Radionice samopouzdanja pokrenute sredinom avgusta u Organizaciji …IZ KRUGA – VOJVODINA namenjene su ženama sa i bez invaliditeta, onima koje ulažu u lični razvoj, rade na sebi i za sebe, znajući da je samopouzdanje ključ emocionalne stabilnosti. Autorka i voditeljka radionica je psihološkinja i smeh joga liderka Tatjana Stojšić Petković, sa asistentkinjama Nadom Vizi i Oljom Vrtunski. Sastanci su svakog utorka u 16 časova, na Bulevaru vojvode Stepe 67.

• Svojevremeno ste u Organizaciji …IZ KRUGA – VOJVODINA vodili Ponedeljak samopouzdanja i to su bile radionice sa elementima smeh joge, art-terapije i vođenih meditacija, koje su do sada prerasle u časove smeh joge za mlade iz Radnog centra Škole Milan Petrović. Šta Vas je motivisalo da ponovo pokrenete radionice samopouzdanja ovog leta?

Svaki moj čas smeh joge sadrži elemente koji objašnjavaju šta je samopouzdanje, jer svi imamo različitu perspektivu o tome, naročito osobe sa mentalnim invaliditetom. Na  tim časovima smeh joge naučili su da je samopouzdanje vera u sebe. Na prethodnoj radionici su mi rekli: – Samopouzdanje je kad sam sebi kažeš da se voliš.

Kroz svoju praksu, primetila sam da, sa kojim god izazovom da se žena suočava – nasilje, zdravlje, pubertet deteta sa invaliditetom – ona sistemski nema podršku u procesu svog ličnog razvoja i samopouzdanje je prvo što strada. Kada žena ostane bez samopouzdanja, pre navikne da žive s tim, nego što ga povrati. Samopouzdanje je nešto na čemu može i treba da se radi, jer samopouzdana osoba pravi dobre izbore u svom životu. Izgradnja samopouzdanja je osnova ličnog razvoja. Radionice su bazirane oko samopouzdanja kao opšte teme, bez tendencije da se zadire u neke lične priče, s tim da svaka od učesnica nauči da upravo tu izgrađenu dozu samopouzdanja kanališe na rešavanje svojih konkretnih izazova.

Kao osnova za ovu seriju radionica poslužio mi je priručnik Kako ojačati samopouzdanje u sedam dana autorke Tatjane Divjak. U tim planovima podržala me je Aleksandra Obradović, neposredno pred svoj odlazak na godišnji odmor, kako bismo popunile termine njenih radionica. Bio je to direktan podsticaj.

https://www.youtube.com/watch?v=fgoTUlZBexk

Iz mog ličnog iskustva, individualni tretmani ne mogu da stvore toliki efekat, koliko grupa može – posebno kada su žene u pitanju. Kad god radim sa nekom klijentkinjom kod koje je  samopouzdanje ozbiljno poljuljano nakon suočavanja sa nekim životnim teškoćama, primećujem da je uverena kako se to samo njoj dešava. Kada nam se život ne odvija onako kako bismo htele, sklone smo da se osećamo poraženim, lovimo sebe u greškama i pogrešnim izborima, vidimo kraj tamo gde životni proces i dalje traje. Čini nam se da izlaz ne postoji. U grupnom radu se ne dotičemo toliko ličnih situacija, ali  delimo priče o tome da smo sve prošle kroz poteškoće kada treba da donesmo neku važnu odluku, da istrajemo u procesu koji smo zacrtale, da motivišemo same sebe, odolevajući kritikama i uvredama… Deleći te priče uviđamo da nismo same u svojim procesima, a ujedno razmenjujemo upotrebljive alatke i tehnike. Kako da tražimo i dobijemo podršku? Kako da uradimo nešto što nikada do sada nismo? Kako da jedna drugoj upućujemo pozitivne poruke?

Ništa se ne dešava samo meni… Sve što se dešava meni, već se nekome dešavalo.

• Kako biste opisali grupu koja se okuplja utorkom u 16 časova, njenu dinamiku, sinergiju i opštu atmosferu?

