Kamera je alatka koja vas uči kako da vidite i bez nje.

Nazvana je najvećom dokumentarnom fotografkinjom Amerike, pre svega zahvaljujući serijalima fotografija koji beleže jedan od najtežih perioda američke istorije. Ekonomski kolaps koji je prouzrokovao migracije sezonskih radnika i farmera zakupaca istorija pamti kao Veliku depresiju. Iako nismo bili tamo, svi znamo kako je izgledala Velika depresija. Razlog tome je Doroteja Lang. Fotografije Doroteje Lang humanizovale su posledice te privredne krize, imajući dalekosežan uticaj na razvoj moderne dokumentarne fotografije. Njen život bio je put po svetu i fotografska reportaža obespravljenih. Nesumnjivo, njeni radovi odražavaju saosećajnost i brigu za ljude. Cenila je običnost i pokazivala empatiju za subjekte koje fotografiše, što je čini jedinstvenom u fotografskom svetu.

IZ PRIVATNOG ŽIVOTA

Kada je imala sedam godina, dobila je dečju paralizu, zbog čega joj je desna noga bila tanja, a desno stopalo izvrnuto. Hramala je dok hoda, jer nije mogla da se osloni na desnu petu. O svojoj invalidnosti rekla je:

To je verovatno najvažnija stvar koja mi se desila. Oblikovala me je, vodila me, davala mi instrukcije, pomagala mi, ponižavala me, sve to u isto vreme. Nikada to nisam prevazišla i svesna sam siline i moći toga.

Doroteja Lang bila je izuzetno i ambiciozna u vreme kada se od žene ne očekuje tako nešto. Studirala je fotografiju na Kolumbija univerzitu. Potom je otvorila fotografski studio u San Francisku gde je radila portrete, pokazujući se kao ekspertkinja za svaku pojedinačnu ličnost koju fotografiše. Umela je da se poveže sa ljudima. Radeći portrete, uvidela je kako slike pojedinaca imaju neuporedivo jači emotivni uticaj nego prikazi opustošenog predela ili oluje – čime će se rukovoditi u svojim dokumentarnim i fotoreporterskim radovima.

Njen privatni život obeležile su dve velike ljubavne priče koje su vodile u dva nekonvencionalna braka. Ti aspekti njenog života takođe su od istorijskog značaja. Prvi muž, Mejnjard Dikson, zaveo ju je umetnošću, prestižom, seksualnom harizmom. Njih dvoje bili su središte boemskog života pomodne zajednice umetnika i njihovih zaštitnika. Obrnuli su konvencionalne bračne uloge: Doroteja je donosila novac u kuću, dok je Dikson postajao sve više zavistan od nje – kako finansijski, tako i emotivno. Diksonova mnogobrojna putovanja koja su trajala i po nekoliko meseci ostavljale su je u poziciji samohrane majke; podnosila je njegovu depresiju i opake šale, tolerisala vanbračne izlete. Uprkos svemu tome, njihov brak potrajao je petnaest godina i nije ga bilo lako okončati. Dorotejin drugi muž, Pol Šuster Tejlor, profesor ekonomije na Berkliju u Kaliforniji i progresivni reformator akademskog okruženja, pojavio se kao anti-Dikson: konvencionalan i suzdržan. Njih dvoje upustili su se u izuzetno romantičnu vezu, stvarajući porodično i profesionalno partnerstvo koje će trajati do kraja njenog života (pune tri decenije).

Nasuprot tipičnoj putanji ženskog osvajanja slobode, na kojoj se žena kreće od bračne finansijske zavisnosti ka nezavisnosti, i nasuprot svim pričama u kojima žene žrtvuju svoje umetničke težnje zarad braka i porodice, Doroteja Lang je postala umetnica kada je našla muža koji je podržava. Dok je još bila nepoznata, Tejlor je verovao u genijalnost njenih radova i ohrabrivao ju je da se ne pokorava ogradama supružništva i majčinstva. Retka jednakopravnost oblikovala je njihov brak. On joj je objašnjavao društvene probleme koje je fotografisala, a ona je njega učila kako da vidi. Jedinstvenost njenih bračnih priča otkriva ono sa čime se većina žena danas suočava: kako iskoračiti iz te zone između lične ambicije i posvećenosti porodičnom životu; kako prevazići sve ono što nas zadržava daleko od samoostvarenja.

FOTOGRAFIJA KAO POLITIČKI I UMETNIČKI DOKUMENT

Fotografije Doroteje Lang stvorile su demokratičniju vizualnu predstavu Amerike. Njena Amerika uključivala je Mormone, Jevreje, evangeliste, farmere, zakupce, putujuće farmere, radnike, muškarce i žene, građane i migrante, ne samo crne i bele, nego i Meksikance, Filipince, Kineze, Japance. Fokus Dorotejine kamere bio je demokratski. Fotografisala je radnike, gledajući sa poštovanjem na njihov rad, veštine, dostojanstvo i ponos. Većinom su njene fotografije optimistične, ako ne i utopističke, ne uprkos, nego upravo zahvaljujući čestim prizorima tuge i deprivacije. Pokazujući da subjekti na njenim fotografijama nadmašuju stanja u kojima su se našli, usmerila je pažnju na nepotpunost američke demokratije i ukazala na veće mogućnosti.

