Šta sve jeste i šta (ne) bi trebalo da bude tumač znakovnog jezika? Kakva je razlika između prevodioca i tumača? Gde se sve uči znakovni jezik? Najneobičnije prevodilčke situacije i kada prevod izostane…? Srpski znakovni jezik i znakov(a)ni srpski nisu jedno te isto – u čemu je kvaka? O različitim prevodilačkim stilovima, kulturi znakovnog izražavanja i celoživotnom usavršavanju, jer (znakovni) jezik je živa i bogata materija. Iskustvo bilingvizma, iz prve ruke, u razgovoru sa Ivanom Marković.
Tumač znakovnog jezika. Da li je to za tebe stalan, povremen ili dopunski posao?
Stalan, 24/7. Po zvaničnom obrazovanju sam master pedagog, ali nisam se ni dana u životu bavila tom profesijom. Pošto sam dete gluvih roditelja, a znakovni jezik je njihov maternji jezik, mogu reći da je za mene to drugi maternji, jezik koji sam usvojila u porodičnom domu. Otkad znam za sebe, komuniciram na znakovnom jeziku i učim ga svaki dan. Profesionalno se trinaest godina bavim ovim poslom, a kao dete gluvih roditelja – celog života.
Kako si stekla zvanje tumača?
Krajem aprila prošle godine (2015) Narodna skupština Republike Srbije je konačno usvojila Zakon o upotrebi znakovnog jezika i mnogo toga će se sada promeniti. Pre usvajanja ovog zakona, zvanje tumača sticalo se na seminarima koje je organizovao Savez gluvih i nagluvih Srbije od kojih sam jedan i sama pohađala. Bio je to sedmodnevni seminar posvećen učenju znakovnog jezika, nakon čega se polagao stručni ispit pred komisijom. Seminar je bio organizovan u tri nivoa. Prvi nivo odnosio se na poznavanje osnova znakovnog jezika – koliko je to uopšte moguće za sedam dana učenja. Drugi nivo donosio je zvanje prevodioca za znakovni jezik i treći, ujedno i najviši nivo, bilo je zvanje tumača znakovnog jezika. To nije baš neka najsrećnija podela, jer ako je neko prevodilac, apsolutno ne znači da poseduje niži nivo znanja od tumača. Prema tadašnjim kriterijumima podrazumevalo se da je prevodilac osposobljen za konsekutivno prevođenje u jednostavnim situacijama i oblastima, dok tumač prevodi simultano u bilo kojoj situaciji bez obzira na tematiku. Usvajanjem Zakona biće uspostavljeni i neki novi kriterijumi, jer, ako ništa drugo, činjenica je da jezik ne može da se savlada za sedam dana. U stvari, taj seminar od sedam dana najviše je značio nama koji smo već znali znakovni jezik, želeli smo da se profesionalno bavimo prevođenjem i samo je trebalo da negde dobijemo formalno zvanje prevodioca, odnosno tumača. Svi ostali, koji nisu imali nikakva predznanja, mogli su u tih nekoliko dana da se upoznaju sa idejom i mogućnostima znakovnog jezika.
Neko ko nije bio u situaciji da kao dete usvoji znakovni jezik – gde može da ga nauči i da li može da savlada taj jezik dovoljno dobro da postane profesionalni tumač?
Kod nas profesiju tumača i prevodilaca za znakovni jezik u 99% slučajeva čine upravo deca gluvih roditelja. Jako je mali broj tumača koji nemaju gluvu osobu kao člana porodice ili u svom bližem okruženju. Znam dve koleginice koje rade kao tumačice, jer su se u nekom momentu zaposlile u lokalnoj organizaciji gluvih, kroz kontakte sa članovima malo su naučile taj jezik, dopalo im se, pa su posle nekoliko godina rada i učenja postale prevodioci i tumači. Situacija je takva jer kod nas još uvek ne postoji nijedan oblik formalnog obrazovanja kada je u pitanju znakovni jezik. To je jezik koji se uči u krugu porodice, gluva deca uče ga međusobno. Ukratko – znakovni jezik se uči u zajednici gluvih osoba.
Kojih pet osobina neko treba da poseduje da bi bio uspešan tumač znakovnog jezika?
