Šantal, Solanž i Ana su tri od osam žena koje su izabrale da prekinu tišinu i ispričaju svoju priču u dvadesetominutnom francuskom dokumentarnom filmu Vilence du silence. Šantalin sluh je potpuno oštećen. Ne mogu to reći nikome. Njen partner je tuče, kontinuirano i kako god stigne. Solanž je rođena bez ruku i nogu. A muškarac, apsurdno je zvati ga dečkom, siluje je svaki dan. Ana je žena sa Daunovim sindromom. Ona ima muža: oženio se samo da bi dobio boravišnu dozvolu. Ona ponavlja njegove reči: Baciću te u smeće čim dobijem boravište Francuskoj.
Tri potresne priče, koji nisu usamljene. Nasilje nad ženama sa invaliditetom je široko rasprostranjena stvarnost i često neispričana priča… Činjenica je da nije ni priznata kao takva. Stanje osobe sa invaliditetom je ono što se najpre opaža. Ona nije žena, nego osoba sa invaliditetom najpre. Dakle, postoji velika rupa u koju je moguće upasti: zašto govorimo o rodno zasnovanom nasilju? To je drugo ogromno nasilje koje se čini nad ženama sa invaliditetom i prvi i najveći kulturni jaz koji je potrebno popuniti.
Žena s invaliditetom mora provesti svoj život baveći se svojim invaliditetom, a ne svojom ženstvenošću. Međutim, ako ne krenemo od obrazovanja i svesti o vlastitom telu i sopstvenom seksualnom izražavanju, kako možemo prepoznati nasilje? Pita se Valeria Alpi, glavna i odgovorna urednica HP Accaparlante, časopisa Dokumentacionog centra Hendikep iz Bolonje koji je nedavno distribuirao i zanimljivu monografiju: LA VIE EN ROSE – ŽENE SA INVALIDITETOM: IZNALAŽENJE I UPRAVLJANJE PUTEVIMA IZLASKA IZ NASILJA, u kojoj su objedinjeni radovi predstavljeni na prvoj Nacionalnoj radionici na ovu temu koja je održana prošle godine u Milanu.
Monografija ima posebnu posvetu Franku Bompreziu, predvodniku u komunikaciji o invalidnosti i jednom od osnivača bloga Associazione Verba, a čija godišnjica smrti se obeležava 18. decembra. Martina Gerosa pamti reči iz uvoda jednom od njegovih eseja (Posvećujemo ženama Feragosto [popularani letnji godišnji odmor u Italiji]) koji je objavljen na blogu koji je uređivao: Nikada mi nije palo na pamet da pribegnem fizičkom nasilju nad ženama, i to ne samo zato što sam korisnik invalidskih kolica. Mogao sam uspeti i iz kolica, u to ne sumnjam. Nisam primenjivao fizičko nasilje upravo zbog toga što ideja o posedovanju, o ženi kao imovini, nije moja, nije deo mog egzistencijalnog prtljaga.Svestan sam da ne posedujem čak ni samog sebe, jer telo ne odgovara uvek na zapovesti mozga ili srca. Kako sam uopšte mogao da zamislim neku vrstu vlasti nad ljudskim bićem, osim nad sobom.
Ideja o posedovanju, na koju podseća Franko, gotovo da se uzima zdravo za gotovo kada je u pitanju žena sa invaliditetom. Teško prihvatamo činjenicu da žena s invaliditetom može biti žrtva nasilja. Simona Lancioni, članica Koordinacione grupe žena Uildm, koja ima odlično odeljenje koje se bavi nasiljem, razmišlja: Neke predrasude se ponašaju kao filter: nasilje pogađa samo žene koje otelovljuju određene estetske standarde (na primer, žena bez invaliditeta je fizički atraktivna, isključujući na potpuno proizvoljan način mogućnost da žena s invaliditetom uopšte može biti atraktivna) i nasilje po sebi je oblik seksualnog izražavanja. To je oblik zlostavljanja, pogotovo ako je usmereno na osobe sa invaliditetom. A tu su i drugi aspekti koje treba imati na umu. Lancioni kaže: Žene s invaliditetom su izložene dvema vrstama nasilja: jedna je vezana za pol, a druga se odnosi na njihov invaliditet. Rodno zasnovano nasilje se razvija kroz iste mehanizme koji su primećeni u slučajevima nasilja nad bilo kojom ženom, ali u slučajevima u kojima žena ima limite autonomije i osoba koja joj pomaže se represivno ponaša, izlazak iz nasilje je znatno složeniji. Nasilje povezano sa invaliditetom dobija vrlo specifične konotacije. Na primer, među ženama s invaliditetom i negovateljima. U ovom slučaju, naravno, idemo dalje od rodno zasnovanog nasilja. Ipak Lancioni kaže: Razmotrimo, na primer, pretnje staratelja da neće više pružati podršku ako se žene s invaliditetom ne povinuju njihovoj volji, ili upravljanje imovinom osoba sa invaliditetom kao da su vlasništvo staratelja, ili čak korištenje sedativa osoba sa invaliditetom, ne iz zdravstvenih razloga, već da bi se ublažio teret brige.Takođe, kada govorimo o nasilju povezanom sa invaliditetom, uočljiva je posebna krhkost osoba sa invaliditetom (uglavnom žena) koje su smeštene u domove.
Priče o nasilju koje trpe žene s intelektualnim invaliditetom su još nevidljivije, neispričane, nezapažene, ne uzimaju se u obzir. Žene sa intelektualnim invaliditetom su među onima koji su najizloženiji riziku. Stigma u stigmi. Čak i za njih, kao i za one koji žive sa drugim invaliditetima, tu je i problem pristupačnosti centara za zaštitu od nasilja, skloništa, mesta na kojima bi mogli da se žale. To nije samo pitanje arhitektonskih barijera, već mnogih drugih: pojednostavljenje birokratije, audio opisi i titlovanje, pristupačni tekstova. Italijanski zakon ionako vam samo daje mogućnost da reagujete, a za osobe s invaliditetom postoje i posebne otežavajuće okolnosti.
Tekst pripremili Andrea Butkovic i Veronika Mitro
Izvor: La vie en rose. Violenza e donne con disabilità
