Strpljenje u spiralnoj kućici – to je prvo što je ikada nacrtala. Danas je u nekom srodstvu sa Van Gogom: po žudnji za životom, potezu četkice i žutoj boji. Što jača žuta, to bolje; po mogućstvu u onoj nijansi koja nije razblažena kišom. – Žuta me uvek privuče! Zato što je svet ozaren kad god naiđeš na suncokret, eto zašto. Pored žute, voli dvojicu momaka čija imena počinju istim slovom. Novaka i Nika (za Đuričkog nisam pitala, možda bi joj se svideo makar zbog inicijala, ako ne zbog nosa). Manje smo pričale o momcima, a više o tome kakav bi bio tenis da se igra samo jednom rukom; ili bez obe. Ili nekako drugačije nego što smo navikli. Pričale smo o slikarstvu i časovima akta na Akademiji umetnosti; o kreativnim i političkim angažmanima, o njenom životopisu onako “usput” (tek da ne izneverimo ljubitelje dobrih tračeva).
– Zašto stvaram? Zato što volim.
Suviše je uljudna da bi samo odbrusila: – Slikam! Šta tu ima dalje da se priča? A s pravom bi mogla to da kaže (ne bih joj zamerila, ja bih i samoj sebi odbrusila na isto pitanje).
Dejana Bačko, slikarka, pre svega. Po nagovoru ume da održi motivacioni govor, iako nije pričljiva. – Ljudi su skloni da sve nadograđuju tom potrebom da se nešto kaže. A ne mora uvek da se kaže! Saglasna sam. Nas dve mogle bismo rečito da oćutimo jedan intervju. Ili da se dopisujemo u istoj prostoriji? – Počela sam da pišem svoj dnevnik, pa možeš i odatle da izvučeš neke delove – rekla je i dala mi nekoliko kopiranih stranica rukopisa. – Da se ne ponavljam. Sjajno. Slikarka koja piše, motiviše druge i onda kada joj se uopšte ne govori… Uverena je da političku scenu treba ukinuti; ako to ipak nije moguće, onda je Pokret socijalista njena preporuka. Bavila se sportom – borilačkim, kao svaka dobra devojčica. Ima iskustva pred kamerama – igra glavnu uloga u filmovima o sebi – i kao model koji više voli da pozira nego da se šminka. – Danas izgledam kao da mi je svega petnaest godina, što i nije naročito zabavno, kad imaš dvadeset jednu. Šminka me potpuno transformiše! Mladolika je po ženskoj, slika po muškoj liniji.
Bez čega ne možeš?
Bez porodice. Bez mame – ona je moja najveća podrška kroz ceo život i zahvaljujući njoj, ja sam ono što jesam danas. I bez slikanja. Ne znam kakav bi mi bio život bez slikanja.
Da nisi slikarka, šta bi bila?
O tome nisam ranije razmišljala! Evo, sad razmišljam… Verovatno bih se bavila sportom. Nekada sam trenirala savate boks, kod istog trenera kod koga i Goran Bajšanski, svetski šampion u toj disciplini. Ali to je bilo u vreme kada nisam živela u Novom Sadu, nego sam svakodnevno putovala iz Bačke Palanke. Bilo je teško uskladiti sve te obaveze i prestala sam da treniram. Volim sport! Pored savate boksa, privlači me i tekvondo. Sve te borilačke i druge veštine koje jačaju noge. Možda čak i fudbal. A da nisam ni slikarka ni sportistkinja, bavila bih se fotografijom. Volim da fotografišem ljude u prolazu ili na događajima. To ću verovatno tek da istražujem…
Tvoja lična definicija slikarstva?
Boje su moj život. Teško da mogu da zamislim život bez platna i četkica! Odmalena me to prati, ta potreba… Zašto crtam i slikam? Zato što volim. Ni u jednoj drugoj oblasti ne bih se toliko razvila koliko u slikarstvu. Volim boje. Definicija slikarstva? Isto što i definicija života samog.