Pre svega bi trebalo da bude izuzetno odgovoran – što je zahtev svake profesije – ali je činjenica da se posao tumača vrlo često odvija u nekim delikatnim situacijama. Primera radi, mogu da budem angažovana u zdravstvenoj ustanovi, gde je veoma važno da obe strane dobiju celovite i tačne informacije, jer tamo i najmanja greška može da ima nesagledive posledice. Osim što treba da bude odgovoran prema svojim korisnicima, tumač nosi i veliku dozu odgovornosti prema sopstvenoj profesiji koja, iako nije nova, sve više se razvija i popularizuje, pa treba da vodimo računa o tome kako se prezentujemo javnosti. Uvek imam na umu da ne predstavljam samo sebe, nego i svoje kolege, a ovo naglašavam zato što su kod nas još uvek podeljena mišljenja o tome šta tumač jeste i šta bi ili ne bi trebalo da bude. Kao drugu važnu osobinu navela bih srpljenje, jer primećujem kako su ljudi sve češće nestrpljivi: nestrpljivi smo u saobraćaju, u redovima u prodavnici, pred šalterima u pošti… nestrpljivi u svemu! Isto tako nam nedostaje strpljenja u komunikaciji, pogotovo ako taj put koji informacija prelazi od jedne do druge osobe nije direktan i samim tim duže traje. Neretko ljudi nemaju strpljenja da sačekaju da informacija stigne od gluve osobe, preko mene, do čujuće. Inače živimo u brzom vremenu i sve bržem protoku informacija, tako da to nije nešto ekskluzivno što važi samo za područje kojim se bavim, ali je u okviru mog posla veoma upadljivo i često. Tolerancija je tome srodna karakteristika i takođe nešto što nedostaje. Još uvek smo nedovoljno tolerantni prema različitosti. Čim je neko drugačiji, skloni smo da donosimo niz drugih pretpostavki na osnovu samo jedne osobine. – On je takav samo zato što je gluv! Kakav god da je moj život, i kakvi god da su moji roditelji, nikada nisam mislila da je uzrok nečega to što su oni gluvi. Moj tata divno slika, ume ponekad da bude malo namćorast – ali ni jedno ni drugo nije uslovljeno time što je gluv! Ne tvrdim da to nema nikakvog uticaja, ali daleko od toga da je osnovna odrednica neke osobe. S tim u vezi, važno je da budemo otvorenog uma i duha. Važno je da naučimo kako da prihvatimo nešto bez potrebe da druge ubeđujemo u suprotno. Već sam napomenula da postoje različita uverenja o mom zanimanju. Mogu da iznesem lično iskustvo i sopstvena stanovišta, ali je potpuno legitimno da se neko ne slaže sa mnom. Ponekad se i sama iznerviram zbog nekih stavova, ali – svako ima pravo da misli šta hoće. Ne samo to, nego je i moja obaveza da poštujem to pravo, bez nametanja svojih ubeđenja. U redu je da mislimo drugačije i svako mišljenje je vredno poštovanja – dok god nekoga ne ugrožava ili ne prerasta u neko štetno dejstvo. Šta ćeš ti da misliš u nekom kutku svog uma – pa, misli! No, dobro je biti fleksibilan u shvatanjima. Posle više godina iskustva i stručnog usavršavanja, i sama sam proširila razumevanje uloge tumača. Želja za usavršavanjem neophodna je u svakoj profesiji, bez razlike.
Nagovestila si da postoje neusaglašene struje po pitanju uloge tumača u procesu komunikacije ili izgradnji odnosa između dve osobe, dva jezika, dve zajednice… Šta zapravo nije jasno definisano?
Ako pogledamo unazad, profesija tumača nastajala iz potrebe da se osoba koja ne čuje uključi u svet i okruženje u kome ljudi uglavnom čuju. Na početku su tumači u stvari bili takozvani pomagači – neko sa srcem i dušom ko pomaže gluvoj osobi da stupi u komunikaciju, da iskaže svoje želje i potrebe i tako dalje. Osnaživanjem zajednice gluvih menjala se i ta filozofija o ulozi tumača, jer najzad, biti gluv ne znači biti bespomoćan. Samim tim, nije više bio potreban pomagač, nego posrednik između gluve osobe i osobe koja govori nekim drugim jezikom. U tom kontekstu, tumač je postao nešto nalik mašini – potpuno neutralan i distanciran. Od njega se samo očekivalo da jednostavno prevodi s jednog jezika na drugi, ne iskazujući na bilo koji način svoja mišljenja, stavove niti osećanja. Pokazalo se da ni to ne može baš tako da funkcioniše, jer mi smo ipak ljudska bića a ne mašine. Koliko god da treba da smo neutralni i diskretni – naravno da ne utičemo na tok konverzacije – ipak i dalje čujemo taj razgovor, posmatramo učesnike i neminovno je da sve što prevodimo ostavlja neki utisak na nas. U skladu sa tim, definisan je takozvani bi-bi model uloge tumača, gde je tumač osoba koja posreduje između dve kulture i dva jezika (bilingual i bicultural, odatle bi-bi). To je model koji odgovara onome kako ja sebe vidim unutar ove profesije. Često ljudi kažu: – Tumač je neutralan. Ili: – Tumač je samo most u komunikaciji – što sam i ja do nedavno mislila. Mislila sam da je moje samo da se pobrinem da dve osobe, od kojih jedna govori srpski, a druga znakovni (srpski) jezik, uzajamno dobijaju blagovremene i tačne informacije. Ali, tokom višegodišnjeg iskustva, shvatala sam da pored tog neutralna treba da budem i odgovorna da sve prenesem u duhu obe kulture i oba jezika između kojih posredujem.
