Kad si u stanju spremnosti, u stanju si budnosti. Tamo te može odvesti osmeh. Obični osmeh. Jednostavno, zaustavi sve na trenutak, i nasmeši se. Ničemu posebnom. Naprosto zato što je to dobar osećaj, zato što srce zna tajnu, nasmeši se tome! Puno se smeškaj! To će izlečiti sve ono što te tišti. Diši! Još jedno sredstvo! Diši dugo i duboko! Diši polako i blago u mekanom, slatkom ništavilu života, ispunjen energijom, ispunjen ljubavlju. Diši duboko i moći ćeš je osetiti i zaplakati od radosti.[Volš, Nil Donald (2006). Razgovori s Bogom, knjiga 3. Leo Commerce. Beograd. str. 125.]
Tako su razgovarala dvojica mudraca od kojih jedan tvrdi da je bog(inja) i da svi možemo biti poput nje(ga). Pritom nam nesebično i bespovratno daje alate kojima možemo postići to stanje istinske budnosti, stanje potpune svesnosti: meditacija, seks, (o)smeh, disanje. Poznajem ženu koja zna o svemu tome i koja uspešno kombinuje sva četiri sredstva. Ona u potpunosti živi ono što propoveda i to je drugi razlog zbog koga mi nije teško da joj poverujem. Prvi je taj što je crvenokosa…
PROFIL SAGOVORNICE:
Ime: Tatjana Stojšić Petković
Profesija: diplomirana psihološkinja, smeh joga liderka
Hobi: Literatura koju ranije nisam preterano cenila. Neka vrsta motivacione psihologije, odakle crpim ideje za vežbe podizanja samopouzdanja i za meditacije kao dopunske elemente na časovima joge smeha.
Opišite sebe koristeći tri glagola: smejati se, džangrizati (moje ćerke složile bi se s ovim) i kuvati …i jednu frazu: Lepa reč i gvozdena vrata otvara.
Da možete da putujete kroz vreme, šta biste promenili u svojoj ličnoj istoriji? Upoznala bih svog muža sa osamnaest umesto sa trideset pet.
Kada bi trebalo da ostatak svog života provedete u knjizi, koja bi to bila knjiga? Neka o Vini Puu. Naprosto, jer volim dečje priče. Uz to Vini lagano govori, pa njehov engleski i ja mogu da razumem. Dečja komedija, naravno!
* * *
Kažu da je čovek jedina životinja koja se smeje. Kako biste objasnili smeh nekoj drugoj vrsti?
Pre svega, ja ne verujem u to. Zaista ne verujem da je smeh svojstven samo čoveku. Smeju se i neke životinje – psi sigurno! Za mačke ne znam, imam dve i nisam ih još videla nasmejane… Konje jesam – nasmeju se kad god im pružim jabuku.
A kako objasniti smeh nekoj drugoj vrsti…? Kao radost koja se vidi spolja i koja se čuje. Radost koja zahteva da deo našeg tela u koji unosimo hranu i kojim se ljubimo razvučemo i pustimo da se širi preko lica; a onda i kroz celo telo.
Pod pretpostavkom da ta druga vrsta razume pojam radosti… A kada bi im i to bilo strano?
Hmmm, da. Pod pretpostavkom da sam već uradila edukaciju na temu emocija sa Marsovcima. U drugom slučaju… teško je objasniti smeh bez pojma radosti. Kada razvučemo usta ka očima – ne na dole – i ispuštamo zvuk ho-ho-ha-ha, činimo da organ koji se zove mozak u kombinaciji sa ustima oseća nešto što je prijatno. Opet pod pretpostavkom da i kod te druge vrste postoji dihotomija prijatno / neprijatno. Ništa drugo.
Smeh-joga for dummies, u svega nekoliko rečenica?
Za džepni priručnik koji se može čitati u vozu: Smeh joga je tehnika pomoću koje učimo da se smejemo zato što smo tako odlučili, uz seriju vežbi disanja. Preporučljivo je da se radi u grupi uz kontakt očima, jer takva interakcija pomaže da to bude efikasno. Inače je smeh vrlo često neprihvatljiv, posebno ako je glasan, i nailazi na osudu. U grupi u kojoj se svi smeju, niko vas neće sabotirati. Kažu da se mlađa deca mnogo smeju, ali iz iskustva smeh joga lidera najteže je raditi sa decom, jer ona ne vide mogućnost da se smeju po odluci, nego čekaju da ih nešto zasmeje. Takođe smatram da je u poslednjih deset godina došlo do transformacije u razvoju dece – ne samo da im nisu smešne stvari kojima su se prethodne generacije smejale, nego se uopšte manje smeju. Ono što je nekada bilo uobičajeno, više nije; i obrnuto. Danas je sve prebrzo, a od toliko sadržaja i instant informacija ništa ne stiže da prođe kroz nas, nego se zadržava kao blokirana emocija. Smeh joga rasterećuje od svega toga.
Omiljeni likovi iz istorije smeha?
