Sedmi beogradski internacionalni filmski festival osoba sa invaliditetom, BOSIFEST trajao je od 1. do 3. juna ove godine. Pored filmskih ostvarenja prikazivanih u Domu omladine, prateći program festivala odvijao se kroz radionice, panel diskusije i okrugle stolove. Od pristiglih 250 filmova, za trodnevni repertoar odabrana su 34 naslova. Na festivalu su se smenjivale revijalne i takmičarske filmske projekcije, među kojima preovladavaju dokumentarci, eksperimentalni i poetski, od kojih najkraći traje 4, a najduži 95 minuta. Pored značajnog broja filmova domaće produkcije, filmska ostvarenja pristigla su iz raznih krajeva sveta: Nemačke, Velike Britanije, SAD, Francuske, Južne Koreje, Argentine, Holandije, Poljske, Južne Afrike, Španije, Belgije, Irske, Irana, Australije, Austrije i Rusije…
DIREKTOR FESTIVALA, DARKO IVIĆ, ZA PORTAL O INVALIDNOSTI:
Veoma sam zadovoljan što ove godine imamo goste iz Irske, Nemačke, Poljske, Hrvatske i Španije. S obzirom na budžet, na ovo smo veoma ponosni, jer svaki festival čine gosti, koji su zapravo ambasadori festivala. Pored raznovrsnog i kvalitetnog filmskog programa, organizovali smo dve veoma uspešne radionice. Jedna se odnosi na biblioteku kao prostor integracije – jer kultura nije luksuz, nego naša stvarna potreba. Na drugoj interaktivnoj radionici studenti dizajna samoinicijativno su napravili fotografije sa primerima arhitektonskih barijera, da bi potom svi učesnici i gosti davali ideje kako rešiti problem (ne)pristupačnosti. Uspostavili smo sjajnu saradnju ne samo sa fakultetima, nego i sa srednjim i osnovnim školama. Drugog dana festivla, kada je prikazan film Retina, koji pomalo podseća na Malog princa, osnovci iz publike prilazili su autoru filma da izraze svoje oduševljenje – što je bilo zaista simpatično. Generalno, ovogodišnji festival je veoma dobar…
Zašto Snaga kreativnosti?
To je slogan koji pokazuje da osobe sa invaliditetom mogu da se bave i filmom, i glumom, i muzikom… Dajući taj naziv razmišljao sam kako da kroz filmski način i kroz sliku prikažemo svu kreativnost koju osobe sa invaliditetom mogu da razviju u saradnji sa profesionalcima. Nekih 80% filmova ovogodišnjeg festivala odgovara upravo na tu temu. Kada je u pitanju selekcija, imao sam svega dva zahteva: da filmovi budu bez patetike i da ne puštamo radionice, nego zaista filmski urađene filmove. Imati ideju za neki film je sjajno, glumiti u njemu takođe, ali je proces nastanka filma kompleksan i ne može ga izneti jedna osoba – tada to nije film, nego radionica. Naš sjajan film Restart je priča o vajaru i slikaru koji dobija multiple sklerozu. Film na fantastičan način prikazuje njegovu borbu sa novim stanjem, borbu između stvaralačke želje i fizičkih ograničenja. Radeći sa grupom dece koja imaju razvojne invaliditete i obučavajući ih kako da slikaju, on uspeva da ostvari sopstveni kreativni poriv. Ono što fizički nije mogao da izvede, realizovali su njegovi učenici za njega. Pomažući drugima zapravo je pomogao sebi – to je slika uzajamnosti u pravom smislu. Takođe smo prikazali film o najuspešnijem svetskom fotografu iz Španije koji je oslepeo, ali time nije stavljena tačka na njegovu karijeru. Zahvaljujući modernim tehnologijama, on se i dan-danas bavi fotografijom i veoma je uspešan. Mnogobrojne životne priče prikazane na ovogodišnjem festivalu sazdane su oko tematike kreativnosti. Cilj nam je bio da napravimo sponu između naših mladih autora, nevladinih organizacija i osoba sa invaliditetom i stranih producenata i autora, kako bi razmenjivali iskustva i učili kako se pravi film, a Snaga kreativnosti je tematski okvir za sve to.
Da li to znači da ovogodišnji festival prikazuje invaliditet kao faktor umetničkog stvaranja?
Naravno, to nam je bio cilj: kreativnost ne prepoznaje invaliditet. Čime god da se bavite – pisanjem, slikanjem, fotografijom, glumom – kao što sam spomenu na primeru filma Restart, apsolutno nema barijere za kreativni izraz.
Po čemu se Sedmi BOSIFEST razlikuje od prethodnih?