Kako obično izgleda tvoj radni dan?
Veoma konfuzno! Kod nas tumači znakovnog jezika nisu specijalizovani za neku konkretnu oblast prevođenja. S jedne strane, to može da bude veoma dobro iskustvo, jer prevođenje u najrazličitijim oblastima stvara priliku za napredovanje, kako na ličnom tako i na profesionalnom planu. S druge strane, to je izuzetno zahtevno. Recimo da moj dnevni raspored može da izgleda ovako: u osam ujutro prevodim u domu zdravlja; u deset prevodim na roditeljskom sastanku u predškolskoj ustanovi; onda u podne imam ročište na sudu. Kada ovo ispričamo kolegama iz inostranstva, oni ostaju zatečeni: – Kako jedna osoba može da radi sve to? To je nesporno – ne mogu biti stručna i za prevođenje u zdravstvu, i u obrazovanju, i u sudstvu, ovome ili onome – ali situacija kod nas je takva. Svi radimo sve. Neko se snađe malo bolje, nekome je sigurno teže, ali posle nekoliko godina tako konfuznog rada, iskristališe se gde neko može ili ne može da pruži svoj maksimum. Kroz praksu se pokaže koja angažovanja, opet – po osećaju sopstvene odgovornosti – treba ili ne treba da prihvatamo.
Za koje oblasti si se ti isprofilisala kroz praksu?
Ono u čemu ja stvarno uživam jeste konferencijsko prevođenje. Takvi događaji pokrivaju razne teme – od saobraćajnog inženjeringa do ne znam ni sama čega – ali to je neki vid prevođenja gde se osećam najprofesionalnije. Volim da prevodim i na televiziji, jer to je takoreći prevođenje u svilenim rukavicama, ali – postoji jedno veliko ali – veoma je nezgodno što tada nema nikakve povratne reakcije, tako da ne znam da li je informacija koju sam poslala dovoljno jasna i razumljiva. Ipak se osećam bolje i sigurnije, a ujedno je i lakše da korigujem prevod, kada su korisnici ispred mene. Onda imam povratnu informaciju u vidu pogleda, pokreta, izraza lica; u krajnjem slučaju – neko može i da mi signalizira da sam napravila propust.
Kakvi sve vidovi stručnog usavršavanja postoje u okviru ove profesije? Pored poznavanja jezika, koja bi to dopunska znanja ili veštine trebalo razvijati?
Pohađala sam mnogobrojne kurseve i radionice, a poslednja u nizu škola za tumače znakovnog jezika organizovana kod nas odnosila se na etički kodeks tumača. Svaka profesija ima sopstvenu etiku, a ovde je to posebno aktuelno, jer smo mi trenutno na prelazu između shvatanja uloge tumača kao pomagača i kao posrednika u komunikaciji – koncept tumača-mašine ne odgovara naročito našem mentalitetu. Određene stavke etičkog kodeksa ponekad isplivaju kao nešto što je diskutabilno. Primera radi, neko od tumača kaže: – Ja sam došao da ‘pomognem’ gluvoj osobi da – banalizovaću – overi zdravstvenu knjižicu. U kodeksu svakako stoji da treba da budemo neutralni, a u praksi se, recimo, susrećemo sa radnicima na šalteru koji žele da nas udalje na vrlo grub i nepristojan način. Postoji negde potreba da se prodiskutuju ta iskustva. Naravno da se ne može sve iskristalisati kao crno ili belo, ali važno je da razmišljamo o svim tim situacijama i da učimo nešto iz njih. To je bila jedna od tema skorašnjih profesionalnih susreta tumača na kojima razmenjujemo znanja i iskustva.
Radionice, škole ili konferencije koje sam pohađala mahom su organizovane od strane Evropskog foruma tumača znakovnog jezika, kod nas ili u inostranstvu. Dobre su, jer – koliko god to zvučalo kao kliše – ta razmena iskustva jeste dragocena. Zaista mnogo toga naučim kada dođe neko iz, recimo, Norveške i prenese nam neki od tamošnjih modela. Ali, sve su to neformalni oblici edukacije.
Kad si već spomenula iskustva iz Skandinavije… Mnogi se sećaju Tomija Krenga, švedskog tumača sa prošlogodišnje Evrovizije za koga se govorilo da je popularniji od izvođača čije nastupe prevodi. On je razvio neki sebi svojstven stil po kome ne samo da je bio zapažen u zajednici gluvih, nego je uopšte postao popularan. Da li svaki tumač razvija sopstveni stil ili jedinstvenu kulturu izražavanja, nešto po čemu je prepoznatljiv?