Čarli Čaplin. Jer uspeva na neverovatan način da usmeri pažnju drugih na vrlo značajne teme pred kojima se zatvaraju oči, na škakljive teme o kojima se ne priča javno: siromaštvo, zlatna groznica, diktatura, Hitler. Definitivno Čaplin, volela sam ga i dok nisam znala za smeh jogu. Mapetovce pamtim po dobrom smehu, naročito Mis Pigi. Ali današnja deca taj humor ne razumeju! Meni su smešne priče iz sedamdesetih, njima uopšte. Primetna je evolucija smeha i humora – sve je uvek u razvoju – ali savremena tehnologija znatno menja do sada uobičajen razvoj dece. Sve se odvija pred ekranom, deca su stalno pod nadzorom, igra im je u toj meri kontrolisana da to ubija kreativnost. U igri, recimo, Lego kockicama, očekuje se da naprave reprodukciju neke unapred zadate sheme. Ako se kockica ne postavi na odgovarajuće mesto, to izaziva frustraciju! A šta je sa gomilom kockica iz koje praviš šta hoćeš? Sve to doprinosi gubitku maštovitosti, naravno da se deca onda sve teže smeju. Odgovornost se uvek prebacuje na nekog drugog. Neko drugi je kriv što je kockica na pogrešnom mestu. Odlučiti da se smeješ znači i preuzeti odgovornost za sebe.
Kako ste postajali smeh joga liderka?
Pre pet godina upoznala sam Oliveru Radovanović koja je tada bila u ulozi moje personalne asistentkinje, a povezao nas je jedan od projekata Centra Živeti uspravno. Neposredno pre nego što se zaposlila kao personalna asistentkinja završila je sa lečenjem karcinoma dojke – uspešno – pa je odlučila da drastično promeni svoj životni koncept. Pričala mi je o tome kako je čitala o smeh jogi i da ima želju da postane smeh joga liderka. Slušala sam je, a ubrzo i čitala tekstove koje je počela da objavljuje na svom sajtu. Razmišljale smo da zajedno odemo negde na obuku, ali ja sam svuda nailazila na nepristupačnost. Trebalo je uložiti znatnu sumu, otputovati – barem do Slovenije – savladati jezičke barijere. Slovenački bih možda i razumela, a ostale obuke u okruženju bile su na engleskom, za šta moje znanje nije dovoljno. Olivera je prošla obuku i počela je da organizuje okupljanja na kojima sam i ja učestvovala. Zapravo, pre podne je ona meni bila personalna asistenkinja, a popodne ja njena smeh joga asistentkinja. U početku mi je bilo veoma neobično – bez obzira na sve što sam znala i što sam bila prilično otvorena – bilo mi je jako teško da se smejem! Redovno sam dolazila na časove i radila sam sve što je Olivera preporučivala, ali nekako to nije išlo iz mene. Trebalo je da prođe možda godinu dana da smeh joga napravi te drastrične promene u mom životu. Problemi nisu nestajali, ali sam ih lakše i bolje sagledavala kada sam bolje raspoložena i otvorenija da tražim rešenja. To se videlo u mom privatnom životu, kako u kontaktima sa decom tako i u poslovnoj saradnji. Počela sam, veoma polako i obazrivo, da primenjujem neke elemente smeh joge u svom psihoterapeutskom radu sa klijentima. Olivera je u međuvremenu od liderke postala smeh joga trenerka, što znači da je sada mogla da podučava druge kako da vode časove i da postanu smeh joga lideri. Među prvima sam prošla tu obuku kod nje i ponekad sam je zamenjivala na časovima, što mi je pomoglo da uvidim da zaista mogu samostalno da radim.
Pre nego što sam završila obuku za smeh joga liderku, učestovala sam na osmodnevnom kampu Udruženja distrofičara Južnobačkog okruga i Beograda, organizovanom na Srebrnom jezeru za nekih stotinjak učesnika. To je takođe bilo značajno iskustvo: vodila sam psihološke radionice i asistirala Oliveri na časovima smeh joge. Ujutro smo radili vežbe disanja i meditacije, prepodne su bile psihološke radionice za decu, popodne slobnodne aktivnosti sa elementima smeh joge, a onda veliki čas smeh joge pre večere. Otpor je bio neverovatan u prva dva dana! – Što smo mi ovde došli? Šta sad, treba tu da se smejemo od jutra? – i slični komentari. Da bi na kraju, baš oni kod kojih je otpor bio najjači, priznali i sebi i nama koliko su im časovi smeha pomogli da se približe jedni drugima. Iz mog iskustva, ako okupljanjima i kampovima za osobe sa invaliditetom ne pridodate neki sadržaj, aktivnost ili usmerenje ka nekom cilju, dobijete tipičnu žalopojku: – Jadan ja, šta sam sve probao, na koliko sam operacija bio i šta sve ne mogu…! Bila sam zaprepašćena brojem dece koja uopšte ne idu u školu i činjenicom da inkluzija nije zaživela u malim gradovima. Iako za inkluziju nismo valjano pripremili teren, sad definitivno nema povratka nazad! I tu sam uvidela još jednu mogućnost: smeh joga bila bi idealna alatka inkluzije, jer ne postoji dete s invaliditetom koje ne može da se smeje!
