Jednog jutra na putu do posla primetila je da ne razaznaje saobraćajne znake. U narednih šest meseci, u potpunosti je izugubila vid. Rečeno joj je da će to stanje biti trajno.
U naredne dve godine borila se sa depresijom i iznova učila kako da savlada svakodnevne aktivnosti. Niz stresnih dešavanja nije prestajao: izgubila je posao; njen muž doživeo je infarkt; suočila se sa ograničavajućim predrasudama prema osobama sa invaliditetom – prema sebi samoj. Onda je odlučila da iznova stekne samostalnost. Usredsređena na sopstvene mogućnosti, umesto na glasove koji su je osporavali, shvatila je da kraj jednog ciklusa predstavlja početak drugog…
Upisala se na časove vajanja, a odna je odmah otkazala prvi čas. Depresija je napredovala, uzdrmavala njenu odlučnost i vraćala je korak unazad… Sve dok joj muž nije kupio set vodenih bojica. Na sveopšte iznenađenje, počela je da slika. Nije imala nikakvog pređašnjeg iskustva – ni u akvarelu, niti u umetnosti uopšte. Rečeno joj je da slepi ljud ne mogu da slikaju. A ona je slikala realistične prizore: cveće i životinje, pejzaže i životne prizore, scene na ulicama. Svaka slika je jedinstvena i nosi celovitu priču, jer:
– To što ne vidim, ne diskvalifikuje me od istraživanja života! – tvrdi Lisa Fitipaldi, koja je danas uvažena slikarka čiji su radovi izlagani u galerijama i muzejima širom sveta.
Za Lisu Fitipaldi uobičajeno umetničko obrazovanje nije bilo ni od kakve koristi, samostalno je razvijala tehnike koje odgovaraju njenom stanju. Kao akvarelistkinja naučila je da razlikuje teksturu boja. Posle pet godina rada na akvarelima, prešla je na slikanje uljanim bojama.
– Slikanje uljanim bojama za mene je kao slikanje u mraku. Nema fizičke granice na osnovu koje mogu da premerim gde se nalazi objekat na platnu, niti postoji taktilna granica po kojoj se razlikuju boje. Pošto ne mogu da se udaljim od platna i da analiziram šta se pojavljuje na njemu, ne mogu da pravim korekcije niti da premerim ono što nastaje, pokušavam da napravim mala poboljšanja s vremena na vreme i uživam dok to radim. Platnu prilazim kao ograničenom prostoru i svaku sliku započinjem tako što konturnom, akrilnom ili uljanom bojom ‘blokiram’ sporedne elemente. Ključne elemente ostavljam za kraj – objašnjava Lisa misteriju soptvenog stvaranja.
Skladište svojih uspomena ona prenosi na slikarska platna i to je način da svet unutar njenog uma ostane živopisan, obojen i realističan. Kada je počela da slika, shvatila je da su joj umetnički principi pružili navigacioni sistem za trodimenzionalni svet koji više nije videla. Šta god da nauči u svom umetničkom studiju, radeći na dvodimenzionalnim platnima, Lisa može da primeni na realan svet u kome živi. Nakon što je razumela prostorne veze i umetničke principe, mogla je da pronađe sopstveni put i kao umetnica i kao žena. Vizualno iskustvo boja i energije koje oslobađa u svom stvaralaštvu oduševilo je svet. Njen umetnički rad u potpunosti se oslanja na mentalne utiske. Lisa nikada nije videla sopstvene radove.
– Pre nego što započnem sliku, treba da budem sigurna da je ona potpuno završena u mojoj glavi. Retko radim na samo jednoj slici, jer se lako zasitim temom, pa napuštam platno i na nekoliko meseci. Obično radim na šest slika istovremeno. Većinu slika započinjem osnovnim bojama i belom. Kasnije dodajem druge boje i senke. Ostavljam sliku da diše dva-tri dana pre nego što pokušam da unesem ispravke. To je takođe način da budem sigurna da neću eliminisati neku liniju ili objekat. Kada me slika nauči svemu što je trebalo da znam – završena je. Posedujem znanja za upotrebu i kombinovanje nekoliko tipova boja na istoj slici, kao što su: uljane, vodene, akrilne boje i pasteli. Takođe slikam na površinama različite teksture: na platnu, papiru ili drvetu.