Svakako da stilske razlike postoje. Ako bismo sad pogledale pet različitih tumača koji prevode u identičnoj situaciji, sigurno da bi se primetile velike razlike. Jedna starija korisnica rekla mi je: – Ja tačno na osnovu toga kako neki tumač prevodi mogu da zaključim kakav je kao osoba, mogu da izdvojim neke ključne crte ličnosti. Neko ima kraće i žustrije pokrete, nervoznije; neko je usporeniji i smireniji. Sigurno, kada bismo uzele sada pet snimaka nekog prevoda na znakovni jezik, razlike bi bile uočljive. Svako od nas ima neke karakteristične stilske odlike, što posebno tumači međusobno vrlo lako detektuju: – To je pokret koji stalno provlačiš, sve ti se vrti oko toga – rekla bi mi neka koleginica. Kod nekog drugog taj isti pokret uopšte ne mora da bude zastupljen. Sigurno da ima mesta za stilizaciju. Naš cilj je tačno prenesena poruka, a način na koji će ona biti prenesena varira od osobe do osobe. Situacija iz jedne emisije u kojoj sam gostovala davno, kada sam tek počela da radim kao tumačica, potkrepljuje tu priču o stilovima. Pored mene, gost je bio jedan stariji kolega, a voditelj je ceo koncept emisije zasnovao na tom spajanju starije i mlađe generacije tumača. Iznosili smo svoja iskustva, kako smo postajali tumači, gde smo se usavršavali – uobičajen tok – da bi na kraju voditelj predložio da nas dvoje prevedemo odjavu emisije na znakovni jezik. Verovatno je pretpostavio da će odjava izgledati identično, ali uopšte nije bilo tako. Oboje smo preneli istu poruku: – Dragi gledaoci, hvala što ste bili sa nama, laku noć! – ali smo to učinili na potpuno drugačiji način. Izgledalo je sasvim različito – nijedan prevod nije bio bolji niti lošiji, nego je naprosto bilo drugačije. Neočekivano, naročito za voditelja.
Jezik je proces. Očekivano je da se menja i da su primetne neke generacijske razlike u govoru. Neki izrazi zastarevaju, drugi nastaju. Jezik je živ.
Apsolutno! Srpski znakovni jezik još uvek nije dokumentovan ni istražen. Bila sam u prilici da držim kurseve znakovnog jezika i nikada nisam mogla da dođem na čas i da tvrdim: – Ovo je znak za torbu u srpskom znakovnom jeziku. Mogu samo da kažem: – Mi, u Novom Sadu, to kažemo ovako. Devedeset posto ljudi iz zajednice gluvih kaže to tako, ali može se desiti da neko tamo u Nišu kaže drugačije. Postoje lokalizmi, odnosno dijalekti, kako u govornom, tako i u znakovnom jeziku – to je jedna stvar. Ali kod nas se niko još nije pozabavio standardizacijom znakovnog jezika. Nema zapisane gramatike. Kod nas još uvek vlada predrasuda – ili strah – da je znakovni jezik agramatičan i siromašan, što apsolutno nije istina! Nažalost, nisam stručnjakinja za jezik, pa ne mogu da dam lingvistički opis ili pravilo izgradnje rečenice u znakovnom jeziku. To je posao koji nam predstoji, nakon usvajanja već pomenutog Zakona o upotrebi znakovnog jezika. U toku je izrada programa učenja znakovnog jezika – koji podrazumeva da se znakovni jezik neće učiti sedam dana. Treba osmisliti ko će to da radi i gde – sve je u procesu koji neminovno povlači i samo istraživanje znakovnog jezika i njegovu standardizaciju.
Koliko je profesija tumača tražena kod nas?
Kada pitate gluve osobe, ta profesija je preko potrebna. A kada pitate neke druge ljude, koji su glasniji i moćniji po svim pitanjima, nije baš tako – daleko od toga da smo preko potrebni. Moje kolege i koleginice iz Prevodilačkog servisa prevode u domovima zdravlja i neretko se susreću sa lekarima koji ih pitaju: – A ko ste vi? – Tumač znakovnog jezika. – Izađite napolje, znam ja najbolje kako treba sa njima! Verovatno je tom lekaru dok je studirao, ili već negde drugde sticao znanja, ali i predrasude, rečeno da „gluvima samo treba po-la-ko go-vo-ri-ti“, što je potpuno apsurdno, ako uzmemo u obzir vreme i podneblje na kome živimo. Ipak smo u Evropi, ipak nas je lako detektovati na mapi sveta, nismo baš u – da ne kažem gde! U redu mi je da neko ne zna: – Tumač znakovnog jezika – šta je to!? Sigurno ima na hiljade stvari i profesija za koje ja prva nisam čula. Ali, kada mi neko ko ne zna ništa o tome što radim nadobudno kaže: – Šta će ti to!? Ili mi, naprotiv, kaže: – Kako je to kul! – to me često iznervira. Ne radim ovo da bih bila manje ili više kul, nego zato što u tome vidim neki veći i dublji smisao! Svi mi grešimo iz neznanja – što je u redu. Ali, kada neko nešto ne zna, a jako je glasan u tome što ne zna – to menja priču. Imala sam iskustva da mi neko priđe i kaže: – Jao, pa vi to radite? Kako ste vi dobri! Pa sad, koliko sam dobra ili nisam dobra – prosudiće neko drugi! Dešavalo mi se da prevodim za neki organ lokalne samouprave, gde me na kraju pitaju: – A čekajte – zar vi to naplaćujete? Kažem: – Ma kakvi, ja stavim šeširić ispred sebe, pa ko prođe, neka smisli da li će nešto da ubaci. To su apsurdne situacije, ali opstaju u današnje vreme.