Gde ste vodili prve samostalne časove smeh joge?
Bilo je to u Osnovnoj školi Vuk Karadžić iz Novog Sada, sa decom uzrasta od prvog do četvrtog razreda, dva do tri puta mesečno, po ceo jedan školski čas. Počela sam sa dve, da bi se saradnja proširila na ukupno pet učiteljica – gde sam morala da stopiram, jer bio je to prezahtevan broj časova koje je trebalo održati u nizu. Učiteljice ne samo da su pokazale otvorenost, nego su radile zajedno sa mnom. Časovima sam pridodala i neke prilagođene psihološke vežbice – od vežbi upoznavanja, preko toga da kažemo nešto smešno o sebi, do niza afirmacija. Uobičajene afirmacije – najbolji smo, zdravi smo, lepi smo – prilagodila sam dečjem uzrastu: dobri smo učenici, najbolji drugari… Što je vrlo često nailazilo na otpor! Na afirmaciju: – Dobri smo-dobri smo-dobri smo drugari , deca bi često uzvraćala sa: – Ni-smo, ni-smo, grozni smo drugari! Ko nema problem sa samopouzdanjem prihvata pozitivne afirmacije. Oni koji se teško prilagođavaju, imaju konflikte, porodične probleme, poteškoće u učenju, nisu prihvaćeni u novoj sredini, pripadaju romskoj nacionalnosti, imaju disleksiju ili govorne probleme… ne prihvataju afirmacije. Ali časovi smejanja spontano utiču na tu sliku o sebi. Deca koja su učešće na časovima smeha procenjivala kao nešto loše i dosadno, vremenom su menjala taj stav. Sećam se jednog dečaka koji se zavlačio ispod katedre, jer nikako nije hteo da učestvuje. Posle tri ili četiri časa već je hteo da bude moj pomoćnik! (Bio je izložen ozbiljnim porodičnim problemima.) Neko ko odbija da se smeje u stvari nema dozvolu da bude opušten, ne daje sebi za pravo da se oseća dobro, niti da odlučuje o svom raspoloženju. Gledajući druge kako se smeju, u grupi koja to podstiče i podržava, dolazi do spontane promene u ponašanju. Na časovima smeh joge ni na čemu se ne insistira, niti se iko proziva. Ne pitamo zašto se neko nije nasmejao, nego hvalimo one koji to čine: – Odlično si se nasmejao! Bravo za ovu vežbu! Nije diskutabilno da li neko zna ili ne zna da se smeje. Ali može pružati otpor: – To je jako dosadno! Hoću da odem! – što je svedok blokade. Deca pomenutog uzrasta ne znaju da kreiraju svoje slobodno vreme. U školi to čine učiteljice, u rođendaonicama su animatori, pred nosom su uvek neki telefoni i ekrani… Ako danas ostavite petoro dece zajedno – oni nemaju pojma kako da provedu vreme, da započnu neku aktivnost. Telefon je aktivnost! Smeh joga radi na povezivnaju, ostvaruje kontakt očima, bez takmičenja i omalovažavanja, bez želje za liderstvom. U školama koje su uvele smeh jogu – u Indiji i Sloveniji, na primer – primećeno je da deca ostvaruju bolje rezultate jer im je unapređena koncentracija, smanjen je broj izostanaka, kao i agresivnost, jer se energija ispoljava na drugi način, bolja je kohezija grupe… Direktorka škole u kojoj sam vodila časove zapazila je dobre rezulate i imala je ideju da organizujemo obuku za zaposlene, ali – hvatam se za glavu kad pomislim na to – nije isto da li ste negde po sopstvenom izboru ili po naređenju direktorke… Tako da, ne – nisam se u to upustila.
Nakon tog prvog i uspešnog iskustva, ubrzo sam se upoznala sa radom Udruženja Vera, ljubav, nada, koje okuplja decu sa invaliditetom, njihove roditelje, prijatelje i stručne saradnike u različitim aktivnostima koje doprinose boljem razumevanju i socojalnoj inkluziji. Pozvali su me da sa njihovim članovima i korisnicima radim smeh jogu, pre početka horskih proba. To mi je bilo posebno interesantno, jer sam na osnovu svog petnaestogodišnjeg radnog iskustva u Domu u Veterniku stvorila mišljenje da se osobe sa mentalnim invaliditetom retko smeju i želela sam da radim sa njima. A pred taj prvi čas imala sam – ne tremu – nego strah da se niko neće smejati! Međutim, bilo je potpuno obrnuto! Već na samom početku smejalo se oko 75% prisutnih. Ostatak je samo posmatrao, a po pogledima se činilo da bi se i oni smejali, da ih nije stid i sramota. Dirigent hora, predsednik i idejni tvorac Udruženja, Miodrag Miša Blizanac, zatim roditelji te dece – svi su prihvatili moje časove joge smeha. Sada je smeh deo Udruženja i deo hora. Zapravo, mnoge aktivnosti počinjemo vežbama smeh joge. U Udruženju koje je utemeljeno na duhovnim vrednostima, prvenstveno hrišćanskim, ali je otvoreno za sve nacionalnosti i verosipovesti, gde svaka aktivnost počinje molitvom, nisam naišla na bilo kakvu predrasudu prema jogi. Ni prema smehu! Naprotiv, dobijala sam iskrene pohvale od učitelja veronauke i od monahinja. Dragoceno mi je otkriće što je unutar takvog jednog okruženja usvojena poruka da nije sve u nekim svevišnjim rukama, niti zavisi od duhovnog vođe, nego je toliko toga upravo u nama! Davalo mi je dodatnu snagu upravo to što ljudi vide pozitivne rezultate nezavisno od svojih uverenja i što primećuju da je smeh nešto što nam nedostaje. Radost koju smehom uspemo da probudimo u sebi dovodi do toga da nismo opterećni sudbinom niti nekom težinom života ili invaliditeta.
