Alison Laper danas je poznata širom sveta, ima počasni doktorat Univerziteta u Brajtonu i živi od svog umetničkog rada zajedno sa sinom tinejdžerom – što je nekada bilo potpuno nezamislivo. Kuća joj je prepoznatljiva po maloj statui Venere de Milo, muze koja stoji pred vratima i podiže njenu ionako snažnu ličnost.
– Svaki korak ili postignuće u životu – učenje vožnje, nezavisan život, umetničko stvaranje – za većinu ljudi verovatno je još samo jedna mala stvar, ali sve to postaje zaista neverovatno ako ste odgajani slušajući kako nećete dorasti ni do čega, da ste beskorisni, da ste društveni trošak koji će neko drugi uvek morati da zbrinjava.
Izgleda da je Alison oduvek bila veoma odlučna da ne bude tako.
Ona je titanka ljudskog duha. Ne samo da o svemu ima izgrađeno mišljenje (od rezanja državnog budžeta za osobe sa invaliditetom, preko omasovljene upotrebe Fotošopa, do ličnih životnih izazova), nego se čini da ona ne može da ostane mirna – dok govori, njena oštra ružičasta kosa svezana na vrhu glave treperi kao da je naelektrisana. Njeno telo učinilo ju je poznatom.
Pune dve godine, statua visoka više od tri metra, koja prikazuje Alison u sedmom mesecu trudnoće, stajala je spokojno na Trafalgar Skveru u Londonu. Rad umetnika Marka Kvina postaje jedno od najprepoznatljivijih i najmoćnijih umetničkih dela ovog vremena. Verzija na naduvavanje visoka 12.5 metara stajala je na ceremoniji otvaranja Paraolimpijskih igara u Londonu 2012, a potom se pojavila i na Bijenalu u Veneciji 2013. Svaki put, bez obzira na to što je prošla gotovo decenija od prvog pojavljivanja, prizor njenog tela postavlja najrazličitija pitanja o lepoti, invaliditetu i majčinstvu. (Alison je rođena sa skraćenim nogama i bez ruku, kao rezultatom hromozomske varijacije.) Njen sin, petnaestogodišnji Paris, za Alison je najveća kreacija i umetničko delo.
Iako je oduvek htela da bude majka, uporno su joj ponavljali da se to nikada neće dogoditi. – Kada se ipak desilo – seća se sva ozarena – kao jedna veoma srećna nezgoda, rečeno mi je da činim nešto užasno. Otac deteta, s kojim je imala veoma kratku vezu, insistirao je da abortira. Majka joj je takođe govorila da ne može izneti trudnoću. Jednom, dok je bila u apoteci, dve žene su pred njom započele raspravu o tome kako će njeno dete biti teret društvu.
– Oduvek sam u borbi za sve – kaže Alison. – Shvatam da me ne gledaju kao normalno ljudsko biće – a moram da dodam da normalno ljudsko biće nikada nisam srela! To je zapanjujuće, samo zato što nemam udove ljudi misle da se toliko razlikujem od svih i da, nekako, ne funkcionišem kao bilo ko drugi. Istina je da sam imala neverovatnu trudnoću. Izgledala sam fantastično, a tako sam se i osećala.
Socijalne službe obećale su joj da će je pažljivo nadzirati: – Ako napraviš grešku, to dete će ti biti oduzeto. – Iako nije bila javno izrečena, njihova poruka je glasila: Ti si roditelj sa invaliditetom, dakle, izneverićeš u toj ulozi! Videla sam da su naša shvatanja invalidnosti i dalje veoma nazadna. Većina osoba sa invaliditetom koje poznajem izuzetno su dobri roditelji – a pošto nas posmatraju, moramo za 150% da budemo bolji od svih ostalih!
– Kada se Paris rodio, insistirala sam da mu sama menjam pelene, insistirala sam da ga ja podižem. Radila sam sve što sam fizički mogla da radim za njega.
Alison je uvek zapošljavala personalne asistente koji su je podržavali u samostalnom životu (opisuje ih kao svoje ruke), zbog čega je brinula da li će Paris znati da mu je baš ona majka, kada su uz njih stalno i drugi ljudi.
