Biti umetnik nije karijera, nego urođeni poremećaj.
Lisa Bufano (1972 – 2013), višestruko nagrađivana vizualna umetnica i plesačica sa bilateralnom amputacijom. Njen jedinstveni interdisciplinarni umetnički rad kombinovao je elemente animacije, lutkarstva, plesa i iluzije, muziku, rekvizite, protetiku, kostime i ekstenzije. Osnovna alatka i osa svakog njenog nastupa bilo je telo.
Od najranijih dana znala je kako da se potpuno prepusti stvaralačkom procesu. Kao dete bila je gimnastičarka, sa bratom je uvežbavala mađioničarske nastupe u improvizovanom kućnom pozorištu, a kasnije se okušala i kao go-go plesačica. Kada je imala dvadeset i jednu godinu, amputirane su joj obe noge i prsti na rukama, usled posledica bakterijske infekcije koja joj je blokirala dotok krvi u udove. Operativni zahvat sačuvao joj je život. Usledio je snažan estetski i plesni podsticaj…
Uprkos sopstvenom užasu od toga da me posmatraju (ili možda baš zbog toga), otkrila sam da biti pred očima publike kao izvođač sa invaliditetom može da stvori namagnetisanu napetost koju je moguće razviti u snagu. Pokušavam da kanališem tu napetost prenaglašavanjem fizičke različitosti (na primer, kada se pojavim na štulama).
Lisa je počela da istražuje invaliditet i ideje formirane oko njega, mogućnosti telesne transformacije, odnose između promenjenog tela i identiteta… Njen rad razvijao se pod kompleksnim uticajima medicinskih crteža, istorije voštanih figura, optičkih igračaka, platnenih i papirnih lutaka. U prvoj fazi nakon amputacije, bavila se fotografijom. Pravila je od sebe provokativno i egzotično biće, koristeći se kolekcijom proteza. Oslanjajući se na lični osećaj za jezivo i privlačno, egzotično, bizarno, za sve ono što je istovremeno mračno i lepo, stvorila je zapanjujuće fotografije. Bila je to vizualna predstava njenog verovanja u moć preobražaja. Bez potrebe za dodatnim objašnjenima, niti u jednoj jedinoj reči.
– Želim da me vide kao privlačnu, lepu i seksi – izjavila je. – A mislim da je moj umetnički rad pokušaj da se nađe uteha u tome što bivam sve ono što jedno ljudsko biće može da bude.
Njena kreativnost bila je nenadmašna i nepresušna. Lisa je uvek radila na nekom umetničkom projektu: slikanje, crtanje, poezija, kostimi, smoking za njenog psa, animirana porodična istorija, cirkuska tačka, poziranje za fotografije, novi veb sajt, ples, noge od stola prerađene u štule… Sve naizgled beskorisno ili zaludno pod njenim dodirom pronalazilo je svoj izraz, pretočeno u neočekivanu lepotu. Za razliku od većine ljudi koji čitaju u prevozu, Lisa je imala običaj da šije – pipci za njen kostim hobotnice nastajali su dok je putovala avionom. Bila je izrazito vešta u ručnim radovima. Mnogo toga se promenilo kada je izgubila prste, ali njena sposobnost da pravi lepe stvari ne samo da je opstala, nego je i napredovala. Lisa je posedovala opipljivu unutrašnju snagu i atletske sposobnosti. U svojim tridesetim svakodnevno je pretrčavala nekoliko milja noseći proteze od karbonskih vlakana.
Nije joj smetalo ako bi njena scenska pojava bila okarakterisana kao sporedna cirkuska predstava. Takođe se povezivala sa likovima iz stripova koji su prošli kroz procese krajnjih transformacija.
Oduvek su me privlačili abnormalni oblici… a sada je moja alatka moje telo. Još uvek animiram oblik, ali je to sada moj sopstveni oblik. Nisam zapanjujuća plesačica. Ali kao performer sa invaliditetom, primećujem kod publike te reakcije iz stomaka, nesavladive aspekte privlačnosti i odbojnosti usmerne ka meni i onome što radim. Samo se nadam da postoji ravnoteža između tih reakcija i suštine performansa.
Dominantna tema njenih radova bilo je iskustvo otuđenosti otelotvoreno u stvarnim i imaginarnim bićima.
PET OTVORENIH USTA (Five Open Mouths) – performans koji aludira na pet rana gde su nekada bili Lisini prsti. To je plesna priča o sklapanju sporazuma sa telom takvim kakvo jeste. Nastup je započinjala noseći proteze, koje na kraju skida otkrivajući svoje telo onakvim kakvo je zaista bilo. Taj potez opisivan je kao najhrabriji prikaz ranjivosti.
DAH JE OKEAN ZA DRVENO SRCE (One Breath is an Ocean for a Wooden Heart) – neobičan moderni plesni duo za plesača sa i bez invaliditeta. Plesači nose drvene štule od 70 centimetara, izrađene od poznatih, svakodnevnih objekata kako bi se stvorila iluzija, a takve štule ujedno su i vizualno ubedljiva alatka preobražaja. Noge od stola upotrebljene kao štule omogućuju plesačima da stvaraju iluzije oblika stola ili stolice. Kvalitetom svojih pokreta, plesači se preobražavaju u najrazličitije prizore: animirani nameštaj, magične igračke, insekti sa osam nogu, četvoronoga gazela, dvonožna ptica. Dva dramatično različita tela stvaraju plesni i zvučni prizor koji je istovremeno omogućen, ali i ograničen upotrebom drvenih štula. Nemoguće je ne primetiti odvojenost od tla (dužinom od 70 centimetara). Ovo potvrđuje Lisino iskustvo u decenijskoj upotrebi protetike – obavljala je zadatke koristeći alatke kojima ne oseća ono što radi. To je jedinstven osećaj nepovezanosti. (Performans je premijerno izveden decembra 2007. na zagrebačkom festivalu Ekstravagantna tela.)
U četrdesetoj godini svog života Lisa Bufano odlučila je da prestane da živi.
– Verujem da je proživela celovit život i da je u njen život sadržao mnoge živote. Ne verujem da je prekinut. Njena misija je zaokružena i mora da je to shvatila kada se odvojila od ovog sveta – reči su kojima je Lisin brat pokušao da objasni njen odlazak.
Tekst pripremila Marijana Čanak
IZVORI:
http://www.npr.org/templates/story/story.php?storyId=7728628
http://artery.wbur.org/2013/12/24/lisa-bufano-remembrance
https://en.wikipedia.org/wiki/Lisa_Bufano