Šta je bilo najteže iz tog vremena obučavanja za liderku joge smeha?
Sigurno to nije bio onaj psihološki momenat o samopouzdanju. Nego, kada pokazujem vežbe, ja to radim sedeći i neke vežbe ne mogu da pokažem dosledno. Ne mogu da ustanem – a u nekim vežbama stojimo uspravno i dišemo – ne mogu da podignem nogu ili da plešem. To mi je predstavljalo problem. Posebno zbog toga što osobe sa mentalnim invaliditetom instrukcije shvataju doslovno, pa oponašaju sve što radim. Na primer, ako ja držim nogu rukom jer ne mogu da je podignem, oni isto tako pridržavaju nogu iako za tim nema potrebe. Dok im to objasnim, dinamika časa uveliko je izmenjena, tako da sam već posle nekoliko časova prestala da objašnjavam. Sada pozovem nekoga da mi asistira dok pokazujem vežbe i kažem im da oponašaju asistenta, a ne mene.
Sa decom je prilično teško, ali isto toliko i značajno raditi smeh jogu. Kada bi im roditelji pružili podršku, došlo bi do promene. Jer ovo je tako jednostavno, ne zahteva nikakve sate sedenja i dubinske analize, a spontano rešava mnoge blokade. Naročito kod dece čiji su roditelji osobe sa invaliditetom, jer nisu to uvek jednostavne priče: ako ti je majka u kolicima, tata ne čuje ili ne vidi, ne može da te posavetuje ili pomogne u rešavanju domaćih zadataka zato što raspolaže oskudnim govorom – što je, recimo, iskustvo osoba sa oštećenjem sluha. Deci koja odrastaju u tim situacijama treba dodatna podrška. A način je tako jednostavan. Ono po čemu se smeh joga razlikuje od bilo koje druge metode je da svako to može! Neko se otkači odmah, a neko samo treba da prebrodi tu početničku krizu.
Kako naterate oči da se smeju?
Jednostavno. Ništa jednostavnije! Kada razvučemo usta ovako – u kez – i držimo ih u tom položaju dvadesetak sekundi, mozak već počinje da se smeje. Nismo ni svesni kakvu bismo promenu izazvali unutar sebe ako bismo tu jednostavnu vežbu radili nekoliko puta na dan. Ili bar jednom! Naklonjeni smo konfliktima, svađamo se u kući, u kancelariji, u redovima ispred šaltera… Ja sada počnem da se svađam izgovarajući ha-ha-ha-ha-ha i pritom pretim prstom. Tako ispoljim to svoje neslaganje, a kod osobe kojoj se obraćam ne stvorim potrebu da se brani. Ne kažem da smeh joga rešava sve kao neki čarobni štapić, ali obesmišljava ljutnju koja nas koči da sagledamo situaciju drugačije. Ljutnja zamagljuje percepciju. A kako naterati oči da ispravno opažaju i da se smeju? Ne teramo nikoga ni na šta – ni sebe – ponajmanje sebe. Ako nam je cilj da nam bude dobro i da budemo zdravi kao celovita bića, onda kreiramo pozitivne i zdrave navike. Jednostavno, usvajamo naviku smejanja kao i bilo koju drugu! Recimo, ja nisam podnosila zeleni čaj; a onda sam ga pila svakog jutra mesec dana i trideset drugog dana čaj je promenio ukus! Navika čini čudo! Možda karikiram sada, ali tako to funkcioniše! Kako stvoriti naviku smejanja? Pogledaš se u ogledalo, staviš osmeh i držiš ga par sekundi. Zadržaćeš taj osmeh jer ćeš biti smešan sebi! Oči će neminovno početi da se smeju. Počnimo od toga! Za mene je to bila teška vežba, nisam volela da stanem pred ogledalo. Još manje da stanem pred fotoaparat. A kažu da se ljudi koji ne vole da se slikaju, najteže smeju! Još uvek ne uživam u serijalu selfija na svim mogućim mestima, ali ni ne bežim od toga. Uspevam da se nasmejem sebi.
Da, tu je očigledna veza – lepe fotografije su po pravilu nasmejane. Ali nije svima lako da se nasmeju na zahtev, na nevidljivu ptičicu (kroz cheese ili posrbljeno zeejtin). Osmeh u ogledalu ili objektivu opet nas vraća na priču o prihvatanju i izgradnji sebe, jačanju samopouzdanja; o prihvatanju života kao radosnog iskustva.