– Zaista nije trebalo da brinem o tome. Dojila sam ga i osećala sam da će nam to dati tu vrstu bliskosti – što se i dogodilo. U roku od tri nedelje, podizao je glavu i instinktivno je znao šta da radi. Oboje smo se prilagodili jedno drugom.
Dolazak bebe doneo je i neke izazove – uneti bebu u automobil bio je jedan od njih.
– Iako sam mogla da ga podignem, nisam bila dovoljno okretna da ga unesem u automobil i da mu pričvrstim pojas.
Upotreba kolica takođe je bila prilično teška, pa joj je jedan prijatelj napravio nosiljku koju je koristila u prvih nekoliko godina.
– Kada je malo porastao, Paris je odabrao da mi sedi u krilu dok sam u kolicima. Sada više ne sedi na ivici mojih kolica kada smo napolju, jer mu je to postalo prilično neudobno.
Seća se kako je učitelj u školi jednom rekao Parisu da siđe sa maminih kolica. Rekla sam: – Izvinite, vidite li kako druga deca šetaju držeći se za ruke sa svojim roditeljima? Ovo je naš način da to isto radimo, stoga mu nemojte govoriti da siđe s mojih kolica.
– Uvek se radi o prihvatanju – kaže Alison. Iako ne može da obgrli svoje dete rukama, oni imaju svoju verziju zagrljaja. U stvari, malo je stvari koje ne mogu da rade. Izlaze, putuju za praznike, rone zajedno.
– Voli da boravi u vodi i to je nešto što sam radila s njim dok je bio jako mali, jer sam u vodi mogla da ga podignem i da ga držim. Veoma rano je naučio da me obgrli rukama, pa je voda za nas bila mesto slobode.
Da li je brinula da će, kad bude stariji, primetiti da njegova majka nije kao majke njegovih drugova?
– Da. Ljudi zure, svesna sam toga, svaki put kada izađem iz kuće. Uglavnom s tim dobro izlazim na kraj, ali dešava se da me gruba nepristojnost izbaci iz takta. Govorila sam Parisu: – Zure u nas, jer sam zaista božasntvena, baš kao i ti. Mislila sam da bi trebalo da mu govorim istinu, ali nije glup, znao je i sam. Kada je imao devet ili deset godina, bilo mu je teško da se nosi sa tim pogledima i komentarima. Sećam se grupe ljudi koja je buljila u nas dok je Paris sedeo na mojim kolicima na aerodromu. Ravno u moje lice! Jedan je bio toliko neprijatan, da sam se izgubila. A Paris mi je govorio: Hajde mama, samo mu reci – kao da je u tome prilično uživao.
– Kao i mnogi tinejdžeri tokom raspusta, Paris većinu vremena provodi u krevetu – priča Alison – U sred dana! Iako bi volela da više vremena provodi napolju, oduševljena je što on nije neko ko lebdi oko svoje majke niti je naročito prijemčiv za njene potrebe, nego se ponaša kao tipičan tinejdžer. – Bilo bi mi mučno da je anksiozan ili nervozan zbog mene. Nije čak ni preterano obziran prema meni. Veoma je zreo u raznim pogledima, ali kada je sa svojim prijateljima ne ponaša se tako. Hvala bogu na tome!
Bila je odlučna da mu obezbedi srećno detinjstvo, za razliku od onoga kakvo je sama imala. Kada je Alison rođena (1965), doktori su samo čekali da umre. Pošto se to nije dogodilo, njenoj majci su rekli da će voditi užasan život i da je najbolje da je zaboravi. Sa šest nedelja Alison je poslata u prihvatilište za decu sa fizičkim i mentalnim invaliditetima. U knjizi koju je objavila 2005. opisuje zlostavljanja koja su mnoga deca tamo iskusila.
– Neki skaredni ljudi u nama nisu videli ljudska bića. Jedan od njih to mi je i priznao u godinama koje će doći: Nismo vas gledali kao decu. Bili su okrutni i neljubazni. To možeš ili ne možeš da preživiš.