Iako je u pitanju ciklus tematski objedinjenih radionica, nije neophodno da budete na svakoj, tako da je grupa potpuno otvorena za nove učesnice. Dinamika je vrlo specifična u odnosu na druge grupe s kojima sam radila. Najmlađa učesnica na radionicama ima sedamnaest godina, a najstarija vise od osamdeset. Iako mlađe učesnice nisu očekivale da će starije zanimati njihova iskustva, ovde smo otkrile kako izgleda međugeneracijska podrška. Radimo u veoma  opuštenoj atmosferi punoj uzajamne motivacije. Kao da smo se dogovorile da vreme koje provodimo zajedno mora da bude prijanto. Čak i ako se desi da neko iskoči iz koloseka i krene u kritiku, vrlo brzo to prepozna i vrati se na prvobitnu frekvenciju. Motivišemo jedna drugu, razmenjujemo priče i uvežbavamo konkretne  veštine. Kako da kažem ne i neću, a da to ne bude uvredljivo? Kako da odmah ujutro dam sebi pravo da se radujem, iako ne znam šta nosi ovaj dan?

• 

  Prva u nizu radionica bavila se pitanjem Šta jeste a šta nije samopouzdanje. Do kakvih ste odgovora i uvida došle?

Svako ima sopstvenu viziju o tome šta je samopouzdanje, ali je malo nas svesno da je odlučnost deo samopouzdanja. Odlučnost nije inat, ni suprotstavljanje svima i svakome, niti je to sukobljavanje i svađalačko zastupane svoje istine. Naprosto, to je odlučnost da istrajemo u svojim ciljevima; odlučnost da usmeravamo energiju na ono što želimo da postignemo u životu. Interesantno je da  u grupi često čujem stav kako je samopouzdanje odlika izuzetno uspešnih poslovnih ljudi. Dakle, samopouzdanje se ne prepoznaje kao element koji je važan i izvan polja karijere. Takođe je činjenica da možemo imati vise samopouzdanja u jednoj oblasti, a daleko manje u nekoj drugoj. Ako smo već samopouzdane na jednom polju, lakše ćemo izgraditi samopouzdanje i na nekom drugom.

Na radionicama smo ustanovile da je previše kritike i podsmevanja, tamo gde bi trebalo da preovladavaju pohvale i podrška. Podsmevanje i omalovažavanje su faktori koji direktno ugrožavaju samopouzdanje. Neretko je podsmeh ugrađen u vaspitne modele tobožnjeg učenja kroz humor. Ismejati dete zbog nečega što ne zna krajnje je kontraproduktivno, zdrav humor nikada ne vređa. Gotovo svi smo iskusili neku vrstu podsmevanja, a samim tim i stekli odgovornost da naučimo kako da ta iskustva prevaziđemo i transformišemo. Zato na našim radionicama radimo vežbu tuširanja pozitivnim porukama: stojimo u krugu i upućujemo pozitivne iskaze ženi koja je u središtu. Njoj je najteže – treba samo da kaže hvala, bez opravdavanja ili negiranja. To je veština prihvatanja i primanja.

Niko nas ne može uvrediti ako mu to ne dozvolimo.

• 

  Odluka i ja to mogu bila je tema druge radinice. O čemu se zapravo tu radi?

Kad imam viziju da nešto mogu i prijatno mi je dok to zamišljam, znam da sam na dobrom putu. Ali, ako odlučim da treba nešto da uradim, a osećam se loše, evocirajući sve negativne poruke koje sam slušala o tome kako je nešto nemoguće, onda nije dobro da se držim te velike odluke, dok sam još u procesu izgradnje samopouzdanja. (Naravno da to ne znači da treba odustati od velikih odluka! Samo ćemo ih ostaviti po strani za čas.) Veoma često nas ne blokira strah od neuspeha, nego – naprotiv – strah od uspeha. Uspeh neretko izaziva ljubomoru i bujicu negativnih komentara: Ma, baš je ona to sama uspela; sigurno je preko veze!