To su verovatno propratne pojave osnovnog (ne)razumevanja tumača kao nekoga ko pomaže.
Pa da, jedna predrasuda povlači niz drugih. Sve je to u sprezi… Takvo shvatanje uloge tumača dovelo je i do toga da ovo bude pretežno ženska profesija. Među deset ili dvanaest koleginica nađe se po jedan kolega. Zato što su žene bolji pomagači; naročito ćerke gluvih roditelja. Muškarac kao glava kuće morao je da traži plaćeniji ili bolji biznis; ženama se po pravilu prepušta ekonomija nege i brige o drugima.
Bez tih profesionalno [ženskih] ambicija, gde neko može da nauči znakovni jezik iz ličnih pobuda ili iz čiste radoznalosti…?
Lokalne organizacije gluvih veoma često održavaju kraće kurseve znakovnog jezika za širu populaciju. Organizacija gluvih Novi Sad do sada je svake godine organizovala kurseve (da li će i ove – to ne znam). Ti kursevi nekada su namenjeni konkretnim profesijama: radnicima u zdravstvu ili policiji, a nekada su to opšti kursevi otvoreni za sve i besplatni za polaznike.
Koliko je znakovni jezik zahtevan za učenje? Da li baš svako to može?
Zahtevan je koliko i bilo koji drugi strani jezik koji ste odabrali da učite, s tim da u ovom slučaju postoji još jedan dodatak, jedna kvaka. Generalno, kada učite strani jezik, sedite u grupi na nekom kursu ili ste na privatnom času, možda koristite neku aplikaciju za samostalno učenje. Jedina specifičnost u učenju znakovnog jezika je u tome što morate ustati i nešto pokazati. To je veoma često ljudima neobičan momenat – kada govoriš znakovnim jezikom, ne možeš proći neopaženo. Potrebno je opustiti celo telo i um, istupiti i nešto reći. Nekome ko je stidljiviji i povučeniji to može predstavljati izazov, jer nije isto nešto izgovoriti i pokazati – reći celim telom. Svi smo drugačiji. Neko je mekši i fleksibilniji, pa pokreti prosto teku. Neko inače ima izraženiju gestikulaciju dok govori, neko ne. Nekome ko je miran i staložen upotreba celog tela – da bi se nešto reklo – može da bude pomalo neobičan zahtev. Jedino to bih istakla kao specifičnost u odnosu na učenje drugij stranih jezika. Često me pitaju koliko vremena je potrebno da se savlada znakovni jezik. Smatram da je to potpuno individualno, u svakom slučaju – duže od sedam dana! Sve zavisi od toga koji stepen veštine u komunikaciji neko želi da postigne. Za nekoga ko hoće da savlada deset osnovnih fraza, sedam dana je dovoljno. Zavisno od lične ambicije, jezik se uči od nekoliko meseci do nekoliko godina; ili celog života. Kada me pitaju koliko je teško – zaista ne znam. Kako kome. Ali ne zahteva neke posebne predispozicije, svako može da nauči znakovni jezik.
Da li se sećaš svoje prve zarade?