Sećaš li se svog prvog rada?
Sa pet godina sam nacrtala puža, sa obiljem nekih geometrijskih simbola, mahom trouglova na toj spiralnoj kućici. To je moj prvi crtež ikada. Davno je bilo, ne sećam se svih okolnosti. Ali jeste bio puž. Imam ga još uvek negde, ko zna među kojim papirima.
Šta se krije iza tog puža?
Simbolika kruga. Ne znam zašto, tako se to tada pojavilo. Već je pisano svašta o periodu mog detinjstva i odrastanja. Pa i o tom pužu. Često se razočaram kada pročitam neku novinarsku priču o sebi. Šta god kažem, preokrenu. Pisali su da sam ostavljena u domu – što nije tačno. Baš pre neki dan sam to pročitala o sebi! A istina je da moja mama nije ni znala da sam ja u domu. Kada sam rođena, lekari su mi dali dvadeset četiri sata života. Preživela sam i završila u domu za decu. Mama nije znala ništa o meni, dok nije pročitala u novinama kako crtam. Prepoznala me je i došla po mene. Nikada je o tim detaljima nisam ispitivala, nisam radoznala da osvetlim to razdoblje. Ne volim da se sećam tih prvih pet godina svog života. Naravno da život u domu ne pruža naročito lepo detinjstvo. Srećna sam što se toga ne sećam! Moj pravi život počinje kada sam prešla da živim sa svojom porodicom. Nekako sam još u domu osećala da imam brata i raspitivala sam se da li je to tačno. Ne znam odakle mi uopšte ta ideja o bratu, nekako sam znala da postoji. Kada je mama došla po mene, pitala sam je za brata. – Da, zove se David – potvrdila mi je. D & D! Jedva sam čekala da stignemo kući da ga upoznam! Mama je nastavila da neguje moj dar, kupovala mi je knjige o crtajnu, slikovnice iz kojih sam dobijala ideje. Precrtavala sam te slikovnice olovkama, drvenim bojicama i flomasterima…
Umetničko nasleđe i uticaji?
Porodično smo umetničke duše – deda je crtao, tata takođe. To je dar po muškoj liniji. Moj brat takođe crta. Imala sam više profesora i mentora sa kojima sam radila i svako od njih podučavao me je na sebi svojstven način. Svi su se razlikovali. Izdvojila bih Koviljku Kozomoru iz Veternika – ona me je baš svemu naučila! Učila sam i od drugih, ali Koviljka je davala sve od sebe. Neki kažu da pravac kojim se moj rad sada kreće vodi prema Pikasu, drugi misle da ću biti bliža Van Gogu, treći Leonardu da Vinčiju. Ni ja sama ne znam. Još uvek učim i tražim svoj rukopis.
Opsesivne teme tvojih radova?
Najviše sam radila motive mrtve prirode i pejzaže. Ponekad bi se zadesila i neka apstrakcija. Sada na Akademiji radim nešto sasvim novo: crtanje aktova. Nikada se nisam upuštala u nešto slično! Jedno vreme intenzivno sam radila portrete. Niz portreta Novaka Đokovića, onda i nekih drugih ljudi. Svi me pitaju zašto Novak. Zato što je veliki borac. Iako ne živi ovde, nije odustao od Srbije, brine za svoju zemlju i decu u njoj. Ako gledam njegov meč do tri ujutro, imam opravdanje što nisam otišla na Akademiju.
Već sam rekla da volim sport. Jednom sam čak došla kući i saopštila mami da hoću da treniram tenis. – Zašto? Kako? – čudila mi se. – Kako sad to misliš da izvedeš? – Nemam pojma, smisliću.Mogu da skačem na jednoj nozi, a da u drugoj držim reket? Imala sam ludih ideja, ne samo na platnu.
