Mark Smit je bivši vojnik koji je izgubio nogu tokom obuke. Sada je ostvario pravo da se takmiči u nacionalnom prvenstvu bodibildera. Može li da osvoji titulu?
Na spomen reči bodibilding većina ljudi stvara sledeću sliku: krupan muškarac u malim gaćama, smešni svet poziranja, proteinski šejkovi i vežbanje. U takmičarskoj hali, gde Međunarodna asocijacija za bodibilding i fitnes (International Bodybuilding & Fitness Association – IBFA) održava izbor zatitulu mistera Engleske, ta stereotipna slika je u punoj snazi. Stiv Džonson, bivši mister Britanije i čuveno ime u svetu bodibildinga stupa na scenu: čovek-planina u kupaćim gaćicama napinje mišiće pod svetlom reflektora. Odatle se parada mišićne mase nastavlja – nabrekle vene i mišićni nabori – svi paradiraju tankom linijom između smrtne ozbiljnosti i parodije; kategorija juniora, propraćena četrdesetogodišnjacima i pedesetogodišnjacima, kao i onima koji nastupaju prvi put – svi su na sceni, nose likru i pokazuju lažnu nijansu tena u boji viktorijanske komode.
Takmičari, sudije i publika, među kojom je većina opsednuta bodibildingom, sve to uzimaju veoma ozbiljno. Onda nova grupa muškaraca stupa na scenu: takođe imaju istu nijansu tena, tako velike mišiće i tako malo odeće – od čega bi se prosečan čovek posramio. Ali kod ove četvorice muškaraca postoji još nešto, zbog čega aplauz kojim su dočekani odzvanja još glasnije. To je grupa takmičara za mistera Engleske sa invaliditetom; ova takmičarska kategorija organizovana je po prvi put.
Na levoj strani scene stoji Mark Smit, tridesetogodišnji bivši vojnik, čiji su mišići upadljivi koliko i vedar osmeh dok zauzima pozu koja mu ističe bicepse. Pogled ispod struka otkriva lepo definisanu nogu. Na drugoj strani, protežući se ispod zelenih kupaćih gaćica, blistava metalna noga pričvršćena mu je blizu kuka.
Smit je bio profesionalni vojnik od svoje osamnaeste godine. Osnovna šestomesečna obuka u Severnom Jorkširu nastavljala se šestomesečnim boravkom u Londonu, gde se i završila na ceremonijalnim dužnostima. Kao devetnaestogodišnjak smešten u Vest Endu, Smit se zabavljao čuvajući kraljevske palate.
Septembra 2004. prvi put je poslat iz domovine, u Bosnu. Proveo je Božić daleko od kuće, ali mu to nije mnogo smetalo.
– Sve mi je bilo novo – seća se. – Uživao sam u nezavisnosti.
Dve godine kasnije bio je u Bagdadu i Basri, na Falklandskim ostrvima i Keniji. Godine 2009. otišao je u Avganistan, a potom je poslat u Kanadu na obuku za preraspoređivanje. Godine 2011. bio je u bezbednosnim jedinicama okupljenim na vojnoj vežbi jorkširskog puka u Kanadi. Stajao je iza drvenog zida zgrade gde su vojnici vežbali raščišćavanje sela od neprijateljskih jedinica, kada mu je sedam metaka prošlo kroz nogu i rame. Našao se na pogrešnom mestu u pogrešno vreme. Jedan metak probio mu je arteriju.
Odveden je na intenzivnu negu u bolnicu u Kalgariju, gde je oživljavan šest puta nedeljno, podvrgavan je mnogobrojnim operacijama i desna noga amputirana mu je ispod kolena. Kada mu se stanje stabilizovalo, vraćen je u Britaniju. Težina mu je pala na šezdeset kilograma. Prošao je više od dvadeset operacija u Bolnici kraljice Elizabete u Birmingamu, gde ga je obilazila supruga Natalija, sa starijim sinom Elisom koji je tada imao svega šest meseci.