Kako da ne! To neću zaboraviti dok sam živa. Položila sam ispit za sticanje zvanja tumača već sa osamnaest godina. Na tom seminaru Saveza gluvih i nagluvih Srbije svima sam bila zanimljiva kao najmlađa (mada su me mnogi i znali, jer je moj otac inače aktivan u zajednici gluvih). Kao klasična štreberka, uradila sam sve po propisu i položila taj ispit, uz najveću ali dobro prikrivenu tremu. Posle ispita, članovi komisije su mi rekli da im je jako žao, ali da ne mogu da mi izdaju sertifikat sa zvanjem tumača jer, da bi neko dobio zvanje tumača, potrebno je da ima završenu srednju školu, a ja sam još uvek bila gimnazijalka! Taj neočekivani ishod doživela sam kao veliko razočarenje. Međutim, dodela sertifikata bila je tek u julu – do tada sam već uveliko maturirala– i sertifikat sa zvanjem tumača čekao me je kao iznenađenje! Čim sam dobila sertifikat, počela sam da radim i – počela sam da radim sve, bez ikakvog užeg profilisanja. Moj prvi profesionalni prevod, ujedno i prva zarada, bio je na lokalnoj televiziji, u direktnom prenosu jedne emisije koja se bavila osobama sa invaliditetom. Trebalo je da punih šezdeset minuta stojim pred kamerom i da prevodim gledajući u jednu tačku! Prevodila sam… i nije to bilo loše, ali kad se emisija završila, mislila sam da ću da umrem! Nikada ranije nisam prevodila u kameru. To gledanje u jednu tačku, gledanje ni u koga bez ikakve povratne informacije, bilo je krajnje neobično i naporno. Kada sam dobila novac, pomislila sam: – Krvavo zarađeno! Što možda i nije loše, biti odmah tako bačen u vatru. Da sam pokušala da se pripremim verovatno bi mi bilo još teže. Ovako, naprosto, nisam znala šta da očekujem. – Ideš na televiziju da prevodiš. – Ok, idem. Očigledno da nije bilo loše, jer i dan-danas zaista volim da prevodim na televiziji.
Navedi nam neke činjenice o srpskom znakovnom jeziku. Da li je po nečemu specifičan u odnosu na ostalih 6000 znakovnih jezika? Ukratko – šta bi svako od nas trebalo da zna o srpskom znakovnom jeziku – ako ni zbog čeg drugog, onda opšte kulture radi?
To je prva stvar koju obično moram da kažem, jer većina ljudi misli da je znakovni jezik univerzalan i da svi gluvi ljudi govore istim jezikom – ne govore. Svaka sredina ima svoj znakovni jezik i dijalekte unutar njega. Znakovni jezik jeste jezik u pravom smislu i poseduje gramatičku strukturu, fonologiju, morfologiju, semantiku – kao i svaki drugi jezik. Ovo naglašavam zato što se znakovnom jeziku često osporava status jezika i mnogi ga još uvek nazivaju gestovnim govorom, smatrajući da je to poseban oblik komunikacije ili pomoćni oblik izražavanja osoba sa oštećenim sluhom. Kada u našoj sredini gluvo dete krene u školu, ono ne prati nastavu na svom maternjem jeziku, nego na srpskom. To je isto kao kada bih ja krenula u školu gde se nastava odvija isključivo na japanskom jeziku, a da pritom baratam sa deset osnovnih japanskih fraza. Sigurno da bi mi bilo teško da pratim nastavu, da se izražavam i da odgovaram na pisanom japanskom. Mnoge gluve osobe ne vladaju dobro srpskim jezikom i stoga nije primereno tražiti od njih da se pismeno izjasne na srpskom. Možete li se pismeno izjasniti na španskom, ako ste pratili neku meksičku seriju? Verovatno možete, ali to neće zvučati bog zna kako. Zašto sve ovo navodim? Jer upravo odatle potiče ta zabluda o znakovnom jeziku kao jeziku bez gramatike. Kada bi se gluva osoba pismeno izrazila, ne bi napisala: – Ja sam juče bila u Beogradu, nego: – Ja juče Beograd, ili: – Ja Beograd juče. Kada bih ja isto to govorila na znakovnom jeziku, takođe ne bih rekla: – Ja sam juče bila u Beogradu. To bih rekla nekome kome je maternji jezik srpski i ko koristi znakov(a)ni srpski. Gluvoj osobi kojoj je maternji jezik srpski znakovni jezik, rekla bih: – Ja juče Beograd. Što ne znači da tu nema gramatike, znači da je gramatika drugačija! Znakovni jezik ima svoju gramatičku strukturu, koja se razlikuje od gramatičke strukture srpskog jezika.
U većini evropskih i američkih zemalja gluve osobe ne doživljavaju sebe kao osobe sa invaliditetom, nego kao jezičku manjinu. Kod nas su shvatanja još uvek podeljena. Jednom sam izjavila da smatram da su gluve osobe pre svega jezička manjina i nisam dobro prošla, ali zaista, po mom shvatanju se sve nekako svodi na jezik. To je stanovište mojih roditelja i meni bliskog okruženja iz zajednice gluvih. Nasuprot tome, mnogi ljudi iz zajednice gluvih izjašnjavaju se kao osobe sa invaliditetom. I to je u redu. Uopšte ne pretendujem da govorim o invalidnosti kao opštem fenomenu, niti poričem da momenat gluvoće utiče na životno iskustvo, ali… Citiraću ovde svog oca koji voli da kaže: – Gluv sam kao top. To što vičeš ne pomaže ništa. Niti mi je od koristi bilo kakav slušni aparat. Jedino što mi znači je da mogu da ti saopštim nešto na svom jeziku i da na svom jeziku dobijem valjanu informaciju. Jezik na kome komuniciram određuje kvalitet mog života. Kada bi gluve osobe mogle da se obrazuju na svom jeziku, da obavljaju poslove na svom jeziku – za njih ne bi bilo prepreka. To je meni bliska filozofija.
