Pre dva dana otišla sam u bolnicu na mamografiju. Imala sam pratnju, jer mi je zbog cerebralne paralize potrebna pomoć prilikom svlačenje i oblačenja i tokom obavljanja aktivnosti koje zahtevaju spretnost ruku. Upozorila sam svoju pratilju da osoblje nije uvek profesionalno kao što bi trebalo, ali da podnosim to zbog svog zdravlja. Budući da sam majka dvoje dece, od devet i dve godine, želim da živim onoliko dugo koliko je to moguće.
Moj prijatelj je ostao da čuva decu, a mi smo otišle na pregled. Prijemna administracija protekla je jednostavno i imala sam osećaj da sam tretirana jednako kao svaka prosečna četrdesetogodišnjakinja. Rekla sam svojoj pratilji da možda i neće biti tako loše kao što sam očekivala. Uputili su nas na odeljenje za mamografiju. Tu su bile dve tehničarke i prilično mala čekaonica. Jedna tehničarka me pitala da li bih mogla da skinem naslone za ruke ako je potrebno. Odgovorila sam potvrdno. Onda je predala mojoj pratilji ogrtač i pokazala nam gde je svlačionica.
Nažalost, svlačionica je bila veličine ormara. Manevrisanje mojim kolicima uz pratilju u svlačionici bilo je veoma komično. Ona mi je pomagala dok smo se nespretno gurkale u skučenom prostoru. Vešto manevrišući, uspela sam da nekako izađem iz svlačionice. Čekala sam u čekaonici pokušavajući da obuzdam svoju cerebralnu paralizu da razgrne moj mali ogrtač i izloži moje telo tuđim pogledima.
Konačno su me prozvali i moja pratilja i ja smo ušle u sobu za preglede. Učinila sam ono što su tražili od mene, trpela bol koji me je i dalje mučio i brojala do deset. Ovo je moje treće iskustvo sa mamografijom i još uvek sam osećala da je od svih ovaj pregled najbolji. Ali tehničarka je nešto prošaputala i nestala ostavljajući moju pratilju i mene u čudu. Onda su me zamolili da se vratim u malu čekaonici u kojoj su sada bile još dve druge žene. I opet, borila sam se da mi ne spadne ogrtač.
Tehničarka me ponovo prozvala i rekla da želi da radiolog pogleda da li su snimci u redu. Postala sam nervozna: – Da li su pronašli nešto? Pitala sam da li je sve bilo u redu, a ona je rekla da sam se verovatno previše pomerala tokom snimanja. Rekla mi je da mogu da sačekam ili da odem. Ja sam odlučila da sačekam, jer je tehničarka procenila da bi neko mogao da pogleda snimak kroz petnaestak minuta.
Dakle, nazad u čekaonicu. I ovo je sada najiritirajući deo čitavog pregleda – tehničarka se vratila u čekaonicu i pogledala me, ali je pokretom pokazala mojoj pratilji da uđe. Pošla sam i ja, jer ipak je to moje telo, a ona je rekla da ja treba da ostanem čekanici jer je samo potrebno da razgovara sa mojom pratiljom!!! Rekla sam: – To je moje telo! Ulazim i ja! Bilo je to bizarno i nestvarno. Zatim je tehničarka nastavila da se direktno obraća mojoj pratilji i mene izbegava u potpunosti. Rekla je da bi radiolog mogao da se pojavio kroz nekoliko sati i da će me zvati. Toliko sam bila uvređena zbog nepoštovanja prema mom telu. Nisam mogla da verujem da mi se to događa.
Naravno, izgleda da im je ponovo potreban moj mamogram, ali ja odbijam da se vratim u bolnicu. Pokušaću u još jednoj medicinskoj ustanovi i nadamo se da će me tretira kao ženu, a ne kao dete. Rekla sam svom lekaru šta mi se dogodilo i pišem pritužbu bolnici. Ironično je to što sledeće nedelje držim predavanje budućim medicinskim sestrama o tome kako da se brinu za osobe sa invaliditetom. Nadam se da će im biti od pomoći.
Tekst pripremila Veronika Mitro
Izvor: Mammograms for women with disabilities, CP MOMMY BLOG, 8/10/2015
