Moja draga: bitno je imati noge u glavi, prave noge! Broj nogu nije važan, bitna je spremnost na trk iznutra!
Njeno ime stoji među deset osnivačkih potpisa Organizacije …IZ KRUGA – BEOGRAD. Okušala se u različitikm vokacijama i zvanjima: frizerka, konsultantkinja SOS telefona, aktivistkinja, voditeljka radionica o seksualnosti žena sa invaliditetom, glumica angažovanog teatra, performativna umetnica (na točkovima).
Bez ikakvog glumačkog iskustva i formalne obuke, Vesna Draženović zajedno sa svojom glumačkom partnerkom, Draganom Milinković (1973 – 2004), ušla je u istoriju teatra. Pre njih, korisnice kolica nisu se bavile glumom; barem ne javno, a još manje angažovano. Pre njih, devojke i žene sa invaliditetom nisu se bavile erotikom; naročito ne javno; ponajmanje u Srbiji. Pre njih, mnoge žene nisu bile svesne raspona svojih snaga; niti broja nogu u svojim glavama…
Vesna Draženović glumila je Devojku kratke kose u komadu Šaputave devojke alternativnog ženskog teatra. To je njeno prvo i jedino glumačko ostvarenje. Predstavu je pisala i režirala Zorica Jevremović, spisateljica, feministkinja, dramaturškinja, pozorišna i video rediteljka, intermedijalna teoretičarka. Šaputave devojke pripremane su i dopisivane pedeset dana, a igrane trideset i jedno veče, ostavljajući snažan utisak i osnažujući publiku.
Prošle su skoro dve decenije od pozorišnih proba i prikazivanja Šaputavih devojaka. Gde je Vesna Draženović danas? Živi na Trećem Beogradu, u prizemnoj narandžastoj kući i još uvek ima kratku kosu…
* * *
Vratimo se devetnaest godina u nazad… U Beogradu je 1997. formirana grupa koja se bavi nasiljem nad ženama, decom i majkama osoba sa invaliditetom, kojoj si se veoma brzo pridružila. Kako se to dogodilo?
Najbolja drugarica, Dragana Milinković, pozvala me je da dođem u Autonomni ženski centar (AŽC) na radionicu o nasilju. Oklevala sam, pitala se šta je uopšte sada to i da li mi treba… A kada sam ipak otišla, zaljubila sam se: u Ženski centar, u feminizam, u borbu za ženska prava i za prava žena sa invaliditetom. Ubrzo nakon prve radionice upoznala sam Lepojku Čarević koja je baš tada počela lagano da osmišlja koncept za organizaciju žena sa invaliditetom, odnosno, za formiranje grupe podrške za žene sa invaliditetom sa iskustvom nasilja. Trebalo je da okupi što više žena sa invaliditetom da bi organizacija bila aktivna. Skupilo se nas deset, koje smo ujedno bile i potpisnice Statuta Organizacije …IZ KRUGA – BEOGRAD. Startovale smo u AŽC-u, gde smo radile jedanput nedeljno, od jedanaest do četiri popodne – u tom intervalu radio je SOS telefon. Prve konsultankinje bile su Lepojka i Aleksandra Haravan. Njih dve su prošle instruktažu za taj posao, dok smo mi ostale smišljale radionice i teme na kojima ćemo raditi sa ženama sa invaliditetom. Ubrzo je AŽC pokrenuo i drugu instruktažu na koju smo krenule nas tri: Dragana Milinković, Stojanka Ivanović i ja. Obuku je završila samo Stojanka. Dragana i ja bile smo i sportistkinje i, baš dok je trajala obuka za SOS, dobile smo poziv za učešće na jednom atletskom skupu u Makedoniji. Ohrid? Morale smo da odemo! Bile smo tada veoma mlade – Dragana je imala dvadest četiri, ja dvadeset sedam godina – i birale smo dešavanje koje će nam doneti više provoda. Kada smo se vratile iz Orhida, Lepojka nam je održala mini-kurs i vrlo brzo sam poželela da radim na SOS telefonu. Sve dok nisam prošla pravu instruktažu, radila sam u paru sa još jednom konsultantkinjom. Niz godina sam bila aktivna u KRUGU: na SOS-u, u radioničarskom radu, umetničkim akcijama…
Šta je motivisalo tvoj angažman u pokretu žena s invaliditetom?
Imala sam lični i najveći motiv da uopšte uđem u ženske grupe: i sama sam bila žrtva nasilja. Najteže mi je bilo to što sam svuda nailazila na neshvatanje onoga što sam preživela ili kada bih u očima drugih prepoznala sažaljenje. Onoga trenutka kada sam spoznala da nisam jedina sa takvim iskustvom, da to nije sramota, niti da zbog toga treba da snosim krivicu –bila sam osnažena i doživela sam duboku promenu. Postala sam druga osoba. Mogla sam da kažem: Ja više nisam žrtva! Sam čin verbalizovanja te činjenice mi je umnogome pomogao. Kada smo moja majka i ja najzad otišle iz te porodice u kojoj smo živele u situacijama nasilja, onda sam zaista mogla i da osetim kako sve to ostavljam iza sebe. To je jednostavno bilo samo jedno od mojih životnih iskustava i ništa više od toga. Ništa što me obeležava, niti na bilo koji način definiše moje postojanje.