Umetnost kao angažman – da ili ne? Ako da, kuda je usmerena promena koju izazivaš svojim radovima?
Dok god se zalažem, radim, uspevam, realizujem svoje zamisli, stvaram – menja se nešto u okruženju. Svaki put kada nešto naslikam, ljudi na to drugačije reaguju i drugačije prokomentarišu. Nikada nije isto. Jer, svaki put nešto drugačije i uradim. Nijedna mrtva priroda nije ista, iako su sve to mrtve prirode. Na izložbama dobijam dobre kritike. Oni koji se naročito ne razumeju u slikarstvo upućuju mi isključivo pohvale. Volim da čujem realne procene svog rada. Kada mi ukažu na ono što nije dobro, mnogo više naučim nego iz samih hvalospeva.
Ima li u umetnosti mesta za ispravno i pogrešno?
Kako da ne! Na Akademiji mi profesori neretko kažu: – Ovo ti nije dobro, moraš da gledaš! Ovde pričamo o merenju i proporcijama. To je tehnička, zanatska strana kojom treba vladati. Već spomenuto crtanje aktova mi teško pada. Ne volim da radim figuru i nikada tome nisam pridavala značaj. Nisam jedina ali treba da savladam taj otpor. Ovde sam da učim. Sada radim na zadatku koji je veći od mene ali samo po formatu papira.
U kakvim uslovima najbolje stvaraš? Šta te stimuliše na rad?
Nekada sam volela da radim na otvorenom, na terasi ili pored Dunava u Bačkoj Palanci. Sad najbolje radim u zatvorenom, u sopstvenom prostoru, uz neku laganu melodiju. Ne volim tu radnu atmosferu na Akademiji, previše je ljudi oko mene, previše priče i previše buke. Stvaram kada sam sama i kada me niko ne gleda. Tad se potpuno dajem. Ako je neko pored ili mi stoji iza leđa nadzirući moj sledeći potez, to me remeti. Najviše radim noću, noć je moje doba. Zima je takođe doba za stvaranje; leto je suviše aktivno, kada mi nije lako da se smirim u radu. Kakav dan – takva i ja. Ako pada kiša, teško da ću se dohvatiti četkice. Ništa me ne može naterati, osim unutrašnje promene raspoloženja.
Neki kažu da previše znanja ubija kreativnost. Kreativniji smo u oblastima koje su nam manje poznate, nego u onima za koje smo stručni. Slažeš li se…?
Pre bih znala sve nego da ne znam ništa. Kad god nešto saznam, nešto novo i uradim. Što više saznajem, to bolje radim. Juče sam otkrivala sebe u crtanju. Profesorka mi je savetovala da više ne vučem liniju po liniju i da olovku zamenim širokim ugljem. Umesto puno kontura, počeću da radim površinski. Bez obzira na vrednost znanja koja dobijam, od mene zavisi da li ću da ih primenim, na koji način i u kojoj meri. Osećam da bi bilo dobro da primenim ovo na crtanje.
Kako se uvežbava kreativnost?
Mene inspirišu radovi drugih umetnika. Sada je sve dostupno, povezani smo putem društvenih mreža i svuda su ideje koje možemo prilagoditi sebi. Ovih dana posebno pratim stranicu Arteide. Šta god da vidim, imam svoj način kako bih obradila tu temu ili motiv. Recimo da pronalaženje varijacija uvežbava kreativnost.
Postoji li nešto što bi promenila u istoriji umetnosti?
