Žene sa invaliditetom su jedna od najmarginalizovanijih grupa u svetu prema UN:
• imaju 3 puta manje šanse da budu pismene u odnosu na muškarce sa invaliditetom;
• dva puta je manje verovatno da će se zaposliti. Ako se ipak zaposle, imaju mnogo veće šanse da će raditi slabo plaćeni posao;
• žene sa invaliditetom imaju mnogo veće šanse da budu žrtve nasilja i često ostaju duže u situaciji nasilja jer odgovarajuća podrška izostaje;
• čak 50 % žena sa invaliditetom su iskusile zlostavljanje u porodici u poređenju sa 25 % žena bez invaliditeta;
• žene sa invaliditetom imaju dvostruko veće šanse da budu napadnute ili silovane od žena bez invaliditeta.
I muškarci i žene sa invaliditetom ili smetnjama u razvoju imaju veće šanse da dožive nasilje od strane partnera.
• Studija o ženama koje koriste usluge centara za mentalno zdravlje utvrdila je da je među njima između 50% i 60% doživelo nasilje u porodici i da su 20 % trenutno zlostavljane;
• Manje je verovatno da će žene sa invaliditetom imati pristup zdravstvenim uslugama, uključujući planiranje porodice i savete za kontracepciju. Neke su podvrgnute invazivnim procedurama kao što su sterilizacija ili abortus bez njihovog pristanka;
• Žene sa invaliditetom su visoko zastupljene među onim roditeljima kojima su deca oduzeta.
Postoje mnogi razlozi za ovakvu užasnu situaciju sa kojom se žene sa invaliditetom suočavaju. Ti razlozi su složeni. Žene sa invaliditetom su uglavnom isključene iz feminističkog pokreta i, iako je pokret za prava osoba sa invaliditetom u velikoj meri rodno neutralan, sve do nedavno nije uspeo da odgovori na specifične potrebe žena sa invaliditetom. Zato je UN Konvencija o pravima osoba sa invaliditetom toliko važna za žene sa invaliditetom.
Pre nego što počnem da govorim o Konvenciji, želim da vam ispričam nekoliko priča žena sa invaliditetom.
Ajša
Ajša ima potpuno oštećen sluh. Živi sa suprugom i dvoje dece. Njen muž je zaposlen i ona finansijski zavisi od njega. On je i jedina osoba odrasla osoba koja joj pomaže da bude u kontaktu sa svetom sluha. Ona se oslanja i na pomoć svoje dece, ali ponekad jednostavno nije prikladno da ih pita da tumače. Uvek kada ima medicinske preglede ili samo treba da ide u školu svoje dece ili prodavnicu, njen suprug ili deca moraju da tumače za nju. Od samog početka njihovog braka on je bio nasilan prema njoj. Često je udarao, a ponekad i silovao. Ona je pokušala da razgovara o tome sa roditeljima, ali oni su joj rekli da bude ljubazan prema njemu, jer po njihovom mišljenju, mnogo je gore da bude sama, nego da bude sa njim. Prijatelji su je savetovali da sledeći put kada je bude tukao pozove policiju, ali se ona boji. Zna da nema kuda da ode, zavisi od njega u potpunosti. Nije mnogo verovatno da će joj policija verovati i šta će se dogoditi sa njom ako je on ostavi?
Meri
Meri ima poteškoća u učenju. Živi u kući sa drugim ljudima sa teškoćama u učenju. Meri se zaljubila, imala je seks i zatrudnela je. Nije joj govoreno o seksualnosti niti je dobila savet o kontracepciji i ona nije znala šta se dešava sa njom. Njeni roditelji su želeli da abortira, ali nisu to mogli da postignu jer se Meri nije složila. Dok je bila trudna niko joj nije rekao šta će se desiti pri rođenju ili razgovarao sa njom o tome kako će da brine o svom detetu. Meri je imala veoma traumatično iskustvo tokom porođaja i po rođenju ćerka joj je oduzeta.
UN Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom je međunarodni instrument koji štiti obe ove žene i sve druge žene sa invaliditetom u svetu.