Uspeli smo da uspostavimo saradnju sa velikim brojem obrazovnih ustanova. Ranijih godina mahom smo radili sa srednjim školama, a ove godine saradnja je proširena na fakultete i osnovne škole, tako da dopiremo do šire populacije različitog uzrasnog doba. Takođe smo uspostavili saradnju sa tri slična festivala: u Marseju (Francuska), Antaliji (Turska) i Barseloni (Španija). Trebalo bi da trećeg decembra, na Međunarodni dan osoba sa invaliditetom, potpišemo protokol o saradnji, koji podrazumeva da, počevši od naredne godine, svaki od direktora festivala predloži 3-4 domaća filma, koji će potom direktno ući u takmičarski deo na narednom festivalu. Ove godine dobili smo najbolje filmove – to kažem svake godine i svake godine jeste tako. Dobili smo filmove u kojima su većinski učesnici osobe sa invaliditetom, sa svojim kreativnim pričama i potencijalima. Primetno je da svake godine festival podignemo za još jednu stepenicu dalje.
Možete li da nam otkrijete Vaš omiljeni film?
Ima ih više i ne bih da favorizujem, jer žiri je tu da dodeljuje nagrade. Autobiografski ruski film Vasilii Eroshenko je sjajan, kao i već spomenuti film Retina – vizualno zaista izuzetan.
Šta posle zatvaranja Festivala?
Kako smo otvorili, očekujem da tako i završimo – pred punom salom zadovoljne publike. Zatim počinje promocija BOSIFESTa po drugim gradovima Srbije: Novi Sad i Šabac su gradovi sa kojima smo već uspostavili dogovor o gostovanjima. Već sada postavljamo nove ciljeve za sledeći BOSIFEST za koji znam da će biti još bolji nego što je ovaj.
IZBOR FILMOVA SA TREĆEG DANA FESTIVALA
… O OSOBAMA OŠTEĆENOG VIDA
– Izlazila sam sa njim jer je umeo tako dobro da opisuje stvari… osim, naravno, devojaka sa kojima bi preda mnom plesao. Voleo je da flertuje na moje oči, misleći da ništa ne primećujem… Film Najbolji način (The Best Way) čija je autorka Angelika Herta iz Nemačke ispričan je jednoličnim kompjuterskim glasom. Čitačica se zove Štefi i izgovori reč Fazebuk barem 150 puta na dan (dovoljno da preimenujete sve društvene mreže). Samo beli titl na crnom platnu prati svakodnevicu slepe žene i nesagledivi niz dosadnih prepreka: od odlaska u kupovinu, preko nevolja sa (mahom oženjenim) muškarcima, do nesuglasica sa ćerkom i nestašluka koje unuci prave sa govornim programom njenog kompjutera. Film je prožet crnim humorom i jednoličnim robotizovanim smehom. Ima li ičeg okrutnijeg nego dati slepom čoveku kartu za nemi film? Zašto mislimo da svi slepi ljudi (treba da) vole pse? Zašto se kaže slep(a) kao šišmiš, kad neki šišmiši vide triput bolje nego ljudi?
Ko je Džo Šuster? Raznosač novina. Kurir potpuno oštećenog vida. Strip-crtač kome su ukrali najpopularnijeg junaka. Džo Šuster je jedan od dvojice ljudi koji su stvorili Supermena. Španski film Ovo je Džo (This is Joe), čiji je autor Francis Diaz Fontan, efektnim kratkim scenama prati Džoov životopis i istoriju njegovog nacrtanog junaka.
– Vidimo kao što predškolska deca gledaju knjige: to je samo gomila crnih tačkica. Kada neko spoji te tačkice, stvori se slika. Spajanje tačaka (Joining the Dots) je britanski film čiji je autor Pablo Romero –Fresco. Prvi dokumentarac o zvučnom zapisu prikazuje kako da pozorište i film postanu pristupačni za osobe oštećenog vida. Važnost i smisao audio opisa dočarana je kroz priču o Trevoru, čoveku koji je u šezdesetoj godini, gotovo preko noći, izgubio vid. Nakon perioda depresije, Trevor će naučiti da gleda kroz zvuke. (Njegova žena kroz smeh tvrdi da je on i dalje jedan mrzovoljni starac i da nema ničeg što će to da promeni.)
Joining the Dots (Spanish Subtitles) from sundayfilms on Vimeo.
– Zvuk je svetlost… Vidim dodirom… Zaljubio sam se na prvi posluh… Domaće ostvarenje pod nazivom Pogledi zatvorenih očiju autorke Dore Filipović je umetničko-istraživački film o bezbroj načina na koje se osobe oštećenog vida mogu da se orijentišu u prostoru i da jasno vide svet drugim čulima. Prema zvuku točkova mogu da razlikuju autobus od automobila. I ne samo to: – Znam tačno koji broj autobusa dolazi! Ljude prepoznaju po zvuku koraka, jer to je kao zvučni otisak nečijeg karaktera. Dovoljno je čuti ga jednom, može da prođe i decenija: – raspoznaću ga ponovo, lakše nego što neki ljudi raspoznaju lica.