Ne. Volim što je učimo kao takvu. Ponavljamo ili variramo te teme i to za mene ima smisla. Ne bih menjala taj deo istorije. Menjala bih istoriju Srbije; naročito njenu skorašnju istoriju i njenu sadašnjost. O umetnosti u Srbiji radije ne bih ni da razmišljam. Ukinula bih političku scenu. Sve te napadne kampanje i predizborne invazije na privatnost… Ako već treba da budem negde, onda sam u Pokretu socijalista. Smatram da se ministru Aleksandru Vulinu i Predragu Vuletiću može verovati, jer se pokazuju na delu, a ne samo na rečima kao neki političari; ne samo političari, nego ljudi uopšte. Volela bih da se angažujem za prava osoba sa invaliditetom. Jer mnogi od nas rade više i bolje nego osobe bez invaliditeta, ali nam se to osporava. Često naiđem na priče o deci kojoj se zbog invaliditeta odlazak u školu stavlja pod pitanje. Gde je tu logika? Obrazovanje je za sve!
Tvoje obrazovanje takođe je bilo pod pitanjem.
Od samog starta! Da moja učiteljica, Branka Radovanović, nije bila takva kakva je, ne znam kako bih uopšte krenula u osnovnu školu? Roditelji su se bunili, govoreći da neće dozvoliti da njihova deca idu u razred sa mnom. Ali učiteljica je bila odlučna, rekla je da ja idem sa njom u paketu – svidelo se to ostalima ili ne. Bila je uz mene, po cenu da niko drugi ne želi da upiše svoje dete u njen razred. Naravno da je na kraju imala svoj razred i uspela je da nas uskladi, družila sam se sa svima. To što sam bila tako dobro prihvaćena u razredu opet je zasluga iste te učiteljice – ona je to izgradila, učeći sve ostale da se prema meni postave kao prema sebi ravnoj, bez razlike. Naravno da ta atmosfera iz razreda ne odgovara realnoj slici mog odrastanja. Dešavalo se da upiru prstom u mene dok idem gradom i da mi se izruguju. Plačući sam se vraćala kući. I ostala bih da sedim izolovana – da nije bilo mame. Ona mi je oduvek najveći oslonac. Uvek mi je govorila: – Digni glavu! Ono što ti uradiš nogom, mnogi ne mogu ni sa obe ruke. To mi se urezalo u glavu, motiviše me i dan-danas ta rečenica. Ojačala sam zahvaljujući tome. Danas, kad prođem ulicom, mogu da me gledaju koliko hoće – neću ni primetiti.
Danas te gledaju zato što si poznata ličnost.
Ne osećam se tako… Dobro, mediji me jesu pratili, prvenstveno zbog umetničkog dara. Crta nogama – to je za većinu ljudi ovde senzacija. Verovatno sam jedina u Srbiji koja slika na taj način. Posle su me pratili zbog portreta Novaka Đokovića i njegove reakcije na moj rad. Još uvek se nismo upoznali – sve u svoje vreme. Isto tako sam mislila da nikada neću upoznati Nika Vujičića, pa ipak jesam. Zadesim se u krugu poznatih ljudi i to zadobije pažnju javnosti. Prija mi, zašto da ne! Mada ne doživljavam sebe kao naročito popularnu. Cenim kada mi neko priđe i čestita na… pa, čestitaju mi na raznim stvarima – hrabrosti, borbenosti, istrajnosti. Kao vid podrške, to zaista cenim. Nedavno sam dobila poruku od jednog momka koji me sreo na putu do Akademije i imao je snažnu potrebu da me zagrli, ali nije znao kako bih reagovala. Kad me sledeći put vidiš, slobodno me zagrli! Nemam ništa protiv.
Nedavno si držala motivacioni govor na jednoj konferenciji za srednjoškolce. Da li je to nešto čime se inače baviš?
Ne, ja u stvari ne volim da pričam. Nisam pričljiva i iz mene treba izvlačiti reči. Mnogi misle da upravo svojom pričom mogu da motivišem druge. Možda i mogu, ali u tome ne uživam. Svega dva puta sam se okušala u tome. Prvi put je bilo zanimljivo – kao što sve što radimo prvi put ume da bude zanimljivo. Ali to, definitivno, nije nešto u čemu vidim sebe. Mada bih volela da unosim promenu u živote drugih ljudi. Viđam svakog dana na istom mestu jednog čoveka u invalidskim kolicima kako prosi. Zdrav čovek koji bi mogao da radi, ali treba ga probuditi. U tome je moj izazov – volela bih da motivišem takve ljude. Ali nije dovoljno reći: – Hej, nemoj svakog dana samo da sediš na tom istom mestu. Upotrebi te dve ruke!