Apsolutno. Život ne treba da bude težina! Pre neki dan Siniša Ubović rekao je savršenu stvar, parafraziraću: Svi pričamo deci o uspešnosti. Šta je zajednička osobina svih uspešnih ljudi, bez obzira na oblast u kojoj su se ostvarili? Svi oni – sportisti, industrijalci, umetnici, treneri – rade ono što vole! Po meni je to nešto što smo zaboravili, jer svi na nešto sebe teramo: teramo sebe da ustanemo, da se istuširamo, da skuvamo ručak… Ako sve radimo bez ljubavi, ništa nema smisla! I onda stvarno ne možemo drugoj marsovskoj vrsti objasniti ni smeh, ni radost, niti bilo šta! Ja obožavam da budem smeh joga liderka! Iako znam koliko su korisne za ceo organizam, ne bih mogla da se nateram da svakodnevno radim sve te vežbe smejanja sama. A pozitivan efekat zahteva redovnost. Time što organizujem i vodim časove, postižem da i sama redovno vežbam. Sve što radim za druge doprinosi meni lično!
Davanje je dobijanje.
Da…!
U Novom Sadu pokrenut je Smeh klub, sa idejom da se ljudi tu okupljaju kada im odgovara i da priušte sebi dobar smeh. Spočetka su časovi bili besplatni, a posle smo ih naplaćivali kroz priloge – takozvanu smešnu kasicu – za osnovne troškove prostora. Svetsku mrežu smeh joge pokreće jedna pacifistička vizija, sa ciljem da se smeh, kao univerzalni jezik, slobodno širi svetom. Ljudi koji se smeju ne ratuju – ukratko rečeno. Ovo potkrepljuje i moj moto s početka razgovora: da lepa reč, kao izraz pozitivnog stava, rešava mnogo toga; rastapa gvozdene barijere. Posle časa joge ne možete se posvađati s nekim. To nam ljudi kažu. Iskustva bračnih parova koji su zajedno dolazili na časove potvrđuju to. Sećam se jednog para – muž nije hteo da ide u bračno savetovalište, pa je izguglao Smeh klub kao alternativu. Posle je tvrdio da mu je to pomoglo da vidi svoju ženu drugim očima; verovatno je dugo nije video nasmejanu!
Da li čas smeh joge varira zavisno od grupe kojoj je namenjen, ili je model univerzalan? Da li postoje neke specifičnosti u radu sa osobama sa invaliditetom?
Prilagođavam čas zavisno od učesnika, mada postoji nekoliko vežbi koje često primenjujem. Naročito kad vidim da grupa posustaje ili se ne smeje dovoljno, imam set vežbi kojima pribegavam da bih podigla dinamiku časa: vežba Pere Detlića, sedmica, putovanje autobusom… Na primer, sedmica je univerzalna antistres vežba. Izvodimo je tako što se prvo jedna ruka, pa druga ruka, potom jedna noga, pa druga, otresaju brojanjem od jedan do sedam, pri čemu je brojanje sve brže i brže. To ponavljamo nekoliko puta, dok ne stignemo do najbržeg mogućeg ritma izvođenja. Stres se bukvalno istrese sa tela. Vežba se glasno izgovara, što ubrzava i disanje, izbacuje stari vazduh i unosi novu količinu svežeg. Jednostavno i delotvorno.
Kad radim sa osobama sa invaliditetom uvodim afirmacije skoro posle svake vežbe. Postepeno, od dobro smo, lepi smo, sve do super smo i najbolji smo! Grupa mladih sa mentalnim invaliditetom voli poznate vežbe po ustaljenom redosledu. Uliva im sigurnost kad već znaju način izvođenja. U početku sam mislila da je to problem, ali sam primetila da u ovom slučaju izmene ne unose pozitivan efekat. Deca osnovnoškolskog uzrasta takođe vole poznate vežbe i inače im je teško da izađu iz okvira takmičarskog ponašanja: – Jesam se ja najbolje smejala? Jesam ja…? Taj koncept je nešto što treba rastapati na času. Za razliku od ovih primera, u Klubu je svaki čas drugačiji.
Prošlo je otprilike godinu dana otkako vodite radionice smeha u Organizaciji … IZ KRUGA – VOJVODINA. Recite nam nešto o tom iskustvu.
U najmanju ruku, iskustvo je neprocenjivo, jer se samopouzdanje učesnika značajno promenjeno, ali i moje! Ideja je bila da ponedeljkom u Organizaciji …IZ KRUGA – VOJVODINA vodim radionice jačanja samopuzdanja za žene sa i bez invaliditeta. Dan samopouzdanja – tako smo to nazvale. Ali odziv je bio slab, teško je raditi smeh jogu sa dve-tri žene i trebalo je proširiti grupu. Pisala sam i slala pozive na različite strane… A onda, na jednom od naših časova u Smeh klubu, pojavile su se dve devojke koje su zaposlene u Radnom centru Škole Milan Petrović. Pitala sam ih da li bi došle na moje radionice ponedeljkom, a jedna od njih predložila je da povede grupu mladih sa kojima radi. – To bi bilo jako dobro! – odgovorila sam, poslala zvaničan dopis školi i… grupa od njih dvadeset petoro održala se do danas! Još smo se i proširili za ovih godinu dana.
