Godine 2012. dobila je priznanje za socijalno angažovani roman Dobri kraljevi, loši kraljevi (Good Kings Bad Kings). Kroz svoja dramska dela stvorila je autentične likove sa invaliditetom. Aktivistkinja je za prava osoba sa invaliditetom i osnivačica jedne od prvih grupa za mlade žene sa invaliditetom nazvane Empowered Fe Fes.
Pitala sam se gde svi ti pisci koji stvaraju likove sa invaliditetom sprovode svoja istraživanja. Kada sam postala korisnica kolica kasnih sedamdesetih, sve što sam znala o invalidnosti naučila sam čitajući knjige i gledajući filmove i to me je na smrt isprepadalo. Kvazimodo (Zvonar Bogorodičine crkve u Parizu) je bio čudovište čija je ljubav zaludna i koga na kraju ubijaju, jer je tako najbolje. Ahab (Mobi Dik) ogorčen je zbog amputacije i ne mari koliko će ljudi izginuti zbog njegovog ludog ubeđenja da se osveti kitu. Lora Vingfild (Staklena menažerija) je hroma, pa je nijedan muškarac ne može voleti.
Imajući ove slike u glavi, nisam mogla da predočim sebi neku naročito svetlu budućnost. U vreme kada sam doživela saobraćajnu nezgodu, bila sam u glumačkoj školi. Sva pozorišta postala su nepristupačna, kako iza scene, tako i ispred nje, i šanse da mi bilo koji reditelj dodeli ulogu bile su daleko od stvarnosti. Odlučila sam da nemam drugog izbora nego da sebe ponovo izmislim.
Pridružila sam se pokretu za prava osoba sa invaliditetom, koje jedva da je bio i organizovan u ono vreme u Čikagu, ali sam brzo shvatila da nisam sama. Moji iznenađujuće borbeni drugovi i ja suočavali smo se sa pitanjem koje se činilo najhitnijim u to vreme – borba i osvajanje prava na pristupačnost u javnom prevozu, preuređivanje trotoara, škola, prodavnica, pozorišta i ostatka sveta; protest protiv sistemske diskriminacije na koju smo nailazili u svim aspektima birokratije od koje smo postali tako zavisni. Moj preobražaj od posramljene žrtve do buntovnog bogalja (uzeli smo tu reč kojom smo ugnjetavani i ponosno smo je upotrebljavali u svom novom prkosnom rečniku) bio je osnova mog novog identiteta. Još uvek je.
Kako se obim našeg pokreta povećavao, srazmerno je rastao i moj pogled na sve što je moguće. Postala sam pisac. Ako je dominantna kultura bila zasićena nazadnim konceptima onoga što jesmo, uzvratila bih sopstvenom zbirkom likova sa invaliditetom. Niko među svim tim ljudima koji pišu knjige i prave filmove koji eksploatišu likove sa invaliditetom kao simbole zaprvo nema invaliditet. I ko su bile te glamurozne zvezde koje umiru od želje da odigraju tako sočnu ulogu i da dobiju Oskara za najbolju imitaciju? Znali su veoma malo, ako su uopšte išta znali, o iskustvima stvarnih osoba sa invaliditetom. Ja sam poznavala taj svet, njegove šale i reči, sve podzemne detalje. Poznavala sam sve tri dimenzije, a ne samo onu istrošenu kojom se javnost hrani. Poznavala sam borbe, brutalnost ugnjetavanja, ljubav koja nas je držala zajedno. Bila je to prava stvar, autentičan tekst. Original bogalj pisac koji piše o bogaljima.
Nijedan od likova o kojima sam pisala nije naročito hrabar, ni anđeoski ni suicidan, nije ogorčen na sudbinu, niti ga je sramota što je živ, ni mentalni ni fizički invaliditet ne čine ga pogodnim da ubija, ne sanja o isceljenju (čak o tome ni ne razmišlja).
Pisala sam drame. Pošto sam bila glumica, tako sam videla i čula svoje likove. Sve predstave su bile izvođene, relativno uspešno. Sve osim jedne. Moje poslednje, ujedno i najbolje predstave. Bila sam sigurna da bih sa ovom napravila proboj i pomerila barijere. Kao što su afro-američki pisci morali da se izbore za sopstvene autentične glasove na sceni; to bih uradila ja za glasove ljudi sa invaliditetom. Imala sam agenta u Njujorku! Ali koliko god da sam bila blizu, nisam mogla da je iznesem i odustala sam od pisanja. Mislim da mi se srce slomilo.
Ali najzad sam odlučila da ponovo izmislim sebe. Da se ponovo izmislim. Moja knjiga je o gomili tinejdžera sa invaliditetom koji žive u instituciji i o ljudima koji tamo rade. Biti zarobljen u ovoj ili onoj vrsti institucije sudbina je mnogih od nas. Likovi u mojoj knjizi suočavaju se sa mestom koje nije jedno od najgorih, ali su zlostavljanje i zanemarivanje ipak rasprostranjeni. Neke od njih progutala je struja ugnjetavanja, neki od njih isplovili su na površinu mimo svih očekivanja, a jedno ili dvoje možda je pronašlo načina da uzleti.