Nekako ne volim da objašnjavam: ni život, ni reči, ni ljubav; ni kraj ni početak. Pa, ko ume da razume – razumeo je. Pogled, dan, utešna reč, boja, osmeh, dodir. Neprolazno unutar onog prolaznog. Snovi koji sami sebe uštinu za ruku, a ne probude se. Sve je to deo slobode. Ceo život, mešavina događaja. I sve veliko satkano je od malog. Okean od gutljaja. Život od uzdaha i izdaha. Na vrhu uvek ima mesta, i ako se krene sa samog dna. Sloboda – to je najvedrije nebo i najbistrija voda. Biti bez toga isto je što i baciti dušu u lance. Ne plaši se da zagrizeš više nego što možeš progutati. Rizikuj; ne oklevaj; gledaj napred. Zar to nije suština življenja? To je sloboda! [Fragment iz beležaka Dejane Bačko, za njen prvi motivacioni govor]
Kad pogledaš unazad, šta bi promenila na svojim dosadašnjim platnima? Ili van njih…?
Prebrisala bih deo detinjstva koji sam provela u domu. Onda bih promenila direktoricu Škole Bogdan Šuput. Možda to ne bi trebalo da kažem, ali naša netrpeljivost je uzajamna i to nije neka tajna. Nije dozvoljavala da upišem umetničku školu zato što nemam ruke. Ne razumem zašto, jer ja radim sve! Izgleda da ona nije to znala? Ali morala je da zna – položila sam prijemni i od mogućih 100 imala sam 98 bodova. Komisija koja je ocenjivala radove nije znala da su rađeni nogama. Direktorica me stavila ispod crte. Bila je ubeđena da ne mogu da radim mozaik: kako ću da kucam kamenje, kako ću lepiti sitne delove, kako ću uopšte da nosim pribor, a kamoli da njime bilo šta radim…?Kucala sam kamenje u inat, samo da dokažem kako to mogu! Bila sam toliko besna…! Zašto ta žena o meni govori kao da sam nesposobna za sve!? Tražila sam da se upoznamo i da lično razgovaram s njom. Sećam se da me obasula pitanjima kako ćeš ovo – kako ćeš ono… – Videćete kako ću! Upisala sam tu školu iako me direktorica nije volela, osim kada bi novinari došli u školu – koristila je to kao dobar marketing.
U te četiri naredne godine školovanja, da li se stvarno pojavilo nešto što ne možeš?
Ne. Radila sam i taj čuveni mozaik!
Profesorica koja je predavala grafiku takođe je imala svoje kako ćeš: – Kako ćeš ti da radiš linorez? – jer to je tehnika koja se radi nožem. – Kako? – Lepo. Uzela sam pribor i radila joj pred nosom, da bih dokazala da mogu. Kako može da mi kaže – hej, ti to ne možeš – ako nisam ni probala? Moram da probam, da bih znala da li nešto mogu ili ne. Rezala sam i suvom iglom po limu, mada se profesorica opet brinula: – Kako ćeš, za ovo treba snage! Šta ću ako se ubodeš? Ja ću biti kriva! Uzela sam tu iglu na sopstvenu odgovornost: – Zar ljudi koji rade rukama ne mogu da se ubodu?