Unutar AŽC-a pokrenuto je alternativno feminističko pozorište pod nazivom Put 5a. Inicijatorka i autorka tog projekta bila je Zorica Jevremović. Kako si je upoznala?
Povodom neke proslave organizovana je ženska žurka u AŽC-u. Neopisivo je koliko volim da plešem i… plesala sam! Dragana takođe. Zorica Jevremović bila je na žurci i nije mogla da nas ne primeti. Privukla ju je sva ta energija koju smo emitovale. Kada se žurka završila, prišla je da se upozna sa nama i, ono što je bilo krajnje neočekivano, pitala je da li bismo glumile u jednoj njenoj predstavi. Obe smo bile zatečene.Rekle smo: –Da…! – i tako je sve počelo.
Bez ikakvog glumačkog iskustva, rekla si da teatru. Šta je bilo presudno da se odmah odazoveš na taj glumački poziv?
Kao mala uvek sam želela da budem ili plesačica ili glumica. Naravno da to nikada nisam ostvarila, a kada mi se ukazala takva prilika – i te kako sam htela da je iskoristim! Inače sam riba u horoskopu – mi često pokazujemo umetničke sklonosti. Naklonjena sam performativnim umetnostima, javnim nastupima, naročito plesu…
Po čemu je teatar Put 5a bio drugačiji?
Po mnogo čemu… Pre svega po hrabrosti da se uđe u projekat sa nekim ko uopšte nema glumačkog iskustva. Sam proces nastajanja predstave Šaputave devojke nije bio tipičan –Zorica je pisala i razvijala dramski tekst dok su trajale probe. Kako je upoznavala Draganu i mene, naše živote i karaktere, tako je dopisivala tekst. Dakle, nismo došle pred neki unapred zadat i završen scenario. Zahvaljujući interaktivnom pristupu i uzajamnom procesu stvaranja, nas dve smo lakše ulazile u uloge i mogle smo da se identifikujemo sa svojim likovima. Nije tu bilo mnogo teksta, ali sećam se da je Dragani bilo teže da ga nauči. Nalazile smo se pre svake probe u jednom kafiću nadomak AŽC-a i uvežbavale smo tekst zajedno. Tokom proba, primetila sam koliko se razlikuje iskazivanje nekog pokreta kroz sport od onoga u umetnosti. Kada je Zorica počela sa nama da pravi koreografiju za ples, nije bilo lako. Sećam se da smo jednom dobile instrukcije koje su mi zvučale nelogično. Pošto mi nije mi bilo jasno šta zapravo traži od mene, donela sam od kuće još jedna kolica za Zoricu. – Pokaži nam kako si to zamislila! Živo se sećam kako je smešno vozila kolica! Zorica je sela i počela da se kreće u kratkim trzajima, ne znajući kako da napravi dovoljno snažan zamah i duži korak. Dragana i ja nismo mogle da se suzdržimo od smeha, a Zorica – ništa joj nije preostalo nego da prihvati šalu. Ono što je htela da nam pokaže, zapravo je bio položaj pravog tela i kolica koja su njegov produžetak – to jedinstvo svega. Zorica je od nas zahtevala potpunu posvećenost. Baš zbog toga što nismo profesionalne glumice, tražila je da se ne bavimo ničim drugim dok god traju probe za predstavu. A Dragana i ja krišom smo išle da treniramo stoni tenis. Kada je Zorica saznala, bila je užasno ljuta na obe; na mene manje, jer sam ja ipak više volela pozorište nego sport.
Prapočetak Šaputavih devojaka bio je tvoj i Draganin spontani ples. Kasnije, na samim probama, koji su sve elementi iskrsavali i razrađivali se unutar scenarija?
Ključni element je bio u tom stapanju tela i kolica, gde apsolutno nema prepreka, nego telom i plesom možemo da pokažemo sve što i žene bez invaliditeta. Zorica je jednom prilikom napisala da su se žene koje su dolazile na predstavu u štiklama mogle postideti onoga što smo mi bile u stanju da pokažemo! Pored tela, kolica i muzike, tu je i nezaobilazni element stradanja. Obe smo imale paraplegiju uzrokovanu povredom, što jeste deo našeg identiteta, ali ne daje celovitu sliku ni o jednoj od nas. U jednom delu predstave ja progovaram kao žrtva nasilja. Dragana progovara o veoma ranom iskustvu sticanja invaliditeta. Naravno, ta lična iskustva su umetnički obrađena, poetizovana, ali su prepoznatljiva. Moja majka plakala je na premijeri – jer je mogla tačno da prepozna delove mog života i identiteta.