Iako se majka ponovo pojavila u njenom životu kada je imala četiri godine, to nije bio naročito srećan susret i nikada nisu zapravo izgradile neki odnos. Sve je puklo kada je Alison objavila autobiografiju.
– Nedostaje mi, ali ne mogu da živim u prošlosti. Treba da idem napred, ne unazad, i zarekla sam se da nikada neću biti nečija žrtva, niti ću se zadržavati nad nečim što je prošlo. Ne želim da pokvarim ostatak svog života, jer je moj život zaista dobar.
Kada je Paris imao oko osam godina, Alison je upala u depresiju i to je potrajalo oko tri godine.
– U taj pakao ne bih se ponovo vraćala!
Jedan od okidača bilo je pisanje knjige, što Alison vidi kao otvorenu konzervu sa crvima na koju ne znam kako da opet stavim poklopac!
– Misliš da si s nečim izašla na kraj, da si se izborila sa detinjstvom i gubicima – a zapravo nisi! Nisam htela da izlazim iz kuće, ništa mi se nije radilo, nije mi bilo do ljudi. Zamisli – ja, da ne viđam ljude? To je nečuveno. Volim da sam s ljudima. Po tome sam znala da nešto nije u redu.
Išla je na terapiju i uzimala antidepresive nakon što su je prijatelji ohrabrili da potraži pomoć. Pomogli su joj i da se brine oko Parisa, a majke njegovih prijatelja takođe su se našle kao podrška.
– Mislim da je depresija veoma potcenjena bolest. Sada shvatam koliko je to teško i shvatam kako ljudi mogu toliko da se približe ivici, da više ne žele da budu tu – što je užasno.
Da li si zaista dotle došla?
– Apsolutno. Htela sam da se zakucam automobilom u zid. Ne sa svojim sinom u istim kolima! Prijatelji su mi govorili: – Šta će biti sa Parisom ako to uradiš? To mi je pomoglo da se stabilizujem. Ne postoji niko drugi ko bi se brinuo o Parisu osim mene i zato sam morala da preguram sve – hvala bogu što sam uspela. Oduvek je u meni neki poriv koji me tera da nastavim, jer oduvek sam morala da se dokazujem. Za mene je život gledanje unapred. Šta je moj sledeći izazov?
Sledeći izazov možda će je odvesti ka preuzimanju vlade. Alison je zaprepašćena koliko se terminologija invalidnosti izmenila i sigurna je da je to rezultat državne politike, odnosno načina na koji mediji o tome izveštavaju.
– Posmatraju nas kao državni trošak, a ja sigurno to nisam, kao što to nije većina osoba sa invaliditetom koje poznajem. Udar je uvek usmeren na one ljude koji ne mogu da uzvrate. Dođite i živite našim životom na nedelju dana. Dođite i vidite na šta primoravate ljude. Veoma sam strastvena po ovom pitanju.
Alison zarađuje za život kao slikarka u okviru organizacije umetnika koji slikaju ustima i nogama (Mouth and Foot Painting Artists).
Fond za nezavisan život (Independent Living Fund), koji je snosio deo troškova njene nege i podržavao hiljade osoba sa invaliditetom da žive, rade i vode ispunjene nezavisne živote, zatvoren je. Ljudi su joj govorili: – Paris može da bude tvoj personalni asistent.
– Ne, ne može. To je totalno neprimereno!
Nepopustljiva je u tome da Paris ne treba da brine o njoj. – Nema šanse, to se neće dogoditi. Ja nisam rodila dete da bi se ono brinulo o meni. On treba da ima svoje detinjstvo i da vodi sopstveni život. Ne može se očekivati da vodi računa o meni i da istovremeno ide u školu. Znam da je mnogo mladih ljudi koji to ipak rade i to je sramotno. Dakle, neće doći do toga. Ja sam njegova majka, ja se brinem o njemu, a ne obrnuto.
Tekst prevela Marijana Čanak
IZVOR: http://www.theguardian.com/lifeandstyle/2014/aug/02/alison-lapper-disabled-people-drain-on-society