Jedino što nikada nisam radila je vajanje. Ne bih imala gde da operem noge, a glina isušuje kožu… Tim izgovorima se već nisam protivila, iako sam imala želju da probam da vajam. – Dobro, radiću skice – popustila sam. Nije naročito zanimljivo ako stalno iznova morate da se protivite, dokazujete i demonstrirate šta sve možete… Vajanje je sačekalo dok nisam krenula na Akademiju. Tu mi je profesor rekao: – Ja moram da vidim kako ti vajaš nogama! Jesi ikada probala? Ponudio mi je da radim reljef neke piramide. Posle sam vajala ljudsku glavu, ali se pokazalo da je jako zamorno i zahteva neverovatnu koncentraciju! Drago mi je što sam probala, ali držaću se četkice. Dobra stvar je što na Akademiji stvarno ne moram da se inatim i dokazujem, taj period je iza mene! Ne treba meni nikakav prilagođeni program, treba mi mogućnost da se u svemu oprobam – baš kao i svi ostali.
Gde vidiš sebe posle Akademije?
Van Srbije. Što dalje. Ne volim ovaj mentalitet. Ljudi se ovde svačim bave, a ponajmanje sopstvenim životima. Smeta mi što se osporavaju prava osoba sa invaliditetom: od obrazovanja, do nepristupačnosti. Neprepoznatljivi, nevidljivi i nečujni ljudi u našem društvu – to su osobe sa invaliditetom. Mnogi među njima kreću se ka cilju mada ne hodaju; vrednuju reči mada ih ne čuju; imaju viziju iako im je vid oštećen. Oni ne žele da budu posebni, žele da budu ravnopravni. Dosadilo mi je da stalno slušam: – Ti to ne možeš, kako ćeš ti to…? Dešavalo mi se da mi priđu i kažu: – Ma, nema šanse, ti ovo nisi nacrtala! Napolju bih sigurno imala veću podršku, asistenciju, razumevanje… verovatno ne bih imala toliko prepreka, a samim tim ni toliko napornih borbi. Sigurno sam se kroz sve te situacije izgradila, ali – u tome se i sagoreva. Konkurisala sam svojevremeno za akademiju u Beču, ali nisam primljena. Završiću ovde to što sam započela, a onda ću verovatno nastaviti postdiplomske studije negde van Srbije.
Reci nam nešto o Svetskom udruženju umetnika koji slikaju ustima i nogama…? Kako si dospela tamo?
Još dok sam bila u osnovnoj školi, došla je žena iz Slovenije, Klara Sos, poslata preko Svetskog udruženja umetnika koji slikaju ustima i nogama (WDMFK) iz Lihtenštajna. Saznali su za mene i poslali nekoga da proveri da li su to stvarno moji radovi. Svi su tada gledali kako crtam.
Napravljen je i prvi film o meni: Linija, u režiji Dejana Petrovića.
Od svoje devete godine, najmlađa sam članica WDMFK. Sada svake godine idem na provere – u Sloveniju, Beč ili Zagreb, kako kad – da bi neko ispred Udruženja procenio moj napredak. Takođe sam dužna da svakog meseca šaljem radove, da bih opravdala stipendiju koju dobijam od njih. Od slika svih naših članova izrađuju se razglednice, koje onda putuju širom sveta.
Prva slika koju si prodala?
Auh… bilo je toliko izložbi unazad, među njima i prodajnih, a baš prva slika – nema šanse da se toga setim! To je ogroman broj radova, teško se orijentišem u hrpi svega toga. Izlagala sam u Sarajevu, Ljubljani, Zagrebu, Beogradu, Romaniji, Osijeku, Kuli, Crvenki, Bačkoj Topoli; naravno, u Novom Sadu.
Za Alison Laper, Džesiku Koks i mnoge druge, protetika je sasvim suvišna i beskorisna. Kakvo je tvoje iskustvo?