Najvažnije je šta mislimo sami o sebi i kako sebe doživljavamo. Ako verujem da nisam istrajna, da me lako napušta početni entuzijazam, onda se sebi i obraćam kao nedoslednoj osobi. Vodim unutrašnji monolog kojim potvrđujem sliku o sebi: – Znala sam da će ti se to desiti, jer nisi dovoljno… uporna / pametna / sposobna… Kako mislimo i govorimo, tako se i ponašamo. Ako je to krug u kome nema samopoštovanja, treba ga prekinuti na bilo kom mestu. Nekome je najlakše da menja sliku o sebi: Istrajna sam, pametna i lepa. Reči su u skladu sa slikom, a samim tim menja se i ponašanje. Nekom drugom lakše je da odmah menja ponašanje. Kada se krug prekine, počećemo da donosimo odluke koje su zaista u skladu sa nama. Samim tim, primećujemo kako i naše okruženje postaje drugačije. Ako sam sliku o sebi svela na, recimo: – Ja sam bolesna – svi oko mene takođe su bolesni i neprekidno pričamo o bolestima. To je taj bezizlazni krug. Ako odlučim da sam zdrava, menjam reči i menjam percepciju, privlačim vedre i zdrave ljude, članke i knjige koje mi donose informacije potrebne za ozdravljenje… Prizvaću zdravlje i zdravo okruženje u svoj život.

Proverite sliku o sebi: Ja sam……………………… U poslu sam…………………….. Kao duhovno biće sam………………….. U emocionalnom sam smislu ……………………………….. Nisam ……………………….

• Da bismo se dobro osećale unutar sebe i svog okruženja potrebno je da poznajemo, postavljamo i čuvamo svoje granice. Kako se uvežbava ta veština?

Čuvanje granica nije nam svojstveno i to je pitanje koja izaziva mnogo zbrke i mentalnih raskoraka. U kontekstu postavljanja granica otvorila nam se jedna neočekivana tema: umor. Umor od borbe, jer ljudi sam život doživljavaju kao borbu. Rekla bih da je to veoma pogrešna percepcija, jer borba ima konotacijua agresije. Naravno da ne moramo biti agresivni u sprovođenju svojih životnih ciljeva. Život treba da je reka koja teče, lagano i spontano; nailazi na prepreke, prevazilazi ih, uvek nađe put.

Poruke koje dajemo sebi i svojoj deci su kontradiktorne. S jedne strane: – Da, treba se (iz)boriti za sebe! Ali: Ne, ne treba biti okrenut sebi – sebičan! Ako nešto ne želim, važno je da osvestim zašto, što opet ne znači da treba da se pravdam zbog svojih izbora. Recimo, ako me drugarica pozove da izađemo, a ja bih radije ostala kod kuće i čitala knjigu, ne  moram da joj navodim svoj razlog, jer može da pomisli kako mi je knjiga važnija od prijateljstva, ali imam pravo da kažem ne. Važno je da naučimo da kažemo ne bez izvinjavanja i osećaja krivice, jer odbiti nešto ne znači pogrešiti. Na radionicama ovo uvežbavamo kroz igru: jedna od učesnica dâ neki besmislen predlog, a druga odgovori sa ne. Meni je predložen modni izazov: – Mislim da bi trebalo da nosiš štikle! Nikada ne nosim štikle, kao ni većina korisnica kolica. Samo sam rekla: – Ne, ne želim da nosim štikle. Bez iskušenja da se opravdam:  – Oticale bi mi noge / ne odgovaraju mi / propadale bi kroz pedale kolica / nepraktične su...

Veoma često poruke koje upućujemo jedni drugima usvajamo kao apsolutne istine čak i kada nemaju nikakve veze sa realnošću. Zato uvek preporučujem samoanalizu i introspekciju: sumirajte svoj dan, prepričajte ga ili zapišite, zabeležite svoje odluke, preispitajte uverenja. To je odličan domaći zadatak!

Otac mi je uvek govorio da sam ……………………………………… a majka da sam……………………………

Možda nam je otac uvek govorio: – Nikada niša neće biti od tebe – ne zato što je to bio loš otac, nego je to bio njegov pokušaj da nas motiviše. To ne osvešćujemo da bismo bile ljute na očeve, nego da proverimo svoje emocionalno stanje: – Da li i sada imam iste emocionalne reakcije kao ona devojčica kojoj govore da od nje neće biti ništa?

Kad sam bila dete želela sam da postanem ………………………. To sam želela jer ………………………..

Ovim pitanjima proveravamo da li smo ostvarili neke od svojih snova, da li smo još uvek u mogućnosti da sanjamo i ako nismo – zašto nismo?

Život bih smatrala kvalitetnim i proživljenim kada bih ostvarila ……………………………………………

Svi imamo snove i ideale, ali kada treba da ih konkretizujemo, jedva da smo svesni svojih htenja. Kada počnemo da analiziramo želje, možemo da uvidimo da toliko toga već imamo, ali to uzimamo zdravo za gotovo: dobar posao, udoban krevet, lep vrt, zdravlje.