Do pre pet-šest godina znala sam ceo tekst napamet, ne samo svoj, nego i Draganin; onda sam sve zaboravila. Najupečatljivi je deo koji izgovaram ispred velike kaljeve peći. Dok govorim naslonjena na tu peć, zabacujem telo unazad, gledam u plafon i lagano se odgurujem. Tu veliku peć iskoristile smo kao prostor ognjišta od koga se emotivno odvajam. Čini mi se da to užasno sporo ide, ali nešto me ipak vuče i odmičem se. Veoma emotivno i lično doživljavala sam tu scenu. Lagano i sporo odmicanje od te peći zapravo je prikaz mog izlaska iz nasilja. Moja plesna tačka takođe poseduje snažan emotivni naboj. Taj ples je manifestacija snage žena s invaliditetom. Sama završna scena posebno je ubedljiva i možda najteža za izvedbu. Dragana i ja plešemo uz zvuke i pesmu Cesárie Évora – scena traje prilično dugo i koreografski je zahtevna. Ne samo da je trebalo osetiti i uskladiti muziku i telo, nego je uz to trebalo da osetimo jedna drugu i da se sinhronizujemo.
Reci nam nešto više o koreografiji za ples u kolicima.
To je nešto najlepše. Toliko je lepote u tom plesu, od prve probe, pa kroz svako izvođenje. Uvek sam volela da plešem, ali tek tada sam prvi put u životu osetila kako muzika ulazi u moje biće i preobražava se u emocije koje mogu da ispoljim kroz ples. Upotreba kolica postaje umetnička forma. Moja prva plesna tačka ne traje ni pun minut, u pozadini je neka francuska šansona i sve pršti od snage. U svojoj samostalnoj tački Dragana pleše i telom i svojom dugom gustom kosom. Način na koji vrti i zabacuje kosu simbolizuje želju za slobodom, poručuje ti da možeš sve, poziva da izađeš iz svog okvira. – Verujem da raspletena kosa ima moć nad životnim ograničenjima – to izgovaram u jednom delu milujući njenu kosu. Zajednički ples na kraju prikazuje ljubav među prijateljicama i naše uzajamno poverenje. Na kraju odižem svoja dva točka i padam Dragani u krilo – to je taj osećaj poverenja, kada znaš da će te neko zadržati da ne padneš. Ne samo u plesu, nego kada znaš da će te neko podržati u životnim nastojanjima…
Kada bi trebalo da ispričaš Šaputave devojke u tri rečenice, šta bi rekla?
Oh…! Mogu li da razbijem te rečenice u reči? Ljubav. Podrška. Požrtvovanje. Rad. Istrajnost. Muzika. Muzika koja prenosi emocije, stanja, sve!
Možemo reći da su Šaputave devojke umetnička transformacija dva ženska iskustva: iskustva sticanja invaliditeta i iskustva nasilja?
U tome je sažeta suština, da.
Da li je onda sam proces nastajanja predstave ujedno bio svojevrsna art-terapija za akterke?
U svakom pogledu, da. U smislu samosvesti o sopstvenom identitetu, u smislu identifikacija: ja kao žena, zatim kao žena sa invaliditetom, ja kao žrtva nasilja; onda i ja kao umetnica – gde su moja kolica u funkciji jednog performativnog umetničkog izraza. Predstava mi je pomogla da shvatim da nema realne prepreke da ne ostvarim sve što poželim! Diskriminacija nad ženama sa invaliditetom pre skoro dve decenije svakako je bila intenzivnija i sveobuhvatnija nego sada. U takvim okolnostima, mi smo odjednom postale popularne. Sećam se da smo davale nekoliko intervjua odmah posle premijere i to je doprinelo da se osetimo važnima. Nismo manje važne zato što imamo invaliditet, nego smo važne zato što smo uradile nešto dobro, lepo i pozitivno. Nije to bio samo naš lični uspeh, taj proboj u javnost bio je uspeh svih žena sa invaliditetom.
Ispod naslova Šaputave devojke stoji odrednica zvezdočinka. Kako bi nam protumačila tu reč? Kao književnu formu, poetizaciju pozorišta, kovanicu…?
Cela predstava je nekako… više u stihovima nego u tipičnom dijalogu. Sve je poetizovano. U nekoliko navrata pričamo o zvezdama, Mlečnom Putu, sazvežđima i padalicama… Otuda verovatno zvezdočinka. Devojku duge kose pokušavam da učim o zvezdama, a ona neće da zna. Kako je nastao Mlečni Put? Među svim zvezdama, gde je zvezda Danica? Za mene je sve to bilo novo, tek na našim probama otkrila sam forme nekih sazvežđa. Ni sada ne umem da nađem Velikog ili Malog Medveda, ali bilo je lepo učiti o tome. Deo scenografije bila je plišana teget zavesa, sa iscrtanim Mlečnim Putem i sazvežđima koja treba znalački da pokazujem. Bilo je to nalik otkrivanju novog sveta…
Sećaš li se generalne probe?