Konvencija priznaje jednakost između žena i muškaraca kao jedan od svojih ključnih principa. Kada je pripremana, prihvaćen je pristup dvostrukog koloseka, što znači da postoji poseban član o ženama sa invaliditetom, zajedno sa specifičnim pominjanjem roda u drugim članovima. Konvencija ima za cilj da se bavi nekim od specifičnih oblasti u kojima su žene sa invaliditetom najviše diskriminisane.
Član 6, poseban član o ženama sa invaliditetom, prepoznaje da se one suočavaju sa višestrukom diskriminacijom i zahteva od država da preduzmu sve potrebne mere kako bi se osiguralo da žene sa invaliditetom mogu da uživaju svoja ljudska prava na ravnopravnoj osnovi sa drugima. Član 6 se primenjuje na sva prava iz Konvencije.
Član 6 ima dva dela:
Prvi deo je o višestrukoj diskriminaciji sa kojom se žene sa invaliditetom suočavaju. Mnogi od nas imaju višestruke identitete i pod uticajem smo diskriminacije kumulativno kao i žene sa invaliditetom. Višestruka diskriminacija je diskriminacija zasnovana na više od jednog statusa. Njeni efekti se mogu kombinovati ili se razlozi mogu povezivati. Situacija žena sa invaliditetom često je pod uticajem invalidnosti i pola. Drugi faktori , kao što su rasa i nacionalnost ili ekonomski status, takođe mogu imati veliki uticaj.
Višestruka diskriminacija se može desiti u privatnoj i javnoj sferi i države imaju obavezu da štite u obe sfere. Diskriminacija sa kojom se žene sa invaliditetom suočavaju mogu biti u formi direktne diskriminacije, kada su žene sa invaliditetom posebno isključene zbog svog pola i invaliditeta. Indirektna diskriminacija – kada se čini da su politike neutralne, ali imaju nesrazmeran uticaj na žene sa invaliditetom. U Velikoj Britaniji, na primer, utvrdili smo da su nedavnih merama štednje najviše bile pogođene žene sa invaliditetom.
Uskraćivanje razumnog smeštaja je takođe diskriminatorna. Kada žene sa invaliditetom, na primer, ne mogu da pristupe programima skrining raka dojki jer ne postoji pristupačna oprema, to se može posmatrati kao uskraćivanje razumnih prilagođavanja.
Stoga je važno da se prepozna da je nasilje nad ženama sa invaliditetom, nedostatak pristupa zdravstvenim ili trudničko-porodiljskim uslugama, socijalno-ekonomske situacija žena sa invaliditetom ili nedostatak njihovog učešća i nepostojanje njihovih glasova u političkoj debati su sve uzrokovane višestrukom diskriminacijom sa kojom se one suočavaju. Takođe je važno imati na umu da su žene sa invaliditetom veoma raznorodna grupa i postoji velika nejednakost čak i unutar ove grupe.
Da li čujemo glas žena iz različitih etničkih manjinskih grupa?
Da li čujemo glas žena sa teškoćama u učenju?
Da li znamo iskustva LGBT žena sa invaliditetom?
Razvoj, napredovanje i osnaživanje
Drugi deo Člana 6 govori o potrebi da se preduzmu sve odgovarajuće mere kako bi obezbedio razvoj, napredovanje i osnaživanje žena sa invaliditetom. Razvoj znači dati ženama veću šansu u životu razvijanjem njihovih veština i znanja, unapređivanjem obrazovanja, ekonomske situacije, zdravlja, političkog učešća itd. Napredovanje zahteva da se obezbedi da se situacija stalno poboljšava. Osnaživanje pomera ženu od predmeta sažaljenja do nositeljke prava i donosteljke odluka. Da bi se osnažile žene treba da poznaju svoja prava i moraju često da imaju prilike da se međusobno podržavaju i pomažu jedne drugima da ostvare pravo glasa. Osnaživanje ne znači samo učestvovanje u političkom životu, za mnoge osnaživanje znači zauzeti se za sebe, obezbediti da se njihov glas čuje u sopstvenim porodicama, osećati samopouzdanje i mogućnost da prave svoje izbore. Osnaživanje se odnosi na osećaj da ste jednako vredni kao bilo ko drugi i da dajete jednak doprinos na svoj način.
