Celog života sam umetnica. Volim da budem angažovana u svetu na mnogo nivoa. Kada slikam, osećam se živom. Angažovanom. Izazvanom. Nalazim smirenje u tome što mogu da se zadubim u svet oko sebe kroz proces slikanja. Moja posvećenost radu zahteva neustrašivost, izdržljivost, energiju i stvarno prisustvo.
Ipak, pošto sam umetnica sa invaliditetom, slikanje je oduvek bilo borba. Ne mogu da otpustim to lično iskustvo i da kažem da imati invaliditet ne pravi nikakvu razliku. Pravi. Utiče na svaki aspekt mog slikanja: na brzinu kojom radim (veoma brzo), format (veliki), izbor materijala (ulje), gde idem (uvek napolje) i kako tamo stižem (obično peške).
Uprkos svim tim poteškoćama, na kraju dana najviše vrednujem svoj entuzijazam da, bez obzira na vremenske prilike, ipak izađem napolje i radim. Takođe veoma vrednujem palac na svom levom stopalu, kao slikarsku alatku. Na stabilnom trećem mestu je nož za razmazivanje boja – kratak i oštar, koji pogađa u srž. Baš kao ja.
Meri Dafi rođena je 1961. u Irskoj. Pohađala je umetničku školu, a potom je stekla i univerzitetsko obrazovanje. Predavala je u školama i na umetničkim koledžima, radila kao glumica, radio producentkinja, istraživačica. Slika očima i srcem. Takođe je i pesnikinja.
PERFORMANS (1995)
Performans koji je Meri Dafi osmislila sredinom devedesetih ima čvrstu osnovu u ličnom iskustvu žene sa invaliditetom. Ideja se pojavila nakon posete lekaru, koja je evocirala sva njena iskustva sa medicinskim osobljem i poniženja kojima su je izlagali kao devojčicu rođenu bez ruku.
Iako sam se sada osećala kompetentnom da se nosim sa situacijom, incident me je prodrmao i podsetio na to kako sam bivala obespravljena kao dete – kako su me medicinski stručnjaci iznova i iznova skidali i svodili na objekat koji ne oseća ništa, dok pokušavaju da me etiketiraju, kategorizuju, definišu i redefinišu moje postojanje.
Sećam se kako sam se sećala svega, kako sam to zapisivala u svoju dečju memoriju kao da će mi u odraslom dobu zatrebati svedok tih poniženja koja sam podnela u detinjstvu. Sećam se krupnih reči kojima su baratali. Sećam se njihovih preporuka koje sam čula sa dve godine: kako bi mi veštačke ruke bolje pristajale ako bi odsekli moju malu šaku. Najviše od svega, sećam se njihovog užasavanja prema mom stanju. Ponašali su se kao da sam nevidljiva i nesposobna da razumem presude koje su donosili o mom tadašnjem životu i mojoj budućnosti.
Nisu lekari bili jedini koji su se prema meni odnosili kao da sam nevidljiva i nesposobna da razumem. Zapravo, takvo ponašanje bilo je redovan deo mog života i, na mnogo načina, radeći ovaj performans, dok stojim ovde, gola ispred vas, pokušavam da pred vas stavim ogledalo.
Primoravam vas da preispitate prirodu svog voajerizma.
Ogrtač koji Meri Dafi nosi tokom preformansa i poza koju zauzima direktna su aluzija na Veneru Milosku, statuu čije se ruke prekidaju ispod ramena. Takvim oponašanjem umetnica kao da teži da zadobije kontrolu nad reakcijama koje joj publika upućuje.
Držim ogledalo pred svim ljudima koji su me ranije ogoljavali pogledima.
Venera Miloska predstavlja jedan od najvećih ideala ženske lepote u zapadnoj umetnosti. Zašto bi onda telo Meri Dafi bilo ko doživeo kao pretnju? Njeno telo je priziv boginje.
Tokom performansa umetnica izgovara monolog opisujući kako su je medicina i društvo posmatrali deklarišući njeno telo kao neadekvatno i nepoželjno telo sa nedostatkom. Govori o svom suočavanju sa svim tim pogledima koji su joj narušavali samopouzdanje. I ponavlja pitanja koja su joj najčešće bila upućivana: Jesi tako rođena? Da li je tvoja majka pila one užasne tablete? Je l’ ti se dogodila neka nesreća?
SLIKARSTVO
Slikanje je ono što sam oduvek želela da radim. Vratilo me je nazad u detinjstvo, a istovremeno i u budućnost koju sam uporno izbegavala. Dvaput nedeljno izvodili su me iz škole (sa časova pletenja) i odvodili me u tehničku školu gde sam sa gomilom buntovnih tinejdžera učila da slikam.
Čak i tada, sa pet godina, bio mi je jasan podtekst tog čina. Slikanje je nešto što ljudi koji se rode bez ruku neizostavno rade. Zapravo je to sve što možemo da radimo; zaista. Nekako mi se dopalo da slikam, ali me vređalo što me smeštaju u tu određenu kutiju.
Gledajući na to sada, osećam se isto kao što sam se i tada osećala. Znam tu devojčicu sa velikom mašnom. Vidim lice koje se koncentriše. Podižem obrvu kada se setim te mašne. Koleno me zaboli u visini na kojoj sam držala četkicu i istezala levu nogu. Osećam kako mirišu boje u prahu i još osećam teksturu tog suvog praha i krede raspršenih po drvenim pločama na podu.
I znam da sam prevalila dug put da bih stigla tamo gde treba da budem, upravo sada.
Meri Dafi slika pejzaže, morske predele, aktove i portrete.
Tekst pripremila Marijana Čanak
Izvori:
http://arthistoryteachingresources.org/lessons/disability-in-art-history/
http://wallpapersandpots.blogspot.rs/2015/08/mary-duffy-b-1961-biography.html