Naravno da se kultura zajednice gluvih razlikuje od kulture zajednice čujućih. Da ovo ilustrujem, stalno spominjem fenomen srednjeg prsta. Ne mislim na kontekst psovke, što je verovatno prva asocijacija. U zajednici gluvih, usmeriti vrh srednjeg prsta na dlan druge ruke znači pokazati centar, središte. U kulturi zajednice čujućih to bi imalo sasvim drugu konotaciju. Upiranje prstom u zajednici gluvih potpuno je prihvatljivo ponašanje. U zajednici čujućih to je nepristojno. To su samo neke među najupadljivijim kulturološkim razlikama i specifičnostima.
Koliko je jezik živ proces najlakše ćemo primetiti ako se pozabavimo neologizmima ili žargonom. S obzirom na kulturološke razlike, verovatno nije lako pronaći odgovarajućežargonske ekvivalente u znakovnom jeziku? I obrnuto – verbalizovati znakovni žargon?
Često sa koleginicama diskutujem o tome i pitam ih kako bi na srpskom rekle ovo ili ono, jer nekada ne postoji prevod jedan na jedan. Žargon u znakovnom jeziku nekada nema prevod na srpski i obrnuto. Obično svako od nas ima neko svoje rešenje – razmenjujemo ih i biramo najadekvatnije zavisno od date situacije i konteksta. Frazeološki izrazi su posebno problematični. – Kad na vrbi rodi grožđe – gluvoj osobi je velika besmislica, u istoj meri koliko i doslovan prevod na engleski (You can not mix frogs and grandmothers). Zavisno od konteksta, izlistam u sebi koja sve značenja neka fraza može da ima i odaberem najprikladnije – što je uvek izazov. Možda se baš na ovim primerima najbolje može objasniti stvarna razlika između tumača i prevodioca. Dakle, razlika nije u nivou znanja, nego u tehnikama i veštini prenošenja informacija. Prevodilac takođe treba da bude sposoban da prevodi simultano i u različitim oblastima. Kada je usluga prevođenja namenjena osobi čiji je maternji jezik srpski jezik, onda sve prevodimo doslovno, prateći strukturu srpskog jezika kao osnovu. To je znakovni srpski jezik (kako u Hrvatskoj kažu – znakovani hrvatski, što je možda razumljiviji izraz). Prevođenje sa srpskog jezika na srpski znakovni jezik u stvari je proces tumačenja, pri čemu se informacija prilagođava strukturi znakovnog jezika i kulturi zajednice gluvih. Prevođenje u duhu samog znakovnog jezika u stvari je tumačenje.
Najteže naspram najlepšeg u tvom poslu?
Najteže mi padaju dve stvari. Jedna se odnosi na oblast – najteže mi je da prevodim u oblasti umetnosti, recimo u pozorištu. Stalno imam utisak da se tamo od mene traži nešto dodatno, nešto više od samog prevoda, a ja jednostavno tu crtu ne posedujem. To su angažovanja koja sada odbijam, nakon nekoliko pokušaja kojima nisam bila zadovoljna. Druga stvar je… što je sve nekako između kada je moj život u pitanju: ja jesam profesionalni tumač znakovnog jezika, ali sam i dete gluvih roditelja, zbog čega smatram da barem jednim delom pripadam i zajednici gluvih osoba. Stoga me često pogađaju neke situacije sa kojima se gluve osobe suočavaju – iako na papiru stoji kako bi trebalo da kao tumač budem neutralna. Posebno sam ranjiva kada je reč o nekim delikatnim situacijama žena koje su gluve – što sam tek nedavno spoznala, možda najjasnije otkako radim na sudu. Nasilje nad ženama doživljavam nekako lično. Baš nedavno sam imala jedan sudski proces koji je trajao i trajao bezbroj napornih sati. Kada se sve najzad završilo, jedan od policajaca rekao mi je: – Razmisli ti još jednom da li si za ovo. Stvarno sam bila slomljena naredna dva dana; trebalo mi je vremena da ostavim tu priču iza sebe i da se oporavim.
Da li to znači da ulaziš u neki bliskiji ili ličniji odnos sa korisnicama?
Ne toliko lično… Ne kao Ivana sa nekom konkretnom osobom, nego baš po toj ženskoj liniji. Sve češće se nalazim u situaciji kada se saosećam kao žena sa ženom. Kada primetim da je neko doživeo nepravdu samo zato što je žena – ni iz jednog drugog razloga – ne mogu da ostanem ravnodušna. Ne znam kako se to objašnjava, ali jednostavno je tako. Teško mi pada nepravda prema ženama.