Ne bih nikada nosila proteze. Kao mala, govorila sam mami da mi da svoje ruke. – Svi ih imaju, jedino ja nemam! – to je bila logika deteta. Kada bi neko pitao moju mamu da li postoji mogućnost da mi se izrade proteze, ja bih se ubacivala i govorila: – Ne treba to meni! Iako sam tražila ruke. A sada… Prihvatila sam sebe ovakvu kakva jesam i drugi su me prihvatili. Kada bih imala proteze, sve bih i dalje radila nogama. Promenila bih jedino izgled… A ni to mi nije potrebno. Znam da postoji robot-ruka i deluje jako moćno – ali šta bih i s tim? Zapravo, ja sebe vidim kao da imam ruke. Šta će mi onda dva para?
Najbolji savet koji si ikada dobila?
Da se ne obazirem na druge ljude koji pokušavaju da me obezvrede podrugljivim pogledom. Mama me učila da uvek idem podignute glave, da gledam pravo i da zadržim fokus na sebi. To je dragocen savet koji neprestano primenjujem.
Na čemu trenutno radiš?
Radim na tome da se pripremim za Fruškogorski maraton i danas počinjem s vežbama u teretani. Izabrala sam najdužu stazu – zvuči kao avantura! Uskoro ću početi sa pripremama za svoju sledeću izložbu, zakazanu za jun, u galeriji Udas u Banja Luci. Poziv je bio za studente treće godine, ali napravila sam se pametna, konkurisala i dobila!
Kako znaš kada je slika završena?
Slika nikada nije završena. I kada je završena – nije završena, jer uvek se na njoj može raditi. Sve što radim olovkom ili ugljem, mogu da prebrišem i radim ponovo. Kada radim uljanim bojama, mogu da doradim neku sliku i posle tri-četiri meseca. Na slici se uvek može raditi.
Nešto što te nisam pitala, a htela bi da kažeš?
Prolazila sam kroz teške periode. Često sam se pitala zašto sam rođena bez ruku. Onda sam prestala da se pitam – jer Bog ima svoje razloge – i počela sam da otkrivam kakve mi se mogućnosti pružaju. Život ti negde oduzme, nešto drugo ti da. Padala sam sto puta i ustajala isto toliko. Nikada nisam znala kako se odustaje. Samo je važno imati svoj cilj. Raditi ono što želiš i ne biti ono što drugi hoće da naprave od tebe.
Da dodamo još nešto o njenom poznanstvu sa Nikom Vujičićem? Dodajem kako je Nik jedan veliki srećnik što je imao prilku da joj padne u zagrljaj.
Ljudi kao mravi traže svoje mesto. Upoznaću čoveka po menu Nik: on je kao ja, ja kao on. Strah i radost komešaju se u meni. Ponavljam u sebi reči koje želim da mu kažem. Imam li tremu pred ovolikim svetom? – A, ne, nemam… Fotografi, novinari, svetla i aplauz. Nik ulazi kao kralj. Bože, zar je moguće!? Srce mi lupa i kreću suze; umesto aplauza mogu da pošaljem osmeh. Nik je divan govornik. Oplemenjuje, hrabri i prodire u srce; pokazuje ljubav, veru i poštenje. Inspirisana sam njegovim govorom. Kada su me pozvali na scenu, otrčala sam bez treme i straha. Moja mama jedva uspeva da me stigne noseći sliku koju sam uradila za Nika. Na pozornici sam. Pozdravljamo se i grlimo: moja glava je na njegovom ramenu, a njegova na mom. “Naš zagrljaj je najčvršći, a volja najjača”. Moja mama pokazuje mu sliku, a on, sve što može da kaže jedno je veliko i zaprepašćeno vau! Aplauz koji se ori, još bliceva sa svih strana, uzimam mikrofon da se obratim Niku i mogu samo da kežem: – Ajoj! – i da se nasmejem. Dok aplauz traje, u našim očima su suze istine i sreće. Osećanje koje je teško opisati. Za najdublji i najtopliji zagrljaj nisu potrebne ruke. [Fragment iz beležaka Dejane Bačko]