– Kada bismo se svi više oslanjali na dodir i energiju, manje bismo grešili…
… O SEKSUALNOSTI
Profession (Sexual Assistant) from Rebecca Loyche on Vimeo.
Kontraverzno i komplikovano pitanje jednog novog zanimanja ispričano kroz lično iskustvo. Seksualni asistent – profesija, prostitucija, zloupotreba položaja, altruizam…? Ova i mnoga druga pitanja otvara film pod nazivom Zanimanje – seksualni asistent američke autorke Rebecca Loyche. Jedan od mogućih odgovora: – To je kao seksualno obrazovanje, sa praktičnom nastavom, na koje svako ima pravo. Zašto bi seks bio predmet preskakanja? Neometan seksualni razvoj je pravo za koje smo svi uskraćeni, naročito osobe sa telesnim i mentalnim invaliditetima. – Postoji potreba za ljudima kao što sam ja – kaže seksualna asistentkinja. – Neki me smatraju kurvom, drugi anđelom. U oba slučaja obezvređuju moj rad.
Da li ste vaspitavani da verujete da nikada nećete doživeti seks? Kako da budete seksualna osoba, a da ne upadnete u zamku dokazivanja da zaista jeste seksualna osoba? Da li su paradirali vaša tela na lekarskim pregledima? Da li su vas nazivali bolesima, devijantnima, zaraznima? Nevažeći gresi (Sins Invalid: An Unshamed Claim to Beauty) autorke Patty Berne iz SAD je dokumentarno svedočanstvo o projektu koji neguje i slavi umetnike sa invaliditetom, različitost tela i fluidnost seksualnih identiteta. To je projekat koji punu deceniju istražuje teme seksualnosti i estetsku paradigmu invaliditeta.
– Nema pravog ili pogrešnog tela, svesnog revolucionarnog uma.
SA SVEČANOG ZATVARANJA FESTIVALA
Nebojša Bradić, član žirija i glavni i odgovorni urednik Kulturno-umetničkog programa RTS-a:
Filmovi sa ovog festivala zaslužuju veću vidljivost, te ćemo sigurno u narednoj sezoni pronaći način da emitujemo najbolje filmove sa ovog festivala, što će na neki način biti produžetak festivala tokom godine i najava narednog festivala. Ovi filmovi su kreativni odgovor na jednu važnu društveno-odgovornu temu, a to je potreba čoveka da komunicira sa drugim čovekom.
Ivan Karl, potpredsednik žirija:
Ovaj festival razbija predrasude i stereotipe. Predrasudu da nismo svi jednaki, a jesmo i moramo da budemo. Ovaj festival razbija i stereotip da direktor festivala obično nije šarmantan čovek i da selektor mora da nosi naočare i da ima bradu.
Žiri u sastavu Ivan Karl, Nebojša Bradić i Vladan Vukosavljević proglasio je pobednike i dodelio nagrade sledećim filmskim ostvarenjima: Specijalno priznanje dobio je film KANTHARI: promena iznutra. Autor filma je Marijn Poels, a producent Tomasz Kozakiewicz. Prema rečima žirija, to je film koji odiše hrabrošću i želi da pronađe odgovore na neka suštinska pitanja, ne samo osoba sa invaliditetom, nego sveta u kome živimo. Nagradu za najbolji scenario dobio je Dejan Petrović za film Restart. Žiri je istakao sam izbor teme, kao i njenu obradu, uz vidljiv elemetn strpljenja u celom stvaralačkom procesu. Nagradu za najbolju režiju dobio je film Retina Darka Dragičevića, za originalni rediteljski postupak u kreiranju jednog vizuelno izuzetnog, imaginarnog sveta. Grand Prix: za najbolji film festivala proglašeno je špansko ostvarenje Gabor čiji je autror Sebastian Alfie. Žiri je ovaj film procenio kao najcelovitiji rad, priču o posvećenosti, privrženosti i predanosti filmskom poslu, koja prevazilazi, za tu struku i svrhu, najtežu barijeru. Nagradu je preuzela Ana Nadal, predstavnica filmskog tima.
PO ČEMU ĆE SE PAMTITI OVAJ FESTIVAL?