Često se u društvu misli da ulaganje u osobe sa mentalnim invaliditetom ne daje nikakve rezultate, pa samim tim i nema nekog smisla. Ja ovde ne menjam nečiji IQ niti imam tome slične ideje. Ali, kada se neko ko je početnih deset časova proveo kao posmatrač, ipak samoinicijativno uključi u neku vežbu – to mnogo govori samo po sebi. Govori o podršci koju dobijaju i još više o podršci koju bude sami kod sebe. Sve se odvija potpuno spontano, bez takmičarskog elementa, bez kritike. Neke vežbe su usvojili i primenjuju ih na radionicama u Radnom centru. Pošto je grupa otvorenog tipa, dolazile su žene sa i bez invaliditeta i mnoge su ostvarile kontakt sa ljudima iz Radnog centra, gde su odlazile na priredbe i poetske večeri, nastavljajući međusobno druženje. Za mene je ova grupa neumorna i neiscrpna, daje mi neverovatnu inspiraciju! Njihovi komentari su toliko puni pozitivne energije, duhoviti… Nemam takvo iskustvo u drugim grupama.
Ispričajte nam neku angedotu koja to ilustruje…
Jednom prilikom pozvala sam Oliveru kao svoju trenerku da vidi kako izgleda čas i da upozna grupu. Kada je došla i predstavila se, jedna učesnica kaže: – Znala sam! Tačno sam znala da će doći Olja! Pritom, nikada nije čula za Oliveru i prvi put je vidi. – Ja sam Olja. – Znala sam! I cela grupa počinje urnebesno da se smeje.
Do nekih asocijacija koje oni dobiju ja ne bih došla da sedim stotinama godina razmišljajući na zadatu temu. Toliko su neverovatni! Postoji jedna vežba u kojoj imitiramo spavanje – hrčemo i zamišljamo kako nas neko mazi i podržava u snu… – Joj samo da ne bude neki medeved – kaže jedan učesnik – da me ne šopi šapom! Kojim asocijativnim tokom je došao do medveda – niko ne zna. Ali tu vežbu od tada nazivamo medveđi san. To je duboki san, medveđa meditacija; u drugom slučaju spavamo kao bebe i budimo se na svaki šušanj.
Desilo se da jednom dođu na čas po nevremenu. – O, došli ste i po kiši! – kažem zadovoljna što nisu otkazali. – Baš super što pada, odneće sve što nam ne treba – odgovorio je neko iz grupe – pa i ove moje stare cipele! To je bilo inspirisano jednom od vežbi koje radimo – zamišljamo kako kiša spira loše misli… Pa zašto ne bi oprala i cipele? Tako oni vide kišu, a ne kao prepreku za izlazak i šetnju.
Vežba poverenja predstavlja im poseban problem, ali ne odustajemo od nje. To je vežba koja se izvodi u paru, dve osobe stanu jedna naspram druge, stopala im se dodiruju prstima, gledaju se licem u lice i drže se ispruženim rukama. U tom položaju treba naginjati glavu unazad, imajući poverenja da vas druga osoba neće pustiti. Kad se dovoljno odmaknemo jedno od drugog, puštamo smeh da izlazi iz nas prema nebesima. Nemaju poverenja! Ne smeju da izvedu ovu vežbu i izmišljaju na stotine razloga i opravdanja. Međutim, danas su po prvi put to uspeli da urade! Pomaci su evidentni. Devojka koja je imala strah da zatvori oči u meditaciji sada to radi bez problema. Na početku su vežbe meditacije svima bile problematične, bilo im je teško da mirno i uspravno sede punih petnaest minuta. Sada su toliko uvežbani, da neki samoinicijativno primenjuju meditacije protiv nesanice. Nisam im ja to preporučila – sami su uveli. Neki bi voleli da uključe i roditelje u ove aktivnosti, ali se još uvek ne usuđuju da ih pozovu.
Ako treba da izdvojite jedan neosporan i najvidljiviji rezultat u radu sa ovom grupom, šta bi to bilo?
Radost. Radost koju imaju, ali bez prilike da je ispolje, jer sve im je nešto zabranjeno. Zabranjeno im je da imaju momka ili devojku, zabranjeno im je da se smeju, zabranjeno im je da se samostalno kreću, zabranjeni su im sopstveni izbori… Ne vide sebe kao lepe, a vrlo su egocentrični, što je osobina tog mentalnog sklopa. Na časovima smeh joge ne ističemo sebe, a opet ističemo sebe i svoju radost prihvatajući radost druge osobe.
Navedite neke promene koje je smeh joga unela u Vaš lični život.
Više se ne svađam – to je najevidentnija promena. Ranije sam znala da se svađam i da dugo ostajem u toj ljutnji, što sada više ne postoji. Mogu trenutno da se naljutim, ali više ne optužujem druge, nego tražim rešenje. Zapitam se šta mogu da uradim sa sobom.