MOJA INVALIDNOST NIJE NIŠTA LIČNO:
Kako sam naučila da postanem osoba sa invaliditetom
Odrasla sam šezdesetih godina. Sredinom te dekade, imala sam dovoljno godina da razmišljam svojom glavom i moje rano poverenje u domovinu erodiralo je. Sa potresnom jasnošću uvidela sam da ratovi nisu vođeni da bi se zaštitili neki visoki ideali, da rasizam nije samo politika koja se toleriše, nego je cinično ovekovečen u našim domovima, a nasilje i diskriminacija protiv žena i LGBT populacije uobičajen su posao. Napunila sam osamnaest, otišla od kuće, pridružila se pokretu, nastavila da se obrazujem na beskonačnim političkim sastancima, protestima, provodila sam dane organizujući, okupljajući i ohrabrujući druge da vide ono što sam ja videla: da lično jeste političko.
Jednog ledenog februarskog dana u Čikagu, kada sam imala dvadeset i četiri, bila sam na trotoaru na putu do svoje glumačke škole pri Umetničkom institutu. Išla sam spuštene glave, štiteći se od vetra, ali nešto me je nateralo da na vreme pogledam gore i da vidim automobil. Udario me je. Sedam meseci kasnije izašla sam iz bolnice, zdrava i rehabilitovana, kao korisnica kolica. Uprkos podršci kojom sam bila okružena, osećala sam se usamljenom u toj novoj stvarnosti. Nisam imala pojma kako da budem osoba sa invaliditetom.
Imala sam posao, dobijen preko porodičnog prijatelja. Na ulazu u ženski toalet bio je stepenik, pa sam koristila muški. Žena sa kojom sam radila pomagala mi je i čuvala mi vrata. Moje kolege uglavnom su izlazile na ručak, nikada nisam išla s njima. Nisam htela da brinu o tome kako da me podignu ili spuste na ivičnjacima i stepenicima na ulazu u restoran. A nisam ni htela da me vide u javnosti. Ne u mojim nezgodnim kolicima. Nisam uopšte izlazila u to vreme. Izgledalo je kao da me svi zaobilaze ili se pretvaraju da nisam tu ili mi se toliko osmehuju da će lice da im se raspukne. Sve sam ih mrzela.
Nije bilo javnog prevoza za korisnike kolica, tako da je ambulantno vozilo moralo da me pokupi svakog jutra, kao i na povratku s posla. Bili su potrebni sati da uveče stignem kući, jer su usput kupili druge ljude ili su ih vraćali kućama. U tom prevozu upoznala sam druge osobe sa invaliditetom, neki su bili mojih godina. Pričali smo o tome koliko je nefer ceo taj sistem. Dešavalo se da pukne rampa na vozilu i čekali smo beskrajno dugo da dođu druga kola u koja će nas prebaciti i najzad odvesti kući. Ali bar smo zaposleni – govorili smo jedni drugima. Nema nas mnogo koji možemo da dobijemo posao. Zato i ne viđamo druge ljude sa invaliditetom na ulicama. Osim prosjaka. Da, mi smo srećnici.
Kroz gnev i sram, koje sam nosila sa sobom kao zauzdane pse na povocu, nejasno sam videla da je moje iskustvo na ulicama, na poslu, moja uzaludna potraga za pristupačnim domaćinstvom, u svakom ćošku mog novog života – iskustvo nepravde. Ali to je bio zdravstveni problem. Medicinski problem, samo moj.
Gnev me je napajao, ali poražavao me je osećaj srama. Rekla sam sebi da treba da budem zahvalna za taj muški toalet na poslu. Bez toga bih morala da tražim toalet na drugom kraju ulice. Ako su vrata previše uska, to je zato što su moja kolica preširoka. Ako je vožnja u ambulantnim kolima bila bez veze, trebalo je da tražim efikasnija ambulantna kola. Ako sam se osećala nevidljivom među svim ljudima u svom okruženju, potrebna mi je psihoterapija. Kada ljudi s vremena na vreme prokomentarišu koliko mi se dive i da bi se na mom mestu ubili, samo bih klimnula glavom bez reči.
Onda sam čula za mesto koje se zove Pristupačan život (Access Living). Otvoreno tek pre nekoliko meseci. Kažu da se bore za prava osoba sa invaliditetom. Prava osoba sa invaliditetom? Tako nešto stvarno postoji? U trenutku sam znala da mi je mesto tamo i pre nego što sam otišla na intervju za zaposlenje, napustila sam svoj posao, muški toalet i sve to.
Spočetka sam samo gledala i slušala. Nisu govorili o efikasnijim ambulantnim kolima. Govorili su o upadanju na sastanak upravnog odbora čikaških vlasnika gradskog prevoza. Govorili su o svojim saveznicima iz Denvera koji su čekićima porazbijali ivičnjake. Govorili su o seksu i nezavisnosti i pričali neviđeno smešne priče o javnim prikazima očinstva. Svi koji su ovde radili bili su mladi i imali su invaliditet, ali to nije bila reč koju smo međusobno koristili. Međusobno smo bili bogalji – opresivna reč upotrebljena u novom prkosnom rečniku.
Jednog jutra stigla sam u kancelariju i čula urnebesan smeh iz naše konferencijske sale. Prišla sam bliže i čula momka s kojim sam radila kako priča o tome kako je zadobio invaliditet. Priča je, između ostalog, sadržala elemente kao što su džip, napušten kamp, alkohol i oralni seks. Smejala sam se, misleći kako je super što sam deo ove grupe bogalja. Kako niko osim nas još uvek nije znao o našem subverzivnom humoru i našim velikim planovima unutar malog pokreta. Razumela sam najzad, ostavljajući po strani svoj gnev i sram. Nije bilo lično. Bilo je političko.
Tekst pripremila Marijana Čanak
Izvori:
