Čuveni istraživač autističnog spektra govori o svojoj karijeri, nastanku prvih inovativnih teorija i njihovoj primeni, razvoju servisa podrške za osobe sa autizmom i obrazovnih alata, interdisciplinarnosti i aktuelnim projektima…
Poznati razvojni psiholog Sajmon Baron Koen vodi Centar za istraživanje autizma na Univerzitetu u Kembridžu, gde ujedno predaje i sprovodi istraživanja. Objavio je preko 400 stručnih radova i mnogobrojne knjige. Prošle godine osmislio je DVD (Mind Reading i The Transporters) za pomoć deci s autizmom da nauče kako da raspoznaju emocije.
TRI DECENIJE ISTRAŽIVAČKOG RADA
Malo se toga se znalo o autizmu u vreme kada sam radio kao učitelj u maloj psihijatrijskoj jedinici za decu s autizmom u severnom Londonu od 1981. do 1982. Nazvana Porodično stablo, bila je pod uticajem vladajućih psihoanalitičkih teorija (da je autizam prouzrokovan roditeljstvom bez emocija). Osim toga, bila je to otvorena i eksperimentalna škola koju su posećivali psiholozi raznih orijentacija.
Sa decom se radilo jedan na jedan, bilo je svega šestoro dece i isto toliko učitelja. Rad sa decom bio je interaktivan. Pored toga što sam bio učitelj, vozio sam mini-bus i često izvodio decu u park. Video nadzor postojao je u svim prostorijama. Na sastancima smo analizirali video materijal i raspravljali o tome zašto je interakcija sa detetom dobro prošla ili, pak,završila u neočekivanom bežanju iz učionice. Bili smo pioniri novih obrazovnih pristupa i bili smo na neistraženoj teritoriji.
Zagonetka autizma me je zaintrigirala, naročito taj raskorak između detetove često prevremene ne-socijalne inteligencije i odlaganja na polju socijalnog razumevanja.
Ta školska godina dala mi je usmerenja za doktorske studije i inspiraciju za rad.
TEORIJA UMA I NJENA PRIMENA
Dok sam radio kao učitelj, fascinirala me je mogućnost da deca s autizmom ne uzimaju u obzir šta drugi ljudi misle. Na primer, dete bi se nekome unelo u lice, nesvesno kako je za drugu osobu to čudan upad koji uznemirava. Jedan četrnaestogodišnjak zgrabio je moje naočare i bacio ih preko učionice, jer mu se nije dopadao zlatni ram na staklu. Moja zapanjujuća iznenađenost kao da ga se uopšte nije ticala. Jedna trinaestogodišnjakinja upala je bez odeće na svečanu večeru svojih roditelja, očigledno nesvesna šta će gosti o tome da misle. To odsustvo osećaja neprijatnosti i stida kod tinejdžera s autizmom vodilo me je do zaključka da se njihova teorija uma, ili svesnost o mislima i stanjima drugih ljudi, kod njih ne razvija kako je uobičajeno.
Jedna devojčica postavljala mi je isti set pitanja svakoga dana – Da li tvoj rođendan pada na utorak ove godine – iako je znala odgovor. Nije koristila jezik da pruži ili dobije informacije, niti ju je zanimalo šta ja mislim o njenim pitanjima. Jednostavno je ponavljala izjave da potvrdi činjenične obrasce koji su je zanimali.
Moja doktorska teza trebalo je da ispita da li je taj aspekt socijalne kognicije – razumevanja onoga što drugi misle – u kašnjenju ili je oštećen usled autizma. To je vodilo u kreiranje testa lažnog uverenja. U ovom često ponavljanom testu, učesnicima je prikazana priča u kojoj Seli posmatra kako Ana stavlja kliker u korpu. Seli odlazi, a Ana premešta kliker u kutiju. Seli se vraća da potraži kliker. Učesniku testa postavlja se pitanje gde će Seli tražiti kliker. Rezultati eksperimenta potvrdili su teoriju da je autizam povezan sa nemogućnošću zaključivanja o mentalnim stanjima drugih ljudi. Većina dece s autizmom odgovarala je da će Seli tražiti kliker na novoj lokaciji. Što znači da nisu uočili kako Seli nije znala da je Ana potajno premestila kliker. Nasuprot tome, većina tipičnih četvorogodišnjaka odgovarala je da će Seli tražiti kliker na prvobitnoj lokaciji – što je dokaz da uočavaju šta je Seli znala, a šta ne.