Iskustvo na radionicama smeha u Organizaciji …IZ KRUGA dalo mi je samopouzdanja da pokrenem časove na drugim mestima. U poslednja četiri meseca svakog utorka vodim radionice u Veterniku, sa oko petnaest osoba u pripremi za samostalni život i zapošljavanje. Ovdašnja grupa kao da me je pogurala da se upustim da radim u Veterniku. Otpor je tamo bio žešći! Otpor u smislu da ne znaju šta bi sad sa zadatom vežbom, klackaju se da li da je prihvate ili ne, pa je smeh od deset tamo trajao pet sekundi. Dinamika održavanja časa u toj grupi potpuno je druga priča! Ali pomeramo se.
Šta zapravo hoću da kažem? Da imam posao koji volim da radim, posao koji daje vidljive rezultate i koji mogu da radim svuda. Zaista ne postoji oblast gde ovo ne može da se primeni! Od vrtića do velikih korporacija kao što je Google. Google ima svoje smeh joga lidere, najpoznatije klinike u SAD takođe, gerontološki centri u Sloveniji. U mnogim zemljama smeh joga lideri angažovani su na proslavama, rođendanima i svadbama. Čak i na sahranama. Mogućnosti su neiscrpne! Moj sledeći veliki izazov je da kao smeh joga liderka uđem u bolnice, da radim i sa pacijentima i sa osobljem. Kad budem dovoljno osnažena, uradiću to.
Čemu se najslađe smejete… ili to nije važno?
Sopstvenoj gluposti. Smejem se istim onim situacijama i potezima koji bi me ranije nervirali. Ispričaću događaj od pre nekoliko dana koji to objašnjava. Pre nekoliko dana dogovarala sam poslovni sastanak i otkucam poruku: – Vidimo se u blizini škole, neki kafić… Posle nekog vremena odgovara mi ta osoba: – Ja sam ovde i ne znam gde je Beki! – Beki? – odgovorim ja u čudu. – Nisam znala da će na sastanku biti Beki! A ko je Beki? – pitam na kraju. – Pa ono tvoje kafanče! – Jaoj, nije Beki, nego neki… neki kafić! – onda sam shvatila da se ceo nesporazum vrti oko greške u kucanju. Danima to prepričavam i smejem se. Ranije bih se nervirala zbog takvih situacija. Sada od svega pravim fazon. Kad mi pokipi mleko, kažem: – Hoće šporet da pije. Sve je predmet smeha.
A čemu se najteže smeju učesnici na časovima smeh joge?
Dešava se da ljudi koji dođu prvi put i kažu: – Kako mi je teško da se smejem… Ne znam kako ću. Ne mogu! – posle pola sata počnu da se smeju kao ludi na brašno i postanu pokretači te energije. Baš danas se to desilo. Dve devojke – jedna se inače teško smeje, a druga je tek počela da dolazi i sedi kao skamenjena – zasmejale su se danas u sred meditacije! Naravno da nisam prekidala – bilo bi kontraproduktivo – prilagodila sam tok vežbe novonastaloj situaciji: – Puštamo smeh da teče kroz naše telo, kosti i mišiće. Nastao je pravi uragan smeha! Onda sam dala instukciju da sednemo u krug, uhvatimo se za ruke kako bi osmeh prošao kroz sve nas. Nisam napomenula da otvore oči posle meditacije, pa su bauljali unaokolo – što je izazvalo još smeha! Posle sam pitala one dve devojke šta im je bilo smešno i rekle su mi: – Došao nam je smeh! Upravo to se desilo! Smeh se probudio. Nije ni bitno šta je smešno…
Zašto ljudi imaju otpor prema blesavim metodama, iako su dokazano delotvorne?
Ljudi generalno imaju problem da prihvate da je rešenje u nama samima. To je jedino logično objašnjenje. Nešto što je toliko jednostavno – kao razvući lice u osmeh – nije uobičajeno za nas. Mi sve komplikujemo! Mnogo žena nakon što su prošle kroz neki težak period – zdravstvene borbe ili gubitke – uključuje se u smeh jogu da bi same uradile nešto za sebe. Uspevaju same da prevaziđu borbu. Svi koji su zapamtili šta znači biti depresivan krenuli su na smeh jogu. Svima koji su na putu promene ovo predstavlja dodatni motiv. Generalno, ljudi se opiru promenama i prihvatanju odgovornosti za sebe, svoj život, svoja raspoloženja…
Komediografska dela za dozivanje smeha? Knjige i filmovi. Muzika. Postoji li nešto kao najsmešnija skulptura? Slike i stripovi? Bilo šta.
Svakako ne smešni kućni video gde se dešavaju opasne stvari, nisam pobornik te vrste zavabe. Preporučila bih knjige o Šonjavku. Veoma je duhovit, prijemčiv i popularan kod mladih… Krupna slova i obilje ilustracija čine ga pogodnim štivom za decu. Jesam li već rekla da volim dečju literaturu? Meda Pedington je smešan. Kung fu panda jedan je od boljih Diznijevih crtaća, uvek nosi pozitivnu poruku. Za odrasle mi je teško da navedem bilo šta… Nova filmska verzija Malog princa baš govori o tome kako je deci zabranjeno da se smeju, da kreiraju sopstveno vreme i da maštaju… Bez mašte ne možete raditi smeh jogu! Mali princ nosi univerzalnu poruku, bez obzira na godine. Smeh joga isto tako. Čas smeh joge je vrtić za odrasle.