Tokom Smitovog desetonedeljnog boravka u bolnici realnost se prikazala onakvom kakva jeste.
– Bio sam preterano optimističan i naivan kada mi je amputirana noga – kaže.
U to vreme imao je samo jedan cilj u glavi: da ostane u vojsci, da se vrati gde je bio i da odatle nastavi da se penje na vojnoj hijerarhijskoj lestvici.
– U vojsku sam otišao odmah posle škole, tako da je vojska bila jedino za šta sam znao – kaže Smit. Shvatao je da su se stvari promenile. – Kada sam završio sa rehabilitacijom, završilo se i moje vreme u vojsci.
Smit je proveo deceniju u vojsci i posedovao je poriv i takmičarski duh kakav neminovno prati karijeru provedenu u izbegavanju metaka. Fizička aktivnost bila je glavni deo njegovog života, a onda je neočekivano suočen sa životom koji je izgledao potpuno neaktivno.
Prema Janu Valeru, direktoru dobrotvorne ustanove za veterane sa amputacijom Blesma, Smitovo iskustvo bilo je uobičajeno. – Da bi dobro prolazili u vojsci, neophodno je da vojnici poseduju takmičarski duh – kaže Valer. – To su mladi muškarci i žene koji su u formi, naviknuti na trčanje, plivanje, bavljenje sportom. To je ono što rade u vreme zastoja u vojsci. Svi žele da nastave sa svojim životima.
Valerov tim primetio je veliki porast u broju vojnika kojima je potrebna podrška nakon ratova u Iraku i Avganistanu. – Imali smo 340 novih povređenih veterana (od 2001), a ukupno smo podržali njih 3600 – kaže on. – Pojačana moć oružja, uključujući improvizovane eksplozivne uređaje, u spoju sa medicinskim napretkom, znači da 97 od njih 340 ima dvostruku amputaciju; još 19 izgubilo je tri uda.
Većina veterana sa kojima Valer radi bavi se biciklizmom, veslanjem ili plivanjem i Smit je probao sve to, ali se zadržao na bodibildingu. – Probao sam sportove za osobe sa invaliditetom, ali nisu u potpunosti ispunjavali tu nastalu prazninu. Bodibilding bio je prava stvar. Smit o tome ima razrađenu teoriju: život u vojsci dao mu je rutinu i disciplinu. – Dolazim iz prilično disciplinovanog odreda gde je važna pojava, telo ti je u formi i naviknuto je na rutinu. Bodibilding zahteva sličan životni stil.
Iz još jednog razloga odabrao je baš ovaj sport: porodične fotografije snimljene tokom njegovog oporavka, na kojima je mršav i bled. – Hteo sam što više da se udaljim od tog bolničkog izgleda – kaže. Počeo je da trenira – satima svakog dana, uz veliki napor i male napretke. Trenirao je danonoćno i za godinu dana bio je u rangu vrhunskih bodibildera. Treninzi su intenzivni; počinju šesnaest nedelja pre takmičenja, svakog jutra u pet. Natalija je važan izvor podrške u svemu tome. – Dopada joj se činjenica što sam pronašao izvor nove strasti.
Bilo je trenutaka sumnje. U bekstejdžu na prvom takmičenju, novembra 2014: – Razmišljao sam da li ja stvarno želim ovo da uradim? Jesam li spreman da stanem pred sve te ljude? Svi su oni stručnjaci iz fotelje i njihovi komentari nisu uvek diskretni: stoje u masi, cepidlače o našim mišićima, ukazuju na najmanje nesavršenosti. Ipak, prošao je kroz to i prijem publike ga je osnažio. Sišao je sa scene pitajući se kada je sledeći nastup.
Od tada je učestvovao na devet događaja, pobedivši na pet različitih takmičenja. On je jedini veteran koji se takmičio u kategoriji za mistera Engleske.