Sve aktivistkinje AŽC-a su bile tu, kao i nekolicina naših prijateljica. Nije bilo treme, mada smo znale da treba da dokažemo kako smo savladale sve čemu nas je Zorica učila i da možemo da iznesemo predstavu. Reakcije su bile izuzetno emocionalne i burne, mnoge žene su plakale, dirnute onim što govorimo i onim što pokazujemo. Predstava nosi jak emotivni naboj. Nismo glumile ljubav, nas dve jesmo bile najbolje drugarice – prvo u stvarnom životu, pa onda i u predstavi.… Ta ljubav među drugaricama koje dele sve, razmenjuju tajne i osećanja, uče jedna drugu, intimne su – to je nešto što će gotovo svaka žena prepoznati i s čim će se poistoveti. Najverovatnije odatle potiče ta reakcija burnog emotivnog pražnjenja i plakanja.
Možda je to bila reakcija na uočavanje onoga što nedostaje? Koliko često govorimo o sestrinstvu, a živimo rivalstvo? Misliš li da su ženska prijateljstava – tada i danas – u deficitu?
Mislim da će toga uvek faliti. Dok sam bila u ženskim grupama, ne mogu da kažem da mi je nedostajala bliskost i povezanost sa drugim ženama. Ali, to je bio mali izolovani svet. Mikrosvet ženskih grupa, okupljenih oko iste ideje i vrednosnog sistema. Otkako nisam aktivna u ženskim grupama, sve više primećujem koliko nam to nedostaje i koliko žene zapravo nemaju poverenja jedna u drugu. Uočavam kako nema empatije, a to saosećanje žene prema ženi bilo je opipljivo unutar ženskih grupa. Koliko god da volim da dajem, uzajamnost i razmena su ipak nešto posebno.
Kada si ušla u red glumica, da li se to iskustvo podudaralo sa tvojim ranijim očekivanjima?
Jeste. Kada smo počele da igramo, AŽC je bio pun. Ostvarivale smo veoma blizak kontakt sa publikom. Koliko je bila prostorno blizu, toliko nam je publika bila i emotivno blizu. Stolice su postavljane u polukrug, tako da sam svakoga u publici mogla da pogledam ravno u oči. To je distanca na kojoj sada sedimo dok razgovaramo. Publika je bila isključivo ženska, muškarcima je pristup bio zabranjen. Predstava je ženska, teme su ženske. Ima jedan deo u predstavi kada treba da se usredsredim na jednu ženu iz publike i da se direktno njoj obratim. Nikada nisam ostala bez odgovora, uvek je postojala povratna emocionalna reakcija na pogled. Žena mi je uvek uzvraćala emociju; svaka žena, bez razlike. Publika je mogla da nas doživi. Ta snaga koju smo kroz predstavu davale uvek se ispoljavala na drugi način. Stvarno smo prenosile snagu! Sećam se da je bilo devojaka koje su dolazile i po tri puta da gledaju predstavu. Muzika je bila ista, tekst i koreografija takođe, a ta naša snaga je bila jedinstvena i uvek je bila otkriće. Zaista ne znam da li bi žena bez invaliditeta to mogla da odglumi…? Žene iz umetničkih voda Beograda nisu mogle da veruju da mi nismo profesionalne glumice. U potpunosti smo mogle da se poistovetimo sa ulogama – upravo zahvaljujući realnom životnom iskustvu koje smo imale.
Koliko onda u svemu tome ima glume? Ili ti je scena omogućavala da oslobodiš onu pravu sebe?
Najlepše je bilo kada sam mogla da budem ja! Postoji deo koji je Zoricina lična priča, ali mogla sam i u to da se unesem. To su delovi u kojima dve devojke razgovaraju o svemiru, Mlečnom Putu, zvezdama, Africi – što nema nikave veze sa mnom i Draganom, ali smo se u tim delovima identifikovale sa prijateljicama koje dele svoju intimu i snove. Nigde kao u Africi. Osim u tvom srcu. Sve je u toj predstavi metaforično i pesnički, lakše za doživeti nego za prepričati. Sam deo teksta koji je vezan za Afriku – daleku i egzotičnu, s kojom naizgled nemam ničeg srodnog – ipak jeste vezan i za mene samu, ne kao Vesnu, nego kao ženu sa invaliditetom. U životu postoji lav i ti. Biti spreman na let više je nego biti ptica! U životu postoje: izbor i ti! Žena na orozu – to si ti! Tvoj telo, ti! Ono divlje u svetu – to si ti! I zato te sloboda izaziva… I zato te niko ne brani! Biti sama – to je sve! I onda si spremna na sve. Bilo je jako lako da sve to izgovorim sa snagom, da se identifikujem. Dobro se sećam da su nam žene iz ženskih organizacija i feminističkih grupa najviše zamerale upravo na tom delu: Biti sama – to je sve! I onda si spremna na sve. Jer znamo da iz situacije nasilja žena ne može baš tako lako da izađe sama, nego mora da ima podršku – drugarice, društva, društvenih organizacija i slično. Ali za mene i Draganu kao žene sa invaliditetom, baš ta rečenica je neizmerno mnogo značila. To je stvarno naša poruka! Nije isto kada ja to izgovorim, ili kada bi to izgovorila žena bez invaliditeta. U kontekstu druge žene, ta rečenica mogla bi da predstavlja želju za izolacijom, za samostalnom borbom u kojoj, ako padneš, kao da nije toliko ni važno da li će ti iko prići. Kada to isto izgovorim ja, iskustvo invaliditeta od te rečenice pravi potpuno drugu sliku. Ponajviše zbog toga što smo dvostruko diskriminisane. Bez obzira na sve, ako se mi same ne borimo, neće nama mnogo pomoći ni roditelji, ni naša udruženja, ni društvo uopšte. Od nas sve mora da potekne. Zato je dragocena ta rečenica: Biti sama – to je sve!