Obaveze
Ukratko, obaveze države prema ženama sa invaliditetom obuhvataju sledeće:
Poštovati – Ne preduzimati mere koje podrivaju razvoj, napredak i osnaživanje žena i devojaka sa invaliditetom. Na primer, ne uvoditi politike koje mogu imati štetan uticaj na žene sa invaliditetom ili koje će oslabiti zaštitu žena sa invaliditetom koja je već uspostavljena.
Štititi – Osigurati da se ne krše prava. Na primer, usvajati zakone koji štite žene sa invaliditetom od nasilja. Obaveza zaštite zahteva od država da spreče, istraže, obezbede obeštećenje i zaštitu žrtve. U kontekstu nasilja, države treba da pogledaju pozitivne mere koje preduzimaju kako bi se sprečilo da se nasilje dešava. Da li postoje efikasni načini za prijavljivanje nasilja? Mnogima od nas je potrebna podrška za to. Da li će te prijave biti istražene i da li će počinioci biti kažnjeni? Što je još važnije, da li će žene sa invaliditetom koje su doživele nasilje dobiti podršku da se izbore sa tim i nastave dalje. Za mnoge, ova podrška bi trebalo da uključi pomoć da žive samostalno u zajednici. Mnoge od nas se plaše da izađu iz nasilne veze, jer zavisimo od počinilaca ne samo finansijski, već i pri zadovoljenju svojih potreba.
Ispuniti – Usvojiti potrebne mere da se obezbedi razvoj, napredak i osnaživanje. Ovo zahteva specifične resurse i aktivnosti za obezbeđivanje jednakosti za žene sa invaliditetom.
Veoma je važno da se osigura postojanje dovoljno informacija da se proceni situacija žena sa invaliditetom. To je razlog zašto je prikupljanje podataka od vitalnog značaja. Podaci koji se prikupljaju o osobama sa invaliditetom moraju biti rodno osetljivi. S druge strane, podaci o ženama bi trebalo da sadrže podatke o ženama sa invaliditetom.
Kada je Konvecija nastajala, osobe sa invaliditetom, uključujući i žene sa invaliditetom, imale su ključnu ulogu u tom procesu. Princip ništa o nama bez nas je zaista bio na snazi. Isto tako, Konvencija o pravima osoba sa invaliditetom priznaje da bi osobe sa invaliditetom, uključujući i žene sa invaliditetom trebalo da budu uključeni u proces implementacije Konvencije i njeno praćenje.
Važno je zapamtiti da su obaveza iz Člana 6 odmah primenljive. Države ne mogu da se oslone na progresivnu realizaciju.
Želela bih da se sada fokusira na neke specifične oblasti od posebnog interesa. To su:
• nasilje nad ženama i devojčicama sa invaliditetom;
• seksualnost, reproduktivna prava i materinstvo,
• socio-ekonomska situacija.
Nasilje nad ženama i devojčicama sa invaliditetom
Kao što sam rekla na početku, veće su šanse da budemo žrtve nasilja. Žene sa invaliditetom će verovatno duže ostati u situaciji nasilje i imaju veoma male mogućnosti da iz situacije nasilja izađu. Nasilje se događa zbog zavisnosti generalno, ali zavisnost žena sa invaliditetom može biti mnogo veća. Počinilac je često naš negovatelj, a ponekad i jedini. Smatramo da je za nas mnogo teže da budemo same. Ko bi brinuo o nama ako izgubimo našeg glavnog negovatelja? Mnoge od nas se plaše da će izgubiti decu. Osećaj da smo zarobljene je veoma jak i može biti uzrokovan mnogim faktorima koji su međusobno povezani.
Često smo na meti zbog stereotipa, smanjene pokretljivosti, socijalne izolacije, ekonomske zavisnosti, teškoća u komunikaciji, itd.
Naši zlostavljači mogu biti članovi porodice, radnici koji pružaju podršku, zaposleni u institucijama. Često smo usmerene da osećamo zahvalnost za svu pomoć koju nam pružaju, tako da se osećamo nemoćnim da im se suprotstavimo i požalimo. Opšta javnost ih uglavnom žali zbog teškog života koji imaju jer se brinu o osobi sa invaliditetom, a da li je njima uopšte stalo do nas? Verovatno nije. Nama se često ne veruje. Kako je moguće da nas oni koji brinu o nama zlostavljaju? I oni uvek mogu naći opravdanja. Na primer, mnogi roditelji koji žele da sterilišu svoje ćerke pravdaju to kao način da ih zaštite.
