Po drugi put u Novom Sadu, 14. decembra ove godine u Studiju M, BalkanIDEA organizuje Živu biblioteku. Pod sloganom Ne ceni knjigu po koricama, biblioteka iznajmljuje egzotične ili previše obične primerke, nedovršene biografije, raritete, pojmovnike i teorije preživljavanja.  Pored originalnog teksta, knjige ove biblioteke obiluju učitanim značenjima i zapisima na margini. Nikada se ne čitaju na jedan isti način, jer čitalac je ovde ujedno i protagonista. Ako se pitate kakve su sad to đavolje knjige, setite se Hazarskog rečnika koji se čita uzduž i popreko (nikada očekivanom redosledom) i čije prvo izdanje uopšte nije štampano, nego istetovirano na ljudskoj koži. E, Živa biblioteka podseća na tu ediciju (čak jednako poštuje muške i ženske primerke), a opet je nešto sasvim drugo. Kao povratak usmenosti, u doba kada svako može da naštancuje ili odbloguje neki zapis. Knjige su ovde ljudi; oni o kojima mislimo da znamo sve, iako mnoge od njih nikada nismo ni sreli, a kamoli s njima progovorili. U to ime, sastanak u biblioteci je izvrsna ideja! (Oduvek sam htela da se zaljubim u biblioteci, pre nego u gradskoj poslastičarnici ili ne-daj-bože na metal koncertu.)

Na ulazu pročitate pravila, bibliotekar/ka vam popuni člansku kartu, a potom izlistate katalog i odaberete knjigu koju biste čitali u narednih pola sata. Da vidimo, dakle, spisak naslova onim pouzdanim nasumičnim redosledom: Anoreksija – s obzirom na to da sam je već čitala u više navrata i da me nikada nije učinila dovoljno mršavom, danas mi se više ne čitaju knjige recepata; Biseksualna osoba, Gej, Pepeljuga u stvarnom svetu – ne, hvala, seksualni vodiči kroz galaksiju nisu (više) moj žanr;  Mađar, Rom, Rusin, Protestantkinja – srećna što više ne idem u školu, pa mi ne treba dodatna literatura za takmičenje iz geografije; Moj slatki životni saputnik – dijabetes – imam ga kod kuće; Ćerka depresivne mame – pročitala sam obe i razmišljam da napišem nastavak;  SOS volonterka – knjiga koju moraš da voliš, čitamo se u dopunjenim izdanjima uz kafu; Usvojiteljka – hmmm… mogla bih da proverim koliko je stilski srodna Maćehi – ne, nije čak ni ista epoha…   Pa, šta da čitam danas?

OSOBA SA INVALIDITETOM

– Dobar dan! – reče knjiga ljubazno. – Jeste vi mene odabrali zato što ja jedina nisam na čitanju ili…?
–  A, ne, nikako – kažem ja – već  strogo iz profesionalnih razloga. Baš sam se nadala da ću ovde naći nešto od stručne literature.
– Je l’ da? – začudi se knjiga koja očigledno nije navikla da bude udžbenik.
– Da li imaš nešto protiv da prepišem neke tvoje delove za Portal o invalidnosti? – pitam je.
– Portal o invalidnosti? Nikad čula! Ali samo izvoli!Neke strahuju da će ih previše čitanja ili ne-daj-bože kopiranja raskopusati, stanjiti i uništiti – ja ne! To izlaganje i deljenje zapravo me ojačava.
– Odlično! Da zapišemo punu referencu onda… [Da li je moguće da neko ne zna za Portal o invalidnosti? Nečuveno! Hajde, molim te, budi best-seler već jednom!]
– Autorka: Jelena Rašić; naslov originala: Osoba sa invaliditetom; godina izdanja: 1990; mesto: Novi Sad; štamparija: Distribucija; vrsta građe: biografija; jezik: srpski; tematika: invalidnost, identitet, ženskost, materinstvo.
– Ko su tvoji čitaoci?
– Pre svega mladi, znatiželjni ljudi, koji uglavnom budu jako iznenađeni tokom čitanja, jer verovatno očekuju snuždena poglavlja natopljena tugom ili depresijom. Ni u jednom momentu kod mene nije sve divno, bajno i sjajno, ali nisu mi stranice ni potpuno crne, kako mnogi predviđaju na osnovu naslova. Mnogi čitaoci, pak, mene pozitivno iznenade, jer nisu toliko zatvoreni koliko sam mislila da će biti.Time se ruši i moja predrasuda o tome da će oni imati predrasude o meni. Do sada nisam imala nijedno čitalačko iskustvo koje bi me razočaralo.
– Najčitanija poglavlja?
– Odnosi: mene i momka; mene i mog posla; mene i drugih ljudi (počevši od drugara iz škole, preko prijatelja do kolega na fakultetu)…
– Za početak možemo zadržati taj redosled...