Objavili smo knjigu o podučavanju dece s autizmom, koja objašnjava kako raščlaniti teoriju uma na korake koje deca s autizmom mogu da nauče. Takođe smo osmislili DVD (Mindreading = Čitanje misli), zabavan projekat tokom koga smo svaku ljudsku emociju – kojih je 412 – stavili u elektronsku enciklopediju i kompjutersku igru koju će deca i odrasli s autizmom upotrebiti za učenje i raspoznavanje osećanja kod drugih. Ideja da se o emocijama uči putem kompjutera može se činiti kontraintuitivnom, u odnosu na to kako deca tipično savladavaju socijalne veštine. Ali učenje bazirano na kompjuterima je nešto što mnoga deca i odrasli s autizmom preferiraju. Ustanovili smo da vežbom može da se pospeši njihova veština raspoznavanja emocija. Taj DVD je odličan primer upotrebljivosti jedne iz teorije.
Napravili smo još jednu korisnu aplikaciju – ček-listu za decu s autizmom koja su tek prohodala – zasnovanu na onom što prethodi teoriji uma – igrama pretvaranja i udružene pažnje. Te veštine pojavljuju se do četrnaestog meseca kod tipične dece. Ček-lista proverava simptome autizma za uzrast do osamnaest meseci, zasnivajući se na odsustvu razvojnih prekretnica. Testirajući ovu alatku, ustanovili smo da se autizam može dijagnostikovati tokom prvih godinu i po dana životnog razdoblja. U to vreme, to je bio veliki korak u odnosu na ranije dijagnoze. Ujedno je napravljen pomak ka razumevanju različitih nivoa autizma, odnosno autizma kao spektra.
TEORIJA EKSTREMNO MUŠKOG MOZGA
Ranije su istraživanja polnih razlika bila usredsređena na verbalne naspram prostornih sposobnosti, kao na jedine važne polne karakteristike. U kasnijim teorije ustanovljeno je da, uopšteno gledano, devojčice obično razvijaju empatiju ranije nego dečaci. Empatija uključuje i sposobnost da se prepoznaju misli i osećanja drugih ljudi, kao i poriv da se odgovori pravim emocijama. Nasuprot tome, dečaci su obično više zainteresovani za pravila i obrasce, analiziraju ih i kreiraju sisteme zasnovane na pravilima. Teorija ekstremno muškog mozga jednostavno pretpostavlja da ljudi s autizmom pokazuju ekstrem tipično muškog profila: imaju netaknut – čak natprosečan – poriv za sistematizacijom, a ispodprosečnu empatiju. Važno je napomenuti da se osobe s autizmom ne bore sa svim aspektima empatije. Uglavnom su brižni ljudi. Na primer, uznemireni su kada čuju ili vide da neko pati. To zovemo afektivna empatija. Ljudi s autizmom imaju poteškoće da pročitaju ili interpretiraju nečije misli, namere i osećanja. To zovemo kognitivna empatija, ili teorija uma.
Godine 2014. objavili smo obimnu studiju koja primenjuje dve skale: koeficijent empatije i koeficijent sistematizacije, na više od osam stotina odraslih osoba s autizmom. U kontrolnoj grupi je bilo blizu četiri hiljade neurotipičnih odraslih ljudi. Rezultati su odgovarali onome što je predviđala teorija ekstremno muškog mozga. Takvi rezultati nisu sprečili da se među novinarima nađe barem jedan koji će ovu teoriju nazvati kontraverznom. Nadam se da jednog dana neće biti sporno raspravljati o psihološkim polnim razlikama. Pretpostavljam da je to još uvek okidač jakih reakcija zbog opravdane zabrinutosti da bi ova istraživanja mogla da budu podloga mnogobrojnim stereotipima. Ako se ima na umu da se teorija bavi prosekom, ne pojedincima, to umanjuje rizik od nerazumevanja. Dobra strana je u tome što je teorija ekstremno muškog mozga vodila ka novim ispitivanjima bioloških mehanizama koji kreiraju tipične polne razlike. To podrazumeva različite nivoe prenatalnih hormona i njihovu ulogu u autizmu.