Mnoge od nas čak i ne znaju da ono što trpimo nije normalno. Ne znamo uvek gde da potražimo pomoć i šta da kažem da bismo dobili pomoć. Nekima od nas je potrebna podrška u komunikacije da bi se obratile za pomoć, a često se u tome oslanjamo na počinioce ili druge članove porodice.
One koje prijave nasilje i pokušaju da pobegnu, često se nađu u bezizlaznoj situaciji. Mnoge od nas moraju da biraju između dobijanja određene podrške u nasilnoj vezi ili ostajanja bez podrške za naš invaliditet.
Seksualnost, reproduktivna prava i materinstvo
Dok sam bila mlada, često su mi govorili da ljudi poput mene ne bi trebalo da imaju decu. Često se pretpostavlja da žene sa invaliditetom ili ne mogu ili ne bi trebalo da budu majke. One ne bi trebalo da imaju seks i ne bi ni trebalo ništa da znaju o tome.
Mnoge od nas nikad nisu imale seksualno obrazovanje. Nismo uvek dobile savet za planiranje porodice. Ponekad su članovi naših porodica ili stručnjaci koji brinu o nama dobili savet u naše ime i podvrgli nas invazivnim tretmanima, kao što su abortus ili sterilizacija. Vrlo često mi ne možemo da pristupimu uslugama zaštite reproduktivnog zdravlja ili skrining programima za žene.
One među nama koje imaju decu, stalno su u strahu da će da urade nešto loše. Ne možemo da tražimo pomoć jer bi naša deca mogla da budu oduzeta.
S jedne strane smo diskriminisane i marginalizovane kao što su i sve druge žene, ali sa druge strane, moramo i da se borimo protiv pretpostavke da ne možemo da ispunimo žensku rodnu ulogu.
Socio-ekonomska situacija
Kada se prijavim za posao znam da će mi poslodavci nerado ponuditi posao jer sam osoba sa invaliditetom, ali i zato ŠTO SAM ŽENA. Invaliditet izaziva siromaštvo i, sa druge strane, siromaštvo dovodi do sve veće šanse za invaliditet. Manje je verovatno da će žene sa invaliditetom biti u random odnosu, i ako to jesu, onda zarađuju manje. Neproporcionalno je veća verovatnoća da budemo deo sive ekonomije. To je razlog zašto moramo da se oslonimo na usluge i podršku sistema socijalne zaštite. Žene sa invaliditetom imaju veće šanse da se oslone na usluge i zbog toga će biti nesrazmerno vise pogođena merama štednje.
Uvođenje intersekcije roda i invaliditeta
Jedan od načina da se obezbedi da posebne potrebe žena sa invaliditetom budu ispunjeni je da se u politike uvede intersekcija roda i invalidnosti. Važno je da se analiziraju politike i procene njihovi mogući uticaji na žene sa invaliditetom. Žene sa invaliditetom bi trebalo da imaju koristi i od programa usmerenih na žene, kao i od onih usmerenih na osobe sa invaliditetom uopšte.
Žene sa invaliditetom su žene i kao i sve druge žene su takođe zaštićene drugim međunarodnim instrumentima o ljudskim pravima, Konvencijom o eliminaciji svih oblika diskriminacije žena (CEDAW), na primer. Žene sa invaliditetom treba da uživaju sva prava garantovana ovom CEDAW konvencijom kao i sve druge žene i potrebno je i žene sa invaliditetom uzeti u obzir kada država prati sprovođenje CEDAW konvencije.
I na kraju, ponovila bih sledeće: važno je prepoznati da smo svi različiti i da naši različiti glasovi treba da se čuju i naša različita iskustva vrednuju i uzimaju u obzir.
Izvor: Svetlana Kotova on Disabled Women and CRPD’s Article 6, ENIL NEWS, 28/7/2016, izlaganje Svetlane Kotove, koosnivačice organizacije Sisters of FRIDA.
Tekst prevela: Veronika Mitro
