dete je uvereno da pobeđuje, dok zapravo samo odigrava prljavi deo u perverznim narcističkim igrama.
Štetni efekti po dete su:
- Umanjen osećaj za vrednosti, jer dete veruje da targetirani roditelj nije vredan da se s njim poistoveti. Ako dete ima slična interesovanja kao targetirani roditelj, biće prinuđeno da se odrekne tih aspekata kod sebe.
- Narušava se karakter, jer se dete nagrađuje za nepoštovanje, drskost, osuđivanje, snishodljivost, nezahvalnost.
- Dete razvija toksičnu vezu sa roditeljem koji njime manipuliše i uslovljava ga.
Tretman ovako disfunkcionalne porodične koalicije neće se pojaviti direktnim pristupom koji uključuje sve članove porodice. Potreban je potpuno drugačiji pristup. Ovo će najverovatnije zahtevati razmišljanje izvan kutije i neće biti lako. Evo šta je potrebno:
- Prekidanje koalicije između narcističnog roditelja i dece; ovo zahteva odvajanje.
- Obnavljanje veze između ne-narcističnog roditelja i dece.
- Uspostavljanje odgovarajuće podele moći između dece i nenasilnog roditelja.
Targetirani roditelj možda neće imati pojma zašto su se deca okrenula protiv nje/ga i možda neće znati kako da razrešava taj problem. Takođe može biti nemoguće odvojiti decu od narcističnog roditelja, jer – on ne čini ništa nelegalno. Zbog svih tih ograničenja, treba mnogo kreativnosti da se postigne sve navedeno.
Ovo su neki od predloga šta možete da uradite ako ste targetirani roditelj:
- Budite proaktivni, jer problem se neće rešiti sam od sebe. Stanje će se verovatno pogoršavati.
- Shvatite da ne možete mnogo toga da uradite po pitanju partnera. Možete jedino menjati sebe. Posmatrajte sopstveno ponašanje i modifikujte ga gde je potrebno.
- Budite jak roditelj. Ne pokoravajte se lako, bez obzira na to koliko su deca ljuta na vas.
- Pronađite načina da se povežete sa decom svakodnevno. Čak i kada deca to ne žele. Zovi te ih, pošaljite poruku, dodinite ih, uradite sve što je potrebno…
- Budite čvrsti. Direktni. Dosledni. Stabilni. Ponašajte se tako čak i kada to ne osećate.
- Ako je moguće, potražite stručnu pomoć i povedite decu sa sobom.
- Upotrebite strategije slične onima kod napuštanja kultova; u suštini, ovaj sindrom i jeste oblik ispiranja mozga.
- Dobro se brinite o sebi. Radite ono što je dobro za vas i što vam donosi radost.
- Nemojte se ponižavati ni moliti, ne dopustite da deca vide kako vas užasava njihovo ponašanje. Ostanite jaki.
- Narcistični roditelj ohrabruje decu na neposlušnost. Držite se i insistirajte da deca urade šta im je rečeno. Počnite sa: nema nepoštovanja u kući. Tačka.
- Imajte unapred spremne fraze koje ćete koristiti u teškim trenucima.
- Koristite humor. Budite neko s kim je prijatno boraviti.
- Budite pametniji nego narcistični roditelj.
- Budite odlučni i ne dozvolite da vam bilo šta naruši vezu sa decom.
- Edukujte se. Nikad ne prestajte s čitanjem i učenjem. Edukujte i decu.
- Pronađite grupu podrške.
Imajte na umu da je u pitanju oblik psihološke manipulacije. Sindrom otuđenja od roditelja je oblik ispiranja mozga. Razmislite o ovome: članovima kulta mozgovi su isprani do tačke gde odustaju od svih koje vole, u ime vernosti harizmatičnom i manipulativnom vođi. Neki čak odustaju i od samog života.
Pošto sam ograničen dužinom komentara, samo ću ukratko napisati da sam svim mogućim i nemogućim akcijama majke onemogućen da vidim svoje dete punih 14 godina, praktično od rođenja. Par viđanja ranom detinjstvu su sav naš kontakt. Sve naknadne prijave CSR, sudu, uspešno su bile izbegavane, čak je majka i plaćala kaznu, a onda se učlanila u jednu političku partiju i sve je dobilo potpuno drugi tok. Ta uzaludna zakonita borba je traja do detetove pete godine, nakon čega sam doživeo blaži infarkt i povukao sam se, kako bih sačuvao zdravlje. Dosta razgovora sa psiholozima su mi pomogli da trenutnu situaciju razumem, delimično tj. privremeno prihvatim i probam da nastavim dalje, da se ojačam i budem spremniji da se suočim sa izmenjenim okolnostima, ako ih bude.
Danas naša ćerka ima skoro 15 godina i pre izvesnog vremena sam smogao snage da je potražim na društvenim mrežama. Na moj pokušaj da joj napišem poruku na instagramu, dobio sam projavu za uznemiravanje i odgovor pun mržnje koju kao da je pisala majka. Kako me mrzi, kao sam zao, kako sam joj uništio život, kako možda jesam njen biološki otac ali samo to, „parče lošeg genetskog materijala“, kako je zbog mene nesrećna i kako mi želi sve najgore. Ni reči o našem nepostojećem odnosu, ni pitanje, ništa, samo salva uvreda i zaštitnički stav prema majci sa kojom živi, a koju niko ni spomenuo nije. Usledila je zatim blokada na svim društvenim mrežama.
Da spomenem, mada nije i nema veze sa temom ali zbog komentara koji možda uslede, dete je nastalo u avanturi, čak ne ni u vezi, majka je pošto-poto želela da rodi (za sebe, kako reče) i to je i učinila bez mog znanja. Kada me je suočila sa već rođenom bebom, ja sam istog momenta dete priznao i počeo da plaćam najveću moguću zakonsku alimentaciju – 50% od plate koja nije mala (preko 2000€ trenutno, IT struka), a model viđanja je bio određen „po dogovoru“. Sve smo, naravno, završili sudski, zvanično.
Nekada pomislim kako nemam rešenje i kako ga nikada neću imati, kako sam bio previše slab i pošuštao raznim ucenama, kako sam pa opet bio previše strog i tražio na sve moguće načine da dete i ja uspostavimo odnos, kako nije bilo vredno da mi zbog toga strada zdravlje i kako je ostala samo neka bleda nada da će se nešto nekada rešiti.