• Kada inrospekcijom osvestimo neko ograničenje, šta je sledeći korak?

Ako se vratimo na priču o devojčici od koje neće biti ništa, prvo što ona treba da uradi je da pošalje tu poruku tamo odakle je došla: u detinjstvo. To jeste bio deo njenog odrastanja, ali ne mora da bude deo njenog sazrevanja. Ona sada može samostalno da odlučuje. Ni godine, niti aktuelna dešavanja nisu prepreka: Ne mogu sada / Još samo da… pa ću onda / Prekasno je... U svim tim izjavama su naše blokade.

• Zašto je ženama teško da kažu ne? Drugim rečima, lakše govorimo ne sebi nego bilo kome drugom.

Postoji taj društveno-poželjni model po kome smo vaspitane da udovoljavamo svima osim sebi. Još uvek su žive priče žena koje služe ručak i ne sedaju za sto.

• Kada je to duboko ukorenjeni model, gotovo srastao sa ženskom svrhom, koliko je promena zaista moguća?

Verujem da jeste. Poznate su mi žene koje su ostvarile ono što je naizgled bilo nemoguće. Jedna od njih provela je veći deo života u senci muža i sina. Negde u osmoj deceniji otišla je u gerontološki centar gde je prvi put bila kod frizerke. Nikada joj nisu dali da stavi mini-val i ona je u osamdeset drugoj prvi put otišla na frizuru. Nije to bila samo frizura, nego i svojevrsna psihoterapija. Žena je bila presrećna, a ubrzo je otkrila još nešto nespecifično o sebi: da voli da igra šah. Očigledno je imala neiskorišćene potencijale koji su proradili, jer je najzad imala vremena za sebe. Dok su se drugi žalili na hranu u gerontološkom, ona je samo ponavljala: – Pa, ovo je sve sjajno! – jer sada je njoj neko posluživao hranu i to je bila sjajna promena. Da, moguće je potpuno promeniti životni stil – uz podršku.

• Na radionicama često koristite afirmacije kao pokretač pozitivne promene. Kako one funkcionišu ako imamo osećaj da lažemo sebe dok ih izgovaramo?

Pošto se bavim smeh jogom, znam da simulirani smeh može da izazove jednake reakcije kao i spontani smeh. Isto je i sa afirmacijama. Ako ih dovoljno puta ponavljamo, tako da postanu deo našeg rečnika, neminovno je da se i misao promeni. Ako svakodnevno ponavljamo kako dobre stvari ulaze u naš život, počećemo da primećujemo dobre stvari oko sebe. Čak ćemo uvideti da je nešto što smo smatrali negativnim samo deo procesa koji ima povoljan ishod. Kada izvlačimo kartice sa afirmacijama, zanimljivo je da pratimo svoju reakciju. Da li negodujemo ili nam rečenica prija? Da li je zaboravimo čim smo je pročitali? Afirmacija ima ulogu da probudi uspavani deo u nama, tako da je očekivano da pružamo otpor toj promeni.

Ja zaslužujem ljubav.

• Kako svaka od nas može da proveri nivo samopouzdanja? Imate li neki brzinski test? Šta razlikuje samopouzdanu osobu od one bez samopouzdanja?

Napišite listu aktivnosti u koje se sada upuštate i setite se šta ste radile pre pet ili šest godina. Na primer: Jedanput mesečno idem na koncert. Idem u šetnju sa prijateljicama. Pravim tortu koju ja volim. Počela sam da crtam. Uporedite današnji dan sa vremenom koje je proteklo. Kako se osećate u vezi sa uočenim promenama? Pokušajte da ne upadnete u zamku nizanja negativnosti: Smanjena mi je plata, manje putujem, nismo više romantični… Čak i ako je sve to tačno, uvedite nove aktivnosti kojima ćete unaprediti svoj život u narednih mesec dana. Za ta merenja i samoprocene obično nemamo vremena, ali tih petnaest minuta osvrta na protekli dan pravi razliku. Time svom danu dajemo na važnosti, umesto da samo puštamo da protrči pored nas. Kada pogledamo neku svoju fotografiju iz mlađih dana, umesto da upadamo u žal za mladošću, možemo da uvidimo da smo to i dalje mi. Lepa sam, pogledaj kakve su mi oči… Danas drugačije izgledam, ali to sam i dalje ja, ništa se nije izgubilo!

