Svetska zdravstvena organizacija navodi da su stope nasilja 4 do 10 puta veće među osobama sa invaliditetom nego među osobama bez invaliditeta. Konsultacije sa osobama sa invaliditetom koje je sprovela Ženska komisija za izbeglice (Women’s Refugee Commission) u sedam zemalja ukazuju da žene i devojke sa invaliditetom u konfliktnim i postkonfliktnim okruženjima mogu biti posebno osetljive na rodno zasnovano nasilje. Međutim, one nemaju isti pristup prevenciji i programima zaštite kao drugi članovi zajednice.
Dok su međunarodne agencije sve više svesne potrebe za efikasnijom inkluzijom osoba sa invaliditetom, takođe su im potrebne praktične, dokazane strategije za efikasnu inkluziju, kao i tehnička pomagala ili resursi za prilagođavanje njihovih programa. Da bi pomogla izgradnju kapaciteta u humanitarnoj zajednici, Ženska komisija za izbeglice u partnerstvu sa Visokim komesarijatom UN za izbeglice (UNHCR) trenutno sprovodi TREBALO BI DA SE ZNA SMERNICE za rad sa osobama sa invaliditetom u situaciji prisilnog raseljavanja u sedam pilot država. 
Tokom ovog rada, konsultovali su preko 210 muškaraca i 260 žena sa invaliditetom (uključujući i njihove staratelje) iz izbegličke i raseljeničke populaciji u Indiji, Ugandi, Bangladešu, Tajlandu, Nepalu, Etiopiji i Filipinima (ostrvo Mindanao). Više od 340 humanitarnih radnika prisustvovalo je radionicama. Izbegla lica sa invaliditetom i njihove porodice aktivno su učestvovale u ovim aktivnostima.
Ključni nalazi o rodno zasnovanom nasilju
U svih sedam okruženja, žene sa invaliditetom su izjavile da doživljavaju seksualno, emotivno i/ili fizičko nasilje. Žene i devojke sa invaliditetom kažu da su više ugrožene zbog svog invaliditeta.
– Nasilje se može desiti bilo gde, jer ona ne može da se kreće i nema načina da zaštiti sebe. (grupna diskusija sa ženama sa invaliditetom u kampu Šreder, Etiopija)
Postoji nedostatak podataka i informacija o žrtvama sa invaliditetom, jer mnoge žrtve sa invaliditetom ne prijavljuju rodno zasnovano nasilje i/ili invaliditet nije precizno identifikovan i evidentiran u prijavnim formularima. Jedini izuzetak je Nepal, gde je UNHCR izvestio da su 49 % od svih odraslih žrtava silovanja u Butanski izbegličkim kampovima između 2009. i 2011. godine bile osobe sa mentalnim i/ili fizičkim invaliditetom. Devojke i žene sa invaliditetom su u riziku od seksualne eksploatacije od strane članova zajednice i mogu biti izložene seksualnom iskorištavanju da bi preživele.
– Ako imate ćerku sa invaliditetom, uvek brinete. Čovek može doći i ponuditi joj novac, ona će ga primiti misleći da je za hranu, a on će tražiti nešto zauzvrat i a ona će završiti trudna. (majka mlade žene sa invaliditetom u logoru Av’bare, Etiopija)
Mlade žene s intelektualnim invaliditetom su isključene iz aktivnosti mladih koje bi im mogle pružiti informacije, obrazovanje i vršnjačku podršku čime bi se smanjila njihova ranjivost na rodno zasnovano nasilje.
– Ona sve vreme želi da izlazi… ona raste i nije više dete… Kao majka, briniem šta će se dogoditi. (majka mlade žene s intelektualnim invaliditetom iz Nju Delhija)
U nekim sredinama, žene sa invaliditetom su nesigurne čak i u svojim domovima.
– Za posmatrače spolja, sve izgleda dobro. A zapravo su zapostavljene, tučene i zlostavljane od strane članova svojih porodica. (izveštaj sa grupne diskusije sa ženama potpuno oštećenog sluha koje žive u kampu Sanišare, Nepal)
Pojedine žrtve rodno zasnovanog nasilja sa invaliditetom nisu u stanju da se kreću i komuniciraju, i zbog ekstremne izolacije mnogo su podložnije rodno zasnvanom nasilju.
– Poznajem jednu komšinicu koja ne može sama da se obuče a ima dete. Ona je vrlo podložna nasilju.
(grupna diskusija sa ženama sa invaliditetom u kampu Šreder, Etiopija)
Žene sa invaliditetom ne prijavljuju slučajeve rodno zasnovanog nasilja i ne koriste postojeće usluge zbog toga što humanitarni radnici imaju negativne stavove i dovode u pitanje verodostojnost izjava žena.
– Mi obično ne tražimo pomoć jer ljudi misle da izmišljamo priče samo da bismo dobile preseljenje. (žena sa invaliditetom u Šreder kampu, Etiopija)
– Rekli su mi da odem i da ne zlostavljam ove ljude. (odgovor žena sa psihosocijalnim smetanjam koja živi u delu ostrva Mindanao zahvaćenim sukobom na pitanje reakciji policije na njenu prijavu nasilja)
Osobe sa invaliditetom nisu uključene u aktivnosti u zajednici i ključne programe prevencije rodno zasnovanog nasilja, kao što su ženske grupe, edukacije o reproduktivnom zdravlju, vršnjačka podrška i obezbeđivanje životnih potrebština, što bi moglo da smanji njihovu ranjivost.
– Mi nismo uključene u udruženja žena i ne idemo na njihove aktivnosti. (žena sa invaliditetom u kampu Šreder, Etiopija)
Aktivisti koji sprovode programe zaštite od rodno zasnovanog nasilja suočavaju se sa brojnim izazovima da bi obezbedili da žrtve sa invaliditetom dobiju isti pristup multisektorskim uslugama kao i druge žrtve. Ovo je posebno slučaj sa žrtvama sa senzornim i višestrukim oštećenjima.
– Vrlo je teško pružiti pomoć osobama sa invaliditetom kroz multisektorskih sistem… Njima je potrebna podrška u donošenju odluka tokom čitavog procesa i nama je potrebno više treninga... Kada počnemo da ih upućujemo na usluge, postaje vrlo teško održati poverljivost. (službenik UNHCR, Nepal)
Izvor: Gender-based Violence among Displaced Women and Girls with Disabilities: Findings from Field Visits 2011-2012, Women’s Refugee Commission.
Tekst prevela Veronika Mitro