Glavna tačka spoticanja u njegovom dosadašnjem uspehu? Strog režim ishrane. Ne radi se samo o brojanju kalorija: hrana neophodna za bildersko telo frustrirajuće je blaga, samo ćuretina i integralni pirinač. Takmičari žude za nečim slatkim, ukusnim i začinjenim. Smit trenutno sanja o čokoladi i kikiriki buteru i progutaće veliku picu čim stigne kući posle ovog takmičenja. Tiho sedi u svlačionici sa drugim bilderima i, dok mnogi od njih leže na podu sa nogama podignutim na stolice, u pokušaju da izvuku vodu koja im se sakuplja u listovima, Smit jede suvu piletinu i kus-kus.
Do njega sedi Džoš Gudfelou, hitar dvadesetrogodišnjak, zauzet razgovorom sa ostalima. Gudfelou ima cerebralnu paralizu i ne hoda dobro, pre svega zbog cepanja u mišićima kukova koje je zadobio na takmičenju pre šest nedelja. Od tada nije mogao da vežba i izgubio je gotovo devet kilograma za pet nedelja. Ali srećan je što je tu i zadovoljan što će danas neko poneti titulu engleskog mistera sa invaliditetom.
– Pre petnaest meseci, ovo ne da nije bio sport, nego nije postojalo – kaže on. On i Smit preuzeli su na sebe da sazovu britanske promotere bodibildinga – ima ih bar deset u ovom organizovanom svetu – i da im predlože da unutar svakog događaja oforme sekciju za bildere sa invaliditetom. Neki su pristali, neki nisu. Prošle godine bilo je dvadeset događaja na kojima su bodibilderi sa invaliditetom mogli da se predstave.
– Posmatram sve to – kaže Martin Jejts Braun, predsednik IBFA iz Britanije – i vidim koliko ima izazova u priznavanju atleta sa invaliditetom. Kako da ih poredite i kako da se takmiče? Kako da uspostavite kriterijume koji su fer? Pravila treba da budu napisana: gde se takmiče osobe sa amputacijom, a gde oni sa cističnom fibrozom? Tu su i praktična pitanja: dodatna kategorija traži dodatno vreme za takmičenja. Ali vredno je toga! – kaže Braun. – Želimo da ohrabrimo ljude da se takmiče. Ništa nije nalik izlasku na scenu i doživljaju prijema publike.
***
Neko ko treba da iskusi taj prijem po prvi put je Piter Kopsi, planina od čoveka sa žbunastom bradom, tamnim tenom i istaknutim venama, koji zajedno sa Smitom i Gudfelouom radi vežbe istezanja u praznoj svlačionici. Kopsi je vežbao decenijama – sada ima pedeset jednu godinu i četvoro dece – ali ovo mu je prvo takmičenje. Nikada nije govorio o svom invaliditetu – spina bifida – sve dok nije pročitao o Smitu i Gudfelou na društvenim mrežama. Tada se nešto u njemu promenilo. – Bile su potrebne sve ove godine skrivanja da bih shvatio da nemam šta da krijem – kaže. – I to je zato što sam video Džoša i Marka. Počeo je da trenira, zatražio od žene da mu nabavi kozmetiku za potamnjivanje tena i prijavio se na takmičenje. – Sad je pravo vreme da kažem: vidi, ovo sam ja. Evo nas – kaže Kopsi posle serije sklekova. – I lepo je što su tu momci s kojima mogu otvoreno da govorim o svom invaliditetu. Nije isto za bodibildere bez invaliditeta. Nemojte me pogrešno shvatiti – i oni prolaze istu količinu bola i priprema – ali u našem slučaju… ima i dodatnih delova.
Dvojica muškaraca koja su ga inspirisala piju iz flaše (svaki takmičar dobije malu flašu irskog viskija, jer pomaže u dehidrataciji tela, što ističe mišićnu definiciju, ali daje i preko potrebnu hrabrost da se izađe na scenu u kupaćem kostimu pred nekoliko hiljada ljudi).