Nekada je prvi korak u izgradnji samopouzdanja promena u garderobi: Počeću da nosim bele suknjice. Od danas nosim minđuše. Ofarbaću zeleni pramen… Uradite nešto interesantno samo za sebe. Ispišite sedam kartica sa pozitivnim porukama. Izvucite svakog jutra po jednu i nosite je u novčaniku kao moto dana.

Kako samopouzdana osoba deluje? Zna šta želi i to postiže bez velikog napora, spontano i prirodno. Njen izraz lica odaje opuštenost i vedrinu, a kada je zabrinuta ima razloga za to. S tim se problemima tada hvata u koštac.

• 365 dana samopouzdanja zapravo je tema samo jedne od radionica, ali je fraza toliko dopadljiva, da je spontano usvojena za naziv celog ciklusa. Koliko je planirano da traje ovaj radioničarski ciklus?

Samopouzdanje nije nešto što danas imam, a sutra će nestati. Isto tako i proces izgradnje samopouzdanja nije nešto što traje mesec dana, pa staje. Svaki dan je važan za izgradnju samopouzdanja. Šta radimo u danima u kojima nam je samopouzdanje poljuljano? Neko sprema po kući, neko ode da spava, neko se zadubi u tv-novelu. Kako ohrabrujemo sebe? Sutra će biti bolje – ne znači mnogo, jer mi živimo danas. Mnoge žene govore sebi: – Ne daj se! Kome, za ime sveta? Budi svoja je mnogo delotvornije ohrabrenje. Sa svih strana čujemo: – Možeš ti to! U redu, dok god znamo šta je to? Mogu ja… da budem zadovoljna svojim životom. Jedna od učesnica rekla je da joj izlazak napolje pomaže više nego bilo koja ohrabrujuća izjava. Čak i kada je oblačno, sunce i dalje postoji. Sija. Kroz tu priču setile smo se koliko je važno biti u kontaktu sa prirodom: drvećem, zemljom, životinjama.

Na samopouzdanju se radi svakodnevno. Zbog toga se ciklus i zove 365 dana: jer je izgradnja samopouzdanja proces koji ne može da stane u radionce! Ciklus ostaje otvoren. Žene vole da dolaze ovde, osećaju se dobro, odlaze vedre i dovode svoje prijateljice. Pratićemo potrebe grupe, bez unapred  zacrtanog broj susreta.

• Kakve veze imaju boje sa samopouzdanjem?

Dopuštamo stvarima iz okruženja da nas preplavljuju, umesto da sami sijamo u središtu svog dana. Na današnjoj radionici pokušaćemo da otkrijemo šta boje izazivaju u nama: kako se osećam sa crvenim karminom, šta postižem plavom haljinom, zašto volim zeleni lak za nokte…? Igraćemo se bojama i pokušaćemo da uradimo autoportret – zatvorenih očiju, naravno – i uramićemo ga u neku boju, da bismo analizirale kako i koliko ti spoljašnji okviru utiču na ono što mi suštinski jesmo. Te igre delotvornije su od suve teorijske priče i važno je da ne zaboravimo da se igramo. Danas unosimo vedre boje u svoj život!

Utisci učesnica

Tanju znam veoma dugo i kad god me pozove na neku od svojih radionica, neminovno je da se odazovem, jer znam da ću uz njenu podršku uraditi nešto dobro za sebe. Ovde zaista uživam u druženju i sjajnoj atmosferi, a ujedno stičem veštine koje mi pomažu da se nosim sa stresom i životnim izazovima. Odavde morate izaći veseli i osnaženi! – Beba

Nova sam na ovim radionicama i nameravam da nastavim da dolazim. Ovde učimo kako da budemo veći od svih svojih problema. – Dragica

Moja uloga je da kontriram. Govorim da ovo nema nikakvog efekta, a činjenica je da se osećam sjajno i da volim ove radionice. Uzajamna podrška unutar naše grupe zaista je značajna. – Nada, asistentkinja na radionicama

Šta da kažem što već nije rečeno? Volim sebe ovakvu kakva  jesam i svu tu lepotu nesavršenstva. – Olja, asistentkinja na radionicama

Fotografije: Tatjana Stojšić Petković

Marijana Čanak