Jelena Gavrilović, selektorka BOSIFEST-a:
Po najboljem programu do sada. Ovo je treća godina da selektujem filmove i mislim da smo ove godine napravili najbolji i najraznovrsniji program. Toliko je dobrih filmova koji mogu da nađu primenu u obrazovanju, tu su filmovi koji mogu da se prikazuju i na drugim festivalima jer nisu isključivo usmereni na invaliditet, zatim odlične animacije za decu, kao i sjajni filmovi domaće produkcije među kojima je i nosilac priznanja za najbolji scenario. Program je nešto čime sam najzadovoljnija. Snaga kreativnosti je gotovo opipljiva u svim filmovima i to je nešto što me kao rediteljku profesionalno inspiriše. Takođe se i sama suočavam sa predrasudama i stereotipima koje sam možda imala: ne samo da drugačije gledam na invaliditet, nego se generalno manje plašim stvari koje ne poznajem. Kroz filmove zaista upoznajemo stvarne živote osoba sa invaliditetom, možemo bolje da ih razumemo i da se saosećamo bez lažnog sažaljenja. Gledajući film Restart uvidela sam koliko je umetnicima uopšte teško kada dođe do stvaralačkog zastoja, a koliko je tek teško kada invaliditet privremeno sputava stvaralački izraz. Ogromna je snaga potrebna da se to prevaziđe… U je i pritajena predrasuda, jer često ne vidimo da je u pozadini zastoja pokretačka i razvojna snaga. Ono što iz jednog aspekta izgleda kao nedostatak veoma često je prednost iz neke druge perspektive ili na nekom drugom polju delovanja. Nigde nema konačne tačke zastoja, sve su to prekretnice… i to je poruka koja se prenosi ovim festivalom.
Raca Risto, saradnik Hendi centra Koloseum i BOSIFEST-a:
Po velikom broju mladih ljudi i dece iz osnovnih škola. Dopiranje do te populacije možda je najveći kvalitet ovogodišnjeg festivala. Dok smo bili na samom početku, nismo verovali da će ovo postati toliko važno, kao sastavni deo naših ličnih života i šire zajednice uopšte. Ovo su filmovi o osobama sa invaliditetom namenjeni svima – važno je da ih vidi što više ljudi, jer ovde se ne radi samo o fizičkim i vidljivim barijerama, nego i onim mnogo dubljim, mentalnim. Zato smatram da je postprodukcija ovih filmova putem gostovanja BOSIFESTa u drugim gradovima Srbije, kao emitovanje filmova putem malih ekrana, od neizmerne važnosti.
Ana Nadal, predstavnica filmskog tima pobedničkog filma Gabor:
Po promenljivom vremenu, dobrim i skromnim ljudima koji oblače majice na bretele i nose jakne. Oduševljena sam Beogradom i volela bih da ponovo dođem sa svojom porodicom ovde. Dobitnica sam mnogih nagrada, ali nijedna nije iz ovog sektora, niti se tiče ovako posebne teme. Gabor je jedna izuzetna priča, a postoji toliko priča sa sličnom tematikom koje zaslužuju da budu ekranizovane. Kreativni projekat na kome radimo takođe je dokumentarni filmu zasnovan na stvarnom životu jedne operske pevačice. Zahvaljujući ovakvom festivalu, te priče postaju vidljive. U Madridu, odakle dolazim, mnogo je umetnika iz različitih oblasti, sa i bez invaliditeta, a podržava ih organizacija ONCE, posvećena pre svega slepim osobama.
Dejan Petrović, autor filma Restart i dobitnik nagrade za najbolji scenario:
Po tome što me je na ovaj festival prijavila supruga i – siguran sam da će mi prebacivati zbog toga. Na neki način, ona mi je donela nagradu. Inspiraciju za ovaj film takođe sam pronašao na njenu inicijativu, što govori u prilog samoj ideji mog filma Restart: kad god se ulenjimo ili zastanemo, mora da postoji neko sa strane ko će nam dati energiju, ljubav ili podršku, neko ko će nas osnažiti da izađemo iz statičnosti i da se pokrenemo. Isto je i sa mojim junakom, Darkom Babićem, samoukom slikaru koji je doslovno 10 godina bio u nekoj vrsti samoizolacije, zatvoren i odsečen od stvaranja. Nakon tih 10 godina, na inicijativu supruge dobija poziv za samostalnu izložbu. Tu počinje jedan desetomesečni ciklus stvaranja i borbe sa samim sobom. Moja najveća nagrada je u reakcijama publike, posebno kada primetim da ih je film podstakao na razmišljanje ili čak pokrenuo unutrašnju promenu. Nagrada žirija svakako je potvrda da se poruka filma probila, podstrek i podsticaj da nastavim u dobrom pravcu. Znam koliko je teško je napraviti selekciju dobrih filmova kada je tema sužena na jednu oblast, a ovaj festival u tome uspeva. Lično sam dobio uvid u svetske pristupe ovakvoj vrsti filma. Ovih dana radim na kreativnom dokumentarnom filmu koji se tiče relativnosti ljudske slobode i pronalasku izlaza za pojedinca. Film je sniman u prostorima zatvora širom Srbije i trebalo bi da bude završen do kraja godine…