Kardio vežbe su teške za Smita. Pošto ne može da trči po putevima u blizini svoje kuće, ide u šetnje pre nego što mu se deca probude svakog jutra. (Drugi sin, Itan, rođen je 2012.) Ipak, ne ostvaruje rutinske kardio vežbe predviđene za bodibildere, jer znoj koji prouzrokuju te vežbe pogoršava izlaznu ranu blizu prepona. Jednog leta, nakon što je preterao sa vežbanjem, zatekao je rupu na telu kroz koju su se videle tetive.
Još jedan čovek proviruje u svlačionicu dok Smit, Gudfelou i Kopsi napumpavaju mišiće u završnim pripremama pred izlazak na scenu, držeći noseve na inč od poda, u položaju za sklekove. Postrojeni u red, zajedno sa četvrtim takmičarom, Metjuom Likom, bodibilderi sa invaliditetom izlaze na scenu. Tamo zauzimaju seriju obaveznih poza, prozvani monotonim glasom. Naprežući se, sa grimasama na licu i oznojeni, okreću leđa publici. Na Smitovim leđima istetoviran je završni dvostih poeme Vilijama Ernesta Henlija, Inviktus: Ja sam gospodar svoje sudbine, ja sam kapetan moje duše.
Bodibilding zahteve više meseci dijete, nedelje priprema, sate sedenja pred nastup na takmičenju i minute poziranja na sceni. Sudije se savetuju i njihova odluka je iznenađujuća. Današnji pobednik nije Džoš Gudfelou, a nije ni Mark Smit: Piter Kopsi je engleski mister sa invaliditetom, na svom prvom takmičenju. Iza scene, ostali takmičari su galantni, čestitaju pobedniku i ćaskaju pakujući se i hvaleći mišićnu definiciju izbrušenu decenijama vežbanja.
Nakon što je ispio bocu vode i obrisao znoj peškirom, Smit odlazi među publiku gde provodi narednih pola sata u razgovoru sa bivšim članom Kraljevskih inženjera (Royal Engineers) sa bilateralnom amputacijom, Hedlijem Kortom. Njih dvojica sprijateljila su se tokom rehabilitacije u bolnici za ranjene veterane. Hedli se i sam poigrava idejom da se prijavi za takmičenje sledeće godine i jedan je od nekoliko bivših vojnika sa kojima je Smit u kontaktu. Neki mu šalju fotografije i video zapise na kojima vežbaju, izveštavajući ga o svom napretku ka vrhovima fitnesa.
Smit jedva čeka da vidi decu, da im dopusti da se igraju sa teškim trofejem Adonisa koji je dobio kao drugu nagradu, i da im priča o takmičenju. Spreman za dugu vožnju do kuće, zaustavio se da sumira svoj dan.
– To što sam inspirisao Pitera da ne krije svoj invaliditet, nego da s ponosom kaže: Ja sam bodibilder sa invaliditetom, postignuće je samo po sebi. Očito da sam razočaran, ali videti danas Pitera ovde meri se sa uspehom. Nadam se da će se pojaviti još ljudi kao što je on.
Smit ima dvostruki cilj: prvo, da bodibilding za osobe sa invaliditetom bude profesionalna, a ne amaterska kategorija. To bi zauzvrat ispunilo i njegov drugi cilj: da napravi karijeru kao bodibilder. – Za pet godina, rekao bih, postaćemo profesionalna kategorija, a onda možemo očekivati i prihod – kaže žmirkajući na suncu.
Pred njim je težak put koji obiluje dugim vožnjama, fizičkim naporom i disciplinom. Ali u poređenju sa putem koji je Mark Smit prešao od 2011, to ne izgleda nesavladivo.
Tekst prevela Marijana Čanak
IZVOR: http://www.theguardian.com/sport/2016/jan/02/pecs-appeal-rise-disabled-bodybuilding-mark-smith