A na suprotnom kraju, šta izdvajaš kao najlepše?
Opet mogu da izdvojim dve stvari. Prva je malo otrcana – kada mi po završetku nekog angažmana priđe neko od korisnika i kaže kako je zadovoljan učinkom ili našom saradnjom. Jer, mogu ja tako u nedogled da mlatim rukama, a da to nema nikakvog smisla; mogu na stotine puta da popravljam nešto, ali šta sam uradila ako to nikada zaista ne popravim? Zaista mi znači pozitivna povratna reakcija; ne o meni, nego o prevodu i tumačenju. Posebno zadovoljstvo pričinjava mi podrška koju dobijam od koleginica i kolega. To je jako važno, jer mi često radimo u timovima ili u parovima. Dešava se da se privatno uopšte ne družimo, a da baš volimo da radimo zajedno. Ponekad događaji na kojima prevodimo traju satima ili ceo dan – tad je stvarno dragoceno imati nekoga ko će da me pomeri iz tačke zamora ili da mi signalizira da usporim.
Da li bi mogla da se setiš neke anegdote, jezičke nedoumice, kalambura, greške ili nesporazuma nastalog u prevodu…?
Bilo ih je više, a ova je najsvežije. Prevodila sam u Palati Srbija na godišnjoj konferenciji Poverenice za zaštitu ravnopravnosti, krajem prošle godine. Direktan prenos konferencije bio je na RTS-u. Jedna od govornica analizirala je programske sadržaje na domaćim televizijama i zadržala se na nekoj rijaliti emisiji, detaljno prepričavajući kako su se dve učesnice međusobno vređale. Trebalo je da velikom brzinom prevedem ceo niz uvredljivih izraza, između ostalog i reč buljooka, što ja nisam prevela kao buljave oči nego kao bulja i oči! Ne bih to ni primetila, da mi koleginica iz tima nije rekla: – Ali kod onih psovski što si bila smešna…! Ni dan-danas se ne sećam tog momenta: – Uopšte nisi rekla buljooka nego... – i predstavnici zajednice gluvih koji su bili prisutni krenuli su da se smeju. – Au, gde baš na nacionalnoj televiziji da kažem tako nešto! Desilo mi se, šta da radim! Možda neki nisu ni videli; ili su videli pa mi nisu mnogo zamerili.
Da li je u redu gluvoj ili nagluvoj osobi reći čujemo se, kao pozdrav?
Jeste, to je sasvim u redu i nije ništa uvredljivo.
Najneobičnija situacija u kojoj si bila tumačica? Nedavno sam pročitala iskustvo jedne tumačice iz inostranstva koja je bila angažovana u porođajnoj sali – nezaboravno, jer je odmah posle majke držala novorođenče. Ispričaj nam neko svoje nesvakidašnje prevodilačko iskustvo…
Nemam ništa što bi bilo u rangu s tim… Od nedavno sam sudski tumač i našla sam se u jednoj neobičnoj situaciji, ali to generalno nije neobična situacija kod nas. Klijent je bio jedan stariji gospodin kome je sluh oslabio i više ne čuje osim ako mu se ne viče na uvo. Sudija je smatrao da taj čovek ne može da potpiše neki dokument bez prisustva tumača za znakovni jezik – što je bilo apsurdno, ali to se neretko dešava. Nekim osobama koje su nagluve i koriste slušne aparate tumač ne treba, jer neki od njih ni ne znaju znakovni jezik i sporazumevaju se glasnijim pričanjem ili pisanjem. Sela sam naspram klijenta i našalila sam se s njim: – Hoćete da vam vičem na uvo? – Čekaj da čujem kako sudija priča – rekao mi je šaljivo. Sudija je vikao i odlično su se sporazumeli, a u zapisniku je stajalo da sam bila prisutna – čime je zadovoljena forma. Nekoliko mojih koleginica bilo je angažovano da viču na uvo u sudnici. Bude svega!
Prevodilačka situacija koju priželjkuješ?
Pošto sam po struci pedagoškinja, volela bih da prevodilačke usluge svedem na uži krug oblasti i da jedno od glavnih područja u kojima sam angažovana bude obrazovanje. Volela bih da radim kao tumačica za znakovni jezik u nekoj školi ili na fakultetu. To je situacija u kojoj bih se zaista pronašla. Zvanje tumača znakovnog jezika tek će biti priznato kao profesija i tek treba da se uvrsti u nomenklaturu zanimanja – Zakon to predviđa. Sve ove godine, ja se profesionalno bavim zanimanjem koje zvanično ne postoji.
FOTOGRAFIJE iz ličnog arhiva Ivane Marković
Vrlo jasne misli o svemu. Inteligentna osoba.
Sve pohvale za Ivanu Marković ♥ 🙂