Da li je negde u pozadini te izjave možda i potreba sa samostalnim životom? Biti nezavisna…?
Naravno, to je želja gotovo svake osobe sa invaliditetom. Drugačiji je naš položaj bio 1997. nego sada: nije bilo ni personalnih asistenata, ni bilo koje druge vrste podrške. Lično ni danas nemam ništa od toga, ali mogu da budem u velikoj meri samostalna. Da, u pravu si – tu je smeštena i poruka o tome. Invalidnost me ne stavlja u položaj nekoga ko zavisi od drugih ljudi.
Po čemu pamtiš premijeru?
Premijera mi je bila najteža! Mediji su bili prisutni (tadašnja BK televizija) i snimali su jedan deo predstave. Sama svest o prisutvu televizije bila mi je strašna! Inače sam imala tremu – bila sam tremaroš kad god je trebalo da odgovaram u školi – a kamoli sada. Mediji su tome baš pridodali na težini, uplašila sam se. Zorica me ohrabrivala i pokušavala je da to razbije… na kraju mi je dozvolila da popijem pola tablete za smirenje. To je bilo samo tada, kasnije sam već znala kako da se nosim sa tim stanjima. Zapravo, uvidela sam da trema nestaje s prvim taktovima uvodne muzike. Izlaskom na scenu, tekst sam dolazi. Kako uđem u lik, trema nestaje. Pamtim to ushićenje koje me obuzelo na kraju svega… Tri puta smo izlazile da se poklonimo publici, toliko je trajao aplauz. To je neopisiv osećaj koji, jednostavno, uzdiže od zemlje. Ta potvrda od strane publike kroz aplauz – neprocenjiva je. Bila sam stvarno srećna.
Zašto muškarci nisu imali pristup ovoj predstavi?
To je princip AŽC-a koji nema veze sa samom predstavom – muškarcima je zabranjen pristup tom prostoru. Sećam se da su kamermanu jedva dozvolile da uđe, da snimi isečak iz predstave, a potom i intervju sa nama. Naša ideja bila je da nastavimo da igramo pred većom mešovitom publikom. Čak je bilo planova da Šaputave devojke budu putujuća predstava, ali nismo ni mrdnule iz AŽC-a, prvenstveno zbog nedostatka sredstava. Da se to ostvarilo, mislim da bi emotivni doživljaj u publici bio znatno drugačiji. Svakako manje intiman. Publika za koju smo igrale mahom je bila senzibilisana za teme koje smo prikazivale. Nismo imale uvid o tome kako šira javnost gleda na nas: na ženu sa invaliditetom, na našu seksualnost, na žensko prijateljstvo.
Jedanput nedeljno, puna četiri meseca igrale ste ovu predstavu. Da li si se zasitila tokom tih repriza?
Ne! Nisam se zasitila, ni u jednom trenutku: ni tekstom, ni plesom, ni ženama. Uvek je bilo novo. Jedino mi je nedostajala veća publika. Sam prostor mogao je da primi najviše dvadesetak ljudi, a neki optimalan broj u gledalištu bio je deset. Jednom, bilo je neko pretprazničko zimsko vreme, igrale smo pred samo tri žene u publici i izgubile smo osećaj da uopšte igramo za nekoga. U jednom trenutku, obilazeći jedna oko druge, saplele smo se i sudarile. Obuzeo nas je takav napad smeha – smejale smo se i smejale, suze su nam krenule od smeha – kao da predstava nije u toku. Odjednom, kao da nas je neki šamar osvestio, nastavile smo gde smo stale. Nakon predstave pričale smo sa ženama iz publike i sa Zoricom. Takav trenutak može da zadesi i prave glumce – rekle su nam. Za mene je taj ispad bio nešto strašno, mada nas je Zorica umirivala, govoreći da to što smo nastavile da igramo dovoljno svedoči o našoj profesionalnosti. Uopšte, ta druženja nakon izvedbi uvek su bila pozitivna i topla.
