Konceptualna umetnost Ester Epljard Foks (Esther Appleyard Fox) bavi se tkanjem života, ispituje DNK kroz lično i kulturološko iskustvo, pokazuje krhkost bioloških struktura i razotkriva skriveno. Polazeći od genetskog nasleđa, ona razmatra šta bi identiteti mogli da budu u budućnosti.
ESTER O SVOM KONCEPTU
Moj rad bavi se istraživanjem suštine identiteta i slobodne volje naspram predodređenosti. Ta pitanja istražuju se putem DNK, otvarajući dijalog o tome da li upravljamo sopstvenom sudbinom ili smo mahom predodređeni da živimo po programu genetskog nasleđa.
Želim da prodiskutujem šira pitanja tolerancije, različitosti i upletenosti uticaja genetike na društvo i na generacije koje dolaze. Naročito me interesuju veze između umetnosti i nauke. Nauka i umetnost podjednako zahtevaju posvećenost i budnu pažnju; način na koji radim povlači paralelu između obe discipline.
Moj rad je konceptualan i zasnovan na procesu, a rezultira višeslojnim kompleksnim prikazima. Minijature tkanja se fotografišu, a potom projektuju na većem formatu, otkrivajući nedostatke koji su neodvojivi deo tkanja. To je metafora nesavršenstava koja se pojavljuju unutar naših genetskih struktura i svih uticaja koje mogu da imaju. Nastale prikaze potom štampam na platnu ili papiru, preko čega nanosim slojeve boja, sjaja ili laka, dekorišući taj otisak i istražujući razlike između digitalnog i ručno napravljenog obeležja.
Još jedno svojstvo je simbolička upotreba onoga što bi se moglo čitati kao bar-kod: metafora za skladištenje informacija. Varijacija na temu bar-koda je sve ono što daje individualnost našoj percepciji, ali u krajnjoj liniji, tu individualnost svodi na ništa više od serije linija.
Jesmo li robovi tog koda? Jesmo li tek nešto malo više od mašine, programirane da funkcioniše na krajnje specifičan način? Može li nauka da objasni sve, ili postoji veći, neobjašnjivi spiritualni element našeg postojanja koji se ne može definisati niti biti predodređen?
Smatram da će debata između umetnika sa invaliditetom i naučnika zaista biti uzbudljivo i vredno iskustvo. Naučnici su izloženi isključivo medicinskom modelu invalidnosti i nemaju dubinu razumevanja identiteta osobe sa invaliditetom. Provela sam neko vreme na genetici u Gajevoj bolnici (London). Svi su bili izuzetno predusretljivi i od velike pomoći. Bilo je to neobično iskustvo i osetila sam da treba sa mnogo takta da pristupim pitanjima sa kojima se tamo svakodnevno suočavaju, mahom iz medicinskog ugla.
Osetila sam da je veoma važno raspraviti kako medicinski stručnjaci procenjuju vrednost nečijeg života. Na primer, način na koji vide osobu sa “ozbiljnim” stepenom invaliditeta i kako i sama spadam u tu kategoriju, htela sam da postavim izazove njihovoj percepciji o kvalitetu života kakav vodi neko poput mene. Iz ugla kliničke genetike, verovatno osećaju da bi mnogi ljudi bili pošteđeni bola, ako bi se nakon genetskog skeniranja embriona rađale samo “zdrave” bebe. Neizmerno je važno postaviti izazove načinima na koji medicinski stručnjaci odlučuju o tome šta jeste zdravo i šta jeste kvalitetan život. Te odluke su osnova na kojoj počivaju sve informacije i podrška potencijalnim roditeljima.
Otvaranje dijaloga i rasprave na ove teme trebalo bi da pruži informacije obema stranama. Kada naučnici budu bolje razumeli koji su realni zahtevi života sa invaliditetom, kada budu jasnije razumeli kompleksnost identiteta osobe sa invaliditetom, kada napuste uverenje da je lečenje ljudi jedini korak napred – možda ćemo izmeniti percepciju samog društva. Mi ne tražimo očajnički medicinske stručnjake kao jedinu opciju za sreću, nego smo usitinu komplikovani, diverzivni, a samim tim je svako od nas zanimljiv individualac sa jedinstvenim veštinama i percepcijom koja je uobličena iskustvom invalidnosti – što obogaćuje napredno društvo. Potraga za savršenstvom je opasna, jer na kraju vodi ka jednoličnom društvu.
Tekst pripremila Marijana Čanak
Izvori:
http://www.disabilityartsonline.org.uk/Esther_Appleyard
http://www.appleyardfoxart.com/