Ipak, bilo bi pogrešno fotografije Doroteje Lang proglasiti političkim instrumentom, jer one izazivaju estetsko zadovoljstvo. Njena poruka – da se lepota, inteligencija i moralna snaga nalaze među ljudima bez obzira na okolnosti – imala je političkog uticaja. Ono čemu je najviše bila posvećena jeste vizualni život, u smislu otkrivanja i naglašavanje lepote, kao i emocionalnog odgovora na nju.

Neki kritičari smatraju da dokumentarnost automatski diskvalifikuje fotografiju kao umetničku. Doroteja Lang nije prihvatala tu dihotomiju, već je uspešno kombinovala lepotu i osećaj za pravdu, verujući da istina za kojom traga ima etičku dimenziju. Imala je i drugih razloga da ne brine za umetnički status svojih fotografija: veći deo svoje karijere ona sebe nije smatrala umetnicom. Ova skromnost proizvod je kulturno uslovljene ideje da umetnost nije stvar ženske težnje; da njen prvi muž, Dikson, koji je bio slikar, ima status umetnika, dok je za nju primerenije zanatsko zvanje; da je fotografija posao; da je fotogafija dokaz – naročito početkom tridesetih, kada je njena odgovornosti za socijalnu pravdu sve izraženija. Zapravo, ona ne razdvaja strogo umetnost od kreativnog zanatstva, jer: Lepota se pojavljuje kada je nešto urađeno veoma, veoma dobro. Tom dozom skromnosti izbegla je da ostale fotografe, koji su sebe smatrali umetnicima, vidi kao konkurenciju. Ne tražeći potvrdu od umetničkih stručnjaka i autoriteta, sačuvala je prostor za razvoj autonomnog metoda i stila.

Dobra fotografija zahteva vizualnu disciplinu i imaginaciju. Vizualna inteligencija Doroteje Lang bila je usmerena na ljude. Sudeći po nekim od portreta koje je radila, moglo bi se reći da je gotovo telepatski povezana sa emotivnim svetom fotografisane osobe. Verovatno je zračila poverenjem, što je bilo dovoljno da se ljudi otvore pred njenim fotoaparatom. I to im se isplatilo, jer na njenim fotografijama svi izgledaju dobro. U tome je srž njene dokumentrane fotografije, a lepota nije izranjala zahvaljujući laskavom govoru, nego se pojavljivala kao rezultat iskrenog poštovanja. Njeno poštovanje za ljude kojima je uskraćeno obrazovanje, kojima je narušeno zdravlje ili onima koji više nemaju ni hrane ni odmora – bilo je politička izjava. Iako prikazuju bedu i nepravdu, u njenim fotografijama možemo uživati, jer proizvode lepotu i pozivaju na empatiju.

Doroteja Lang odolevala je centralnom motivu fotografskog modernizma – da koristi kameru kako bi izrazila stanja svoje unutrašnje svesti. Iznenađujući podatak, s obzirom na to kako je bila uspešna u isticanju unutrašnjeg sopstva svih onih čije portrete je izradila. Njen realistični pristup bio je svojevrsni vid demokratije: predstaviti druge, bez obzira na to koliko su obični ili siromašni, kao autonomne ličnosti. Svi njeni portreti su kompleksni, nikada ne sugeriše nešto što bi nam dalo čvrst privid razumevanja neke osobe. Najgori neprijatelj posmatranja je konvencionalizacija – zato fotograf neprekidno trenira svoje vizualne moći. Ukoliko svuda vidimo običnost, utoliko sve manje primećujemo, jer naša očekivanja nadvladavaju pravu opservaciju. Uvežbano oko zahteva da ispraznimo um od lažnih klišea, zdravorazumskih očekivanja i kognitivnih okvira. Poslednji sloj na svakom njenom portretu je neasaznajnost – kao osnova uzajamnog poštovanja, ujedno i kao osnova za demokratiju. Taj trag misterije izazovna je poruka vredna svakog poštovanja.

Samo jednom Doroteja Lang napravila je autoportret. Dok je tokom pedesetih predavala na odseku za fotografiju u Školi lepih umetnosti u Kaliforniji, učenicima je obično davala zadatak da narpave fotografije mesta na kome žive ili nečega što zaista čini njihov život. Jedne godine grupa učenika izazvala ju je da sama uradi takav zadatak. Donela im je fotografiju svog izvrnutog stopala.

Biografiju Doroteje Lang, ekskluzivne članke, prikaze njenih radova i izložbi pogledajte na sajtu Artsy.

Tekst pripremila Marijana Čanak

IZVORI:

Redakcija

Izdavač: …IZ KRUGA – VOJVODINA, organizacija za podršku ženama sa invaliditetom. Medij je upisan u registar javnih glasila pod brojem IN000088 4. novembra 2010. godine.