Je li bilo prostora za improvizaciju?
Nije to takav tip predstave, niti smo nas dve bile profesionalne glumice koje bi se usudile da improvizuju. U Šaputavim devojkama sve ima svoje mesto i svaka izmena narušila bi celinu. Skučen prostor takođe nije bio pogodan za improvizaciju. Sama tema zahtevala je taj utvrđeni tok; interakcija sa publikom isto tako. Bez obzira na tu predvidivost, gde se čini da iznova i iznova ponavljam isti tekst i isti pokret – iskustvo je uvek bilo novo. Nije nam bila potrebna improvizacija da steknemo neki novi doživljaj. Uvek je bilo kao prvi put! Tu priču koju razvijamo mogla sam iznova da doživim. Uvek smo davale sve od sebe, kao da je prvi put.
Šaputave devojke izmenile su istoriju pozorišta, jer to je prva predstava čije su akterke korisnice kolica.
Na ovim prostorima, da.
Šta je za tebe lično značila tako jedna moćna činjenica – ući i menjati istoriju teatra?
Tada o tome nisam razmišljala… Tek godinama kasnije uvidela sam sve poteškoće s kojima smo se suočavale, sve finansijske i druge nedostatke zbog kojih nismo igrale dalje. Predstava nikada nije profesionalno ni snimljena – napravljen je jedan prijateljski amaterski snimak koji je kao takav emitovan na nekoliko festivala. Zorica je nedavno završila knjigu o Šaputavim devojkama i objaviće je samostalno – tek ove godine. Uvek će ostati u lepom sećanju činjenica da smo bile prve, ali na emotivnom nivou pamtim koliko je to u stvari teško! Naravno da smo ponosne – šta drugo da kažem.
Samim učešćem u predstavi podrivale ste opšte stereotipe o ženama sa invaliditetom. To je jedan tabu. Drugi se odnosi na neočekivani eroticizam u predstavi. Koji su to erotski elementi u Šaputavim devojkama?
Ne znam da li igde u svetu postoji nešto što je umetnički prikaz žene sa invaliditetom kao seksualnog bića, koja se ne oseća ništa manje poželjnom od žene bez invaliditeta. Cela predstava je prožeta time. U pitanju je jedan veoma nežan i lep prikaz, bez vulgarnosti i bezobrazluka. Nas dve smo u spavaćicama koje izgledaju kao haljine, ali svi znamo da su spavaćice. Pošto sedimo u kolicima, stalno smo u kontaktu sa telom. Najveći problem većine žena sa invaliditetom upravo je nedostatak ljubavi prema svom telu. Nas dve, tokom cele predstave, ne samo da nemamo nikakav problem s tim, nego obožavamo svoja tela. Verujem da je to najlepši prikaz seksualnosti kroz lepotu tela. Društvo nam oduzima tela svim tim stereotipima: moraš biti visoka, građena po određenim merama, moraš imati odgovarajuću boju kose… Nas dve smo volele svoja tela i nismo zanemarivale to što smo korisnice kolica, nego su i kolica deo koji ima veze sa našom seksualnošću. Kolica kao produžetak tela.
Često se u etikecijama invalidnosti navodi upravo to: ne dodirujte nečija kolica bez dozvole. To je kao zadiranje u privatni prostor, nešto veoma intimno. Da li je to tačno?
Jeste. Mada sam ja suviše dugo korisnica kolica, da bih sada na to tako reagovala. Neposredno nakon sticanja invaliditeta bila sam preosetljiva i izrazito emotivna. U tom periodu prilagođavanja novom stanju, baš je trebalo da mi se neko obrati s posebnom pažnjom. A kamoli da mi priđe ili da me dodirne! Predstava ne govori o tome, ali verujem da mi koji smo stekli invaliditet intenzivnije primećujemo diskriminaciju. Ja sam je osećala u svakom pogledu! Ako šetam – zašto me neko gleda? Imala sam neprijatnih situacija. Recimo, taksisti nisu hteli da me voze. Dođu na adresu, vide me i onda se okrenu: – Niste najavili kolica! Iako ja mogu sama da uđem u taksi, njima predstavlja problem da unesu kolica u automobil. U početku mi je to bilo strašno! Vremenom, kako sam sve više usvajala novi identitet, kako sam prihvatala svoj invaliditet, sve mi je postalo normalno. Taksista ima pravo da odbije vožnju. Isto tako i ja imam pravo da se naljutim i da proglasim to za nekorektno. Izašla sam iz te preosetljivosti i sada takve stvari ne doživljavam lično.
Vesna pre nego što je postala Šaputava devojka i Vesna posle nje – ima li razlike između vas dve?