Muzika je veoma važan element na našim časovima, jer podstiče spontanu igru, ples slobodnim stilom. Grupa kroz pesmu bez reči ili kroz ritam ho-ho-ha-ha smišlja sopstvenu koreografiju ili odglumi nešto. Delovi časa često se odvijaju na džiberišu – jeziku bez smisla. Bli-bli-bli-bli-glu-bla-bla… Gli-gli-glu-glu! To je jezik emocija kojim ispoljavate šta god hoćete, pri čemu niko ne zna šta ste rekli niti to može da ponovi. Kroz to nerazumljivo brbljanje oslobađamo se svega suvišnog. Režiramo sopstvene komedije.
Preporučite nam neku solo vežbu za nasmejan dan.
Dvadeset sekundi smejanja, jer smo tako odlučili. Izgovaramo ha-ha-ha-ha-ha, odbrojavajući na prstima po jedno ha u svakoj sekundi i gledamo u svoje prste. Kad stignemo do dvadeset, pustimo da se razvije smeh. To je vežba koja uvek podigne dinamiku časa i nikada me nije izneverila. Briše napetost i svađalačko raspoloženje. Recimo, kada sam na nekom grupnom putovanju, često na pauzama započnem izvođenje ove vežbe. Na benzinskoj pumpi, kada je gužva ispred javnog toaleta, pa to stvara napetost i netrpeljivost u grupi, ja počnem sa ovom vežbom. Ha-ha-ha-ha… i nema više napetosti, svi su se već uveliko upišali od smeha!
Ko jednom život shvati ozbiljno, taj više nikada nije ozbiljan. Kako biste ovo prokomentarisali?
Kako? Ne sviđa mi se. Hajde još jednom… Ko jednom život shvati… ? A možda i jeste! Malo je dvosmisleno, zar ne? Stvar je u tome da ozbiljnost ne isključuje radost i nasmejanost! Uzvratila bih izrekom koja kaže: Sreća je vrsta hrabrosti. Mnogo je lakše biti nesrećan. Smeh joga definitivno zahteva ozbiljnost u radu.
Bilo šta što nisam pitala, a želeli biste da kažete? (Nešto čemu ćemo se tek smejati?)
Inače su me ljudi doživljavali kao optimističnu osobu, pa je kod mene smeh joga logična nadogradnja. Bez obzira na to, nije bilo jednostavno! Bilo je situacija da treba da idem na čas, a tako bih rado ostala kod kuće i tražila izgovore… Lako se čovek vraća na staro i odustaje od uvođenja novih navika. Nisam imala manjak podrške u okruženju, ali nisam imala ni direktnu podršku. Tek posle godinu dana mog bavljanje smeh jogom, moja mama je došla na čas. Tata je dolazio u nekoliko navrata – da odgleda čas. Moja starija ćerka nikada nije došla, ali sada otvoreno priča drugima čime se bavim – što je takođe pomak. Mlađa je redovno dolazila, ali sada ne možemo da se uskladimo jer se termini mojih časova preklapaju sa njenim treninzima. Kada bih postigla da moj muž dolazi redovno, mnogo bih postigla! Ne možeš nikoga naterati, jedino što možeš da uradiš jeste da pozoveš. Nekome je dovoljno samo jednom reći dođi; nekome je besmisleno i toliko reći, jer – kome treba, doći će sam do toga. Naravno da ne krijem da držim časove, ali ni ne forsiram to u svakoj priči. Generalno, znam da ljudima treba nešto što brzo može da ih preokrene: iz ljutnje u radost, iz konflikta u zajedništvo, iz blokiranosti u spontani tok… Ono što nismo spomenule, a važno je: smeh joga unapređuje seksualni život!
Ta tema traži zaseban tekst! Ali kad ste je već otvorili… dajte nam neke nagoveštaje o tome.
Nema neke velike tajne – smeh pospešuje lučenje endorfina (hormona sreće), pojačava seksualnu želju i kreativnost. Ovo je od posebnog značaja za osobe sa invaliditetom, jer kod njih često postoji niz seksualnih blokada – ne samo da se upuste u odnos, nego da oslobode orgazam. Zato što je iskustvo drugačije od iskustva za koje pretpostavljamo da je uobičajeno. Kod osoba sa invaliditetom seksualnost ima dodatnu dimenziju: deo tela koji se slabije ili uopšte ne oseća, predubeđenja o telesnoj (ne)privlačnosti, ljubav sa kateterom, vangenitalni orgazam… Da bi se prevazišli takvi izazovi, preporučljivo je raditi vežbe smeh joge u paru, kao vid predigre.
Dakle – Nasmeši se ako želiš seks – nije samo prazna fraza pogodna za štampanje na majicama? Dobro je to znati! Hvala, Tanja!
