Kada je Hans Asperger prvi put definisao autističnu psihopatiju 1944. godine, govorio je o dečacima. Smatrao je da nema žena ni devojaka sa takvim mentalnim stanjem.
Ovo je njegova definicija: Nedostatak empatije, slabe sposobnosti za sklapanje prijateljstva, jednostrana komunikacija, intenzivna preokupiranost posebnim interesovanjem i nespretnost u pokretima.
Asperger je kasnije naopravio reviziju svojih nalaza, ali tradicija traje. Autizam ostaje stanje koje se prevashodno dovodi u vezu sa dečacima i muškarcima.
Istraživanje iz 1993. u Švedskoj tvrdi da je odnos dečaka prema devojčicama u spektru četiri prema jedan. Drugi kažu šesnaest prema jedan. Skorašnja studija Nacionalnog društva za autizam (The National Autistic Society ) iz 2015. predočava da bi taj odnos mogao biti tri prema jedan.
Postoje rastući dokazi da je sve više devojaka i žena sa stanjem autizma nego što se prvobitno mislilo, ali se to u velikoj meri previđa i mnoge od njih su bez uspostavljene dijagnoze.
Mili iz Norfoka ima poteškoće u socijalizaciji, teško joj pada kontakt očima i uspostavljanje veza.
– Teško mi je da sklapam prijateljstva, jer su ljudi veoma, veoma komplikovani – kaže. – Teško mi je da razumem ljude, naročito šta osećaju i misle, zbog čega sam često posramljena, a onda mi se čini da je bolje da se svima sklanjam s puta.
Mili ima četrnaest godina i pre dve godine dobila je dijagnozu Aspergerovog sindroma. Dijagnoza je došla kao olakšanje.
– Život mi je postao lakši, jer sam onda mogla da kažem: Ja sam ovakva. Znam da ponekad mogu da budem problematična, ali to nije nešto što radim s namerom. Jednostavno, moj mozak funkcioniše tako.
Zašto je tako malo devojaka i žena sa dijagnozom autizma?
Stručnjaci kažu da je razlog tome što devojke bolje maskiraju simptome – bolje su u kopiranju društvenih normi, iako nije nužno da ih razumeju.
Emili ima dvadest devet godina i radi u Nacionalnom društvu za autizam.
– Kada me sretnete, ne morate uopšte pretpostaviti da imam autizam – kaže ona. – Doći ću na posao i savršeno ću se provući kroz dan, a onda ću otići kući u tihu mračnu sobu. Biću neverbalna, uopšte neću biti u stanju da govorim, niti komuniciram i trebaće mi oko četiri sata da se oporavim.
Anksioznost borbe sa svakodnevicom vodi do serije onoga što Emili zove raspadanja i zatvaranja.
Uspostavljali su joj niz pogrešnih dijagnoza, kao što je bipolarni i granični poremećaj ličnosti, a terapijama joj se stanje samo pogoršavalo.
Dijagnozu autizma dobila je prošle godine i tada se sve promenilo. – Bila je to prava tačka preokreta – kaže. – Ja sam drastično drugačija ososba. Sada razumem ko sam i kako je moj način ophođenja prema svetu drugačiji, tako da mogu da napravim nešto uspešno iz svega toga.
Tu je još jedan razlog za izostavljanje devojaka i žena iz statistika o autizmu: Dijagnostički kriterijumi za autizam u mnogome su bili zasnovani na ponašajnim karakteristikama dečaka i muškaraca. Kriterijumi se sada menjaju, kako bi se prepoznala stanja koja predstavljaju devojke i žene u spektru.
To se upravo dogodilo u Škotskoj, gde su ovog jula objavljene nove smernice za kliničku praksu Nacionalne zdravstvne službe.
Psihijatar Jan Meklur, koji je sarađivao na nacrtu smernica, kaže da postoje rastući dokazi koji pokazuju razlike između muškaaca i žena sa autizmom.
– Tinejdžerka sa autizmom možda će se integrisati u vršnjačku grupu, a često govore o tome kako se „pretvaraju da budu normalne“ – kaže. – Pokušavaju da se uklope i prate ona interesovanja koja preovladavaju u grupi, ali možda na bizaran i neuobičajen način. Kada zaista uđete u detalje, počinjete da vidite kamuflirani problem, koji je i dalje suptilno prisutan.
Jan Meklur je ubeđen da postoji veliki broj žena kod kojih se razvijaju problemi u mentalnom zdravlju – anksioznost, depresija, poremećaji u ishrani – zato što njihov pravi problem nije uočen.
– Često srećem pacijentkinje koje imaju autizam, ali za to nismo znali. Ono što se dogodilo je da su u međuvremenu sagorele. Zato je važno da prepoznamo autizam što je ranije moguće. Znanje je moć. Tek kada nešto razumete, možete delovati povodom toga.
Nazad u Norfolku, Mili pomaže svom ocu u bašti. Nema istorije autizma u porodici, a njen otac kaže da su prošli kroz različita emocionalna stanja nakon uspostavljanja dijagnoze: zbunjenost, šok, poricanje, a onda prihvatanje.
– Tek ste sa prihvatanjem u stanju da dođete do dobrih uvida. Mili gleda na svet na potpuno drugačiji način i primećuje stvari koje ja ne mogu. Šteta je što toliko ljudi nema razumevanja za stanje autizma. Kada Mili odraste, nadam se da ljudi neće videti ono što ja vidim.
IZVOR:
http://www.bbc.com/news/health-37221030