Kod mene nema jasne granice između osnivanja … IZ KRUGA – BEOGRAD i početka rada na Šaputavim devojkama, sve je nekako isprepleteno. Do ulaska u KRUG i osnivanja angažovanog teatra, potpuno sam identifikovala sebe sa žrtvom nasilja. Kao žena sa invaliditetom, verovala sam da nemam prava na život kakav vode osobe bez invaliditeta. Ulaskom u AŽC, u KRUG, glumeći u Šaputavim devojkama, došlo je do potpunog preobražaja, promenila sam svest o sebi. Dugo sam sebe zvala Šaputava devojka i Devojka kratke kose. Da, sve su to bila iskustva koja menjaju život… preusmeravaju, otvaraju neke vidike i puteve, ostvaruju kontakte. Dok ti ovo pričam, setila sam se da smo jednom sa AŽC-om išle u Sarajevo, povodom obeležavanja dana sećanja na prvu ženu koja je okončala život na jednom od mostova na Miljacki. Pozvane su sve ženske organizacije sa prostora bivše Jugoslavije i sveta. Tamo smo upoznale holivudsku glumicu Glen Klous – to je žena sa najbeljim tenom na svetu – zapamćena kao Kruela iz komedije Sto jedan dalmatinac. Zapazile smo je šetajući na Vrelu Bosne i prišle smo joj iako nismo znale dobro engleski. Htele smo da je upoznamo i da se slikamo s njom – kao glumice sa glumicom. Ispričale smo joj naše pozorišno iskustvo i bila je oduševljena tematikom predstave u kojoj igramo. Taj susret s njom jedna mi je od dražih uspomena.
Da li su Šaputave devojke podstakle neku promenu unutar bližeg okruženja i društvene zajednice uopšte?
Unutar samog pokreta žena sa invaliditetom – mislim da jesu. Mnoge žene su gledale predstavu, čitale neke delove ili medijske članke o Šaputavim devojkama i to je doprinelo njihovom napretku. Osvestile su svoje snage, shvatile su da zapravo nema situacije kojoj nisu dorasle. U muškom delu pokreta osoba sa invaliditetom – nisam sigurna. Naši prijatelji su nas podržavali i bili su ponosni na to što radimo. Oni koji su nam bili samo poznanici nisu dobro razumeli ni predstavu, ni nas dve. Samim tim što se predstava igrala u AŽC-u, nije dočekana prijateljski. U muškom delu pokreta za osobe s invaliditetom unapred je izgrađena odbojnost prema feminističkom pokretu. Kada je KRUG počeo da jača, proširila se ta svest o dvostrukoj diskriminaciji žena sa invaliditetom, što ranije nije bilo vidljivo – ne samo u široj javnosti, nego ni unitar samog pokreta. Na osudu je nailazilo i to što smo se bavile erotikom, bez muškarca kao realne figure. Iako nas dve kroz svoja maštanja razgovaramo o muškarcima, to što smo same na sceni – pa još u ženskom prostoru – upućivalo je ne homoseksualni odnos. Naš odnos jeste potpuno intiman – mi se držimo za ruke, mazimo jedna drugu po ruci ili kosi – što verujem da je uobičajeno, prijateljice sve to rade! U našoj patrijarhalnoj sredini, vrhunac muške intimnosti je rukovanje. Nikada nisam videla da se dva strejt muškarca drže za ruke dok gledaju film, a mi to radimo zaista često! Ta naša intimnost za njih je neprimerena, izjednačuju je sa homoseksualnošću iz nekih ličnih strahova. Uopšte, vređao me je i sam taj stav o homoseksualnosti! Vređalo me je što se nečije pravo na opredeljenje i pravo na ljubav upotrebljavaju u pežorativnim značenjima. Suprotstavljala sam se tim stavovima, ali teška je to borba…
Neki kritičari Šaputavih devojaka verovali su da su u predstavi invalidska kolica upotrebljena kao simbol položaja žene u Srbiji. Kako to komentarišeš?
Ništa se posebno nije promenilo u protekle dve decenije, jedino što se danas o nasilju prema ženama više priča. Hijerarhija je ista: ona treba da bude ponizna, ponižena i poslušna… Ta pozicija može da se dovede u vezu sa pozicijom u invalidskim kolicima. U tome su taj privid nemoći i prikrivena snaga – što je zajedničko svim ženama, sa i bez invaliditeta. Ne sputava nas ni to što smo žene, ni to što imamo invaliditet; sputavaju nas predubeđenja i društveni konstrukti o nama. Zapravo mi sve možemo, samo na drugi način i drugim sredstvima. Ali mi usvajamo taj obrazac potčinjenosti i nemoći, na osnovu roda ili stepena invalidnosti, svejedno.