Zamisli koje prenosi na platno su veoma jake i precizne. Inspiracija dolazi iz Lisinih pređašnjih i aktuelnih iskustava: putovanja, stvari o kojima joj pričaju, slike kojih se seća i priča koje kreira unutar uma.
– Najčešće slikam ljude, jer ljudi me fasciniraju. Volim komplikovane i detaljne teme, ples, borbe bikova, trke konja, akcije – tome sam sklona da se vraćam.
Koliko dugo je potrebno da se završi jedna tako realistična i živopisna slika?
– Rekli su mu da bi trebalo da kažem kako je za sliku potreban ceo jedan život. Meni uglavnom treba po nekoliko meseci, jer kod mene je koncentracija vitalna za završavanje svake slike. Otkrila sam da, ako pokušam da požurujem taj process, slika brže izbledi. Kada radim na nekoliko slika odjednom – što obično i jeste slučaj – krajnji ishod daleko više me ispunjava.
Lisu Fitipaldi obično porede sa kasnim impresionistima ili sa Edvardom Hoperom. Laska joj što je slikajući za sebe razvila stil starih majstora. Drugi kritičari kažu da, pošto ne slika istu stvar dva puta, a svaka slika ima drugačiju temu, kolorit i dizajn, Lisa zapravo ne pripadam nijednom pravcu.
– Jedino što mi je zaista važno je da ljudi vole i kupuju moju umetnost. Svaka od mojih slika izgleda da emocionalno dotiče ljude na različite načine. U muzejima i na izložbama ljudi govore: – Čovek na klupi podseća me na mog ujaka Alberta ili: – Ovako se sećam sela u kome sam odrastao. Neki se osećaju kao da sam slikala baš za njih.
Pored umetničkog rada, Lisa Fitipaldi osnovala je MindsEye Fondaciju koja obezbeđuje edukativnu tehnologiju za decu sa delimičnim i potpunim oštećenjem vida uzrasta od šest do šesnaest godina. Ideju za osnivanje ovakve fondacije dobila je nakon gubitka posla. U to vreme, Lisa nije mogla da priušti sebi odgovarajuću opremu koja bi joj omogućila novo zaposlenje. Približno 75% ljudi oštećenog vida je nezaposleno i Lisa veruje da je rešenje u obrazovanju koje pruža neophodne životne veštine. Deo prihoda od Lisinih slika usmerava se za nabavku asistivnih tehnologija i opreme za obrazovanje dece optećenog vida, kao što su: softveri koji čitaju, softveri za prevod na brajevo pismo, kompjuterski sistemi, pomagala za prostornu orijentaciju, kalkulatori i satovi sa audio sistemima… – To je moj način da zastupam obrazovanje – kaže Lisa. Njena fondacija takođe pruža informacije o najnovijim tehnologijama za osobe oštećenog vida, odgovara na hiljade mejlova i pitanja u vezi sa invalidnošću i umetnostima osoba sa invaliditetom.
– Ima još toliko ciljeva koje treba da dosegnem pre nego što ću sebe moći da smatram uspešnom umetnicom. Jedan od tih ciljeva je da moja umetnost istraje. Moj drugi cilj je da imam vremena i energije da se razvijam kao slikarka. Upravo sada pokušavam da ostvarim tehničku sposobnost za slikanje murala sa 1000 ljudi u Gangas Riveru, gde svako ima sopstveni identitet i pojedinačnu jedinstvenu priču. Osećam da nikada ne mogu istinski dosegnuti uspeh, jer neprestano postavljam nove ciljeve.
Tekst pripremila Marijana Čanak
Izvori:
http://www.lisafittipaldi.com/
http://www.lisafittipaldi.com/art_baby_art.htm
http://www.lisafittipaldi.com/Artinterviews.htm