STOPA SUICIDNIH MISLI KOD OSOBA SA ASPERGEROVIM SINDROMOM
Godine 1999. otvorili smo jednu od prvih klinika za dijagnostiku i podršku odraslim osobama s Aspergerovim sindromom. Znali smo da je to bila izgubljena generacija ljudi koji su rođeni pre 1994, kada je Aspergerov sindrom prvi put prepoznat u medicinskom svetu engleskog govornog područja. Godine 2014. izneli smo podatak da je više od polovine (66%) naših korisnika, 374 osobe sa Aspergerovim sindromom, ima suicidne misli ili osećanja. Više od trećine (35%) imalo je plan da počini samoubistvo ili su zaista pokušali da to urade. To je bio hitam poziv na buđenje. Treba da razvijemo servise podrške za ove ljude. Suicidne misli verovatno su rezultat marginalizacije, izolacije, usamljenosti i obezvređenosti.
Znamo da su mnoge odrasle osobe s autizmom i Aspergerom nezaposlene ili rade ispod svojih mogućnosti. Takođe znamo važnost zaposlenja za mentalno zdravlje, samopouzdanje, samouverenost i osećaj pripadnosti. Uz mala i razumna prilagođavanja na radnom mestu, mnogi ljudi s autizmom mogu da rade. Imamo to zadovoljstvo da radimo sa multinacionalnom kompanijom SAP koja omogućuje stažiranje ljudima s autizmom koji su nadareni za kompjutersko programiranje. Ideja je da stažiranja vode ka stalnom zaposlenju. Ovde se ne radi samo o društvenoj odgovornosti. Kompanija uviđa da osobe s Aspergerom mogu dobro da rade svoj posao – ponekad i bolje od neurotipičnih kolega.
NIVO TESTOSTERONA U PRENATALNOM PERIODU
Još od četrdesetih godina prošlog veka znamo da visok nivo testosterona maskulinizira mozak i telo. Nadalje znamo da se ovo pojavljuje tokom kritičnog perioda prenatalnog razvoja. Kod ljudi je to između devete i dvadese četvrte nedelje trudnoće. Amniocenteza, klinički test kojim se ispituju hromozomi fetusa, obično se radi u tom periodu. To nam omogućuje da istražujemo nivo hormona, bez podvrgavanja majki dodatnim testovima. Ova ispitivanja započeli smo kasnih devedesetih, od kada pratimo tu decu i razvoj njihovog ponašanja.
Otkrili smo da je viši nivo testosterona ima veze sa tim što dete pravi manje kontakta očima do prve godine života. Takođe je povezan sa sporijim razvojem jezika do detetovog drugog rođendana. U kasnijem razvoju, povezan je sa siromašnijim socijalnim veštinama i nižom kognitivnom empatijom, odnosno teorijom uma. Analiza je takođe pokazala da visok nivo testosterona ima veze sa većom zainteresovanošću za sisteme, većom pažnjom usmernenom na detalj, suženim interesovanjima i većim brojem autističnih simptoma. Dakle, otkrili smo vezu visokog nivoa hormona – testosterona – sa socijalnim i nesocijalnim aspektima kognicije i ponašanja.
Uopšteno, muški fetusi proizvode dvaput više testosterona nego ženski. Kada ovo spojimo sa našim otkrićima, možda smo dobili objašnjenje zašto je autizam učestaliji kod muškaraca. Ovo istraživanje je važno zato što testosteron može trajno izmeniti moždanu strukturu fetusa. Na primer, može da uspori potkresavanje veza među nervnim ćelijama mozga. Iz proučavanja doniranih moždanih tkiva znamo da kod autizma postoji višak neuronskih veza unutar određenih regija mozga. Povišen nivo testosterona može uticati i na gene. Zato je ovo istraživanje važno za razumevanje kompleksnih veza između gena i sredine koje mogu uticati na nastanak autizma.
Sledeće što hoćemo da testiramo je isti hormonski porast kod devojaka s autizmom. Već imamo dokaze da postoji povišena stopa sindroma policističnih jajnika kod žena s autizmom i njihovih majki. Taj sindrom prouzrokovan je povišenim nivoom testosterona.
OD PSIHOLOŠKIH STUDIJA DO MOLEKULARNE BIOLOGIJE
Da bismo razumeli autizam u celosti, neophodan je multidisciplinarni pristup – iskorak od percepcije i kognicije ka neuropsihologiji, a odatle ka molekularnoj biologiji, uključujući hormone i genetiku. Objedinjavanje ovih otkrića zahteva rad u multidisciplinarnim timovima.
IZVOR:
https://www.autismspeaks.org/science/science-news/qa-autism-pioneer-simon-baron-cohen
You’ve got it in one. Cold’nut have put it better.