Položaj žena i položaj žena sa invaliditetom aktuelna je politička, ekonomska i zakonodavna tema, ali je samo to – tema. Nasilje je takođe tema. Prijateljice su mi pričale kako pozovu policiju u situacijama akutnog nasilja. Policija izađe i smiri sutuaciju, ali ako ih ponovo pozovu za nekoliko dana, kažu im: – Nemojte više da nas uznemiravate. To su strašne situacije! Mojoj majci su svojevremeno rekli da ne mogu ništa i posavetovali su je da zove baš u trenutku kad se nasilje događa. – Šta ako me ubije? – pitala je. – Onda ćemo odmah doći! – rekli su joj.
Pored Šaputavih devojaka, šta bi još izdvojila iz svog aktivističkog rada?
Bilo je toliko toga… Vodila sam radionice o seksualnosti žena sa invaliditetom, ne samo u Beogradu, nego i u regionu. Najviše sam se rukovodila ličnim iskustvima, a ponajviše svojom sposobnošću da saslušam i da pružim podršku. Koliko je dragoceno to otvaranje i poverenje među ženama, toliko je porazna činjenica da mnoge žene koje dožive seksualno nasilje to uopšte ne prepoznaju kao nasilje. Više nisam aktivna u pokretu, ali primećujem kako se svest o seksualnosti žena sa invaliditetom polako menja i razbija se taj tabu o našoj neseksualnosti. Nije to prestalo, ali nešto se pomera. Tome smo doprinele mi same. Država i društvo sigurno nisu, jer mi smo i dalje vidljivi samo u predizbornim periodima i svakog trećeg decembra. Možda i evolucija čini svoje, ipak je ovo 21. vek – iako ne izgleda uvek tako – i menja se svest o raznim oblicima diskriminacije.
Dok sam bila u KRUGU i u pozorištu, imala sam tri identifikacije: ja kao žena, ja kao žena sa invaliditetom, ja kao neko ko je preživeo nasilje. Sada imam još jednu: ja kao majka. Kada sam dobila dete, shvatila sam da deca nemaju nikakve predrasude. Najviše sam se plašila da će diskriminacija prema meni da se prenese i na moju ćerku. Da li će je deca zadirkivati što njena mama sedi u kolicima? Što ne može da se popne stepenicama? Što ne trči kao ostale mame? Za devet godina, nikada se ništa slično nije dogodilo! Nijedan ružan komentar! Kada sam odvodila ćerku u pretškolsko, nekoliko njenih drugara mi je reklo: – Jao, kako ste Vi lepi! Za njih invaliditet uopšte nije bio u prvom planu. Pitam se da li su ga uopšte i videli!
O Dragani: najbolje drugarice i glumački duo…
Dragana i ja upoznale smo se 1992. i veoma brzo postale smo bliske, najbolje drugarice. Opisati nju… nije mi teško da nađem reči, koliko je mi je emotivno teško, zbog toga što nas je napustila. Ona je osoba kod koje nikada – apsolutno nikada – nisam primećivala invaliditet. Toliko je bila puna života, željna da nauči sve što može, da putuje i da se druži, da živi celovitim životom bez predrasuda. U odnosu na mene, čak je mogla delovati pomalo hirovito. Ne bih sebe nazvala povučenom, ali jesam tip žene koja je bolja slušateljka nego inicijatorka bilo čega. Dragana je bila inicijatorka u svakom smislu – i ludih provoda, i dobrih i promašenih žurki. Nikada nisam upoznala nekoga ko toliko voli život. Upravo zbog toga mi je bilo nezamislivo i teško da prihvatim da baš ona odlazi – ona koja je volela život više nego iko od nas! S druge strane, rekla bih da je baš zbog te prevelike žudnje za životom zanemarila svoje zdravlje. Govorila je da nema kad da se odmara – mora da izađe, da se druži, da nešto radi… Volela je da glumi, pomalo i u životu.
Možeš li da zamisliš da neko drugi bude Devojka duge kose?
Da si me to pitala dok je Dragana bila živa, sigurno bih rekla ne. To smo nas dve! Svojevremeno sam gledala slovenačku verziju Šaputavih devojaka i – apsolutno se ničega ne sećam iz te predstave. Ni žena, ni razgovora, ni plesa… Sada, posle toliko godina i sazrevanja, mogla bih da zamislim obnovljenu postavku te predstave. Da, čak bih bih volela da nadgledam nove devojke u obe uloge.
Bilo šta što bi htela da dodaš?
Zahvale. Pre svega Zorici Jevremović, na tekstu i režiji. Još uvek se čudim koliko je uspela da pronikne u tematiku i iskustvo invaliditeta – kao da je njeno lično! Autonomnom ženskom centru na prostoru koji je dobio i scensku namenu. Svim ženama koje su gledale predstavu. Inspicijentkinji, čijeg imena se ne sećam. Scenografkinji koja je osmislila plavu zavesu sa sazvežđima. Svim devojkama koje su nas šminkale i podržavale iza scene. Zahvalna sam što sam glumila u Šaputavim devojkama.
Ono divlje u svetu – to si ti! I zato te lav ne napada. I zato te niko ne brani.
Fotografije: lična arhiva Vesne Draženović