RELACIJA SEKSUALNOST ↔ INVALIDNOST

Rođena sam bez leve ruke. Deo svoje leve ruke doživljavam kao što drugi ljudi verovatno doživljavaju šaku. Oduvek je tako, pa pošto nemam drugo iskustvo – nemam ni problem. Nemam doživljaj da mi nešto nedostaje. Sve što radim, radim onako kako ja umem i ne mogu da zamislim da je drugačije. Kako vi hvatate sa dve ruke, ja tako hvatam jednom rukom i delom druge ruke,  nemajući pritom osećaj da radim nešto neobično. Za mene je to tako. Ali moj osećaj ne odgovara doživljaju drugih o meni. Da li možda partneru to može da bude…? Da, dešava se. Kada sam bila još mlađa, čak se o tome nisam ni pitala. I, sećam se, jedan dečko mi je tek naknadno rekao koliko mu je iskustvo sa mnom bilo čudno. Iz ovog ugla danas mi je sasvim očekivano to što je opisao kao malo čudno. Ali – šta da mu kažem? Izabrao je da bude sa mnom, kao i ja sa njim, i znao je šta da očekuje. Tu nema bog zna šta da se doda. Moji odnosi ne razlikuju se od odnosa u koje se upuštaju ostali ljudi. Kada bi to neko posmatrao, možda spolja izgleda drugačije (možda i smešno), ali suštinski nije. Meni nije. To je, jednostavno, tako! Kao činjenica.

INVALIDITET KAO DEO IDENTITETA

I jeste i nije. Jeste, jer je to činjenica koju, koliko god ja želela da stavim u drugi plan – ne mogu. Prvo, zato što se vidi. Drugo, zato što je dokumentovano: uz izvod iz matične knjige rođenih i fakultetsku diplomu, obavezno ide i taj papir na kome piše da sam invalid. Treće, koliko god se mi trudili da proširimo svest, još uvek živimo u Srbiji gde ljudi neprestano dopunjuju te spiskove svega što nije normalno i gde god da se pojavim, od troje ljudi bar jedan će blenuti. Tako da, u tom smislu, invaliditet jeste deo identiteta. Ako uzmemo u obzir to kako se ponašam i to što radim apsolutno sve – onda invaliditet ne predstavlja deo mog identiteta. To znam, jer se dešava da mnogi ljudi ne primete da nemam ruku. Od kuvanja, lakiranja noktiju, feniranja, vezivanja kose – sve to radim, ali na sebi svojstven način. Drugačije plivam, drugačije vozim bicikl, ali uvek stignem gde treba. Pošto je rezultat svih tih radnji apsolutno ostvariv i isti kao i kod većine ljudi, ne vidim zašto bi invaliditet bio deo mog identiteta? Dakle, moj odgovor nije ni jedno ni drugo, već: i jedno i drugo. Kada bih rekla da nije, ne bih bila iskrena. Isto tako ne bih bila iskrena ni kada bih rekla da jeste. Odgovor koji je u skladu sa stvarnošću prihvata oboje.

UNUTAR PROFESIONALNOG ŽIVOTA

Ja sam diplomirana ekonomistkinja. Obično me pitaju da li sam možda želela nešto da budem, a da mi moje stanje to nije dozvoljavalo. Kada sam upisivala srednju školu, prvi put sam naišla na barijeru. Gospođa koja je pravila liste za upis rekla je da ja ne mogu u ekonomsku, jer nemam šaku, pa ne mogu da kucam na kompjuteru. S obzirom na to da u tom periodu svakom detetu treba pomoć i podrška, pogotovo onima koji prolaze kroz nešto specifično, krivo mi je što se tada nisam pobunila (mada i to verovatno ima svoju dobru stranu). Generalno mi je žao zbog situacija u kojima se nisam dovoljno izborila za sebe. Od trenutka upisa u srednju školu postavlja se pitanje: šta ću ja raditi? Iz toga nadalje proizilazi ceo niz nedoumica: da li će mi dozvoliti da nešto radim, da li ću to stvarno moći, da li ću biti dovoljno dobra? Jer, to pitanje posla je ključno, to je pitanje egzistencije! Uvek sam se bojala da mi neće dozvoliti da ostvarim sebe u punom potencijalu, onoliko koliko znam da mogu. Sve što nije sada – biće; ima svoj razlog što nije sada. Ostvarivanje na profesionalnom planu je izazov s kojim se trenutno suočavam, a rezultati zavise od mnogobrojnih faktora. Invalidtitet tu više nema centralno mesto.

U INTERAKCIJI SA SVETOM  

To je kao kada se ljudi, od kojih niko okeana nije video, sad odjednom boje ajkule, jer su pročitali u novinama senzaciju da je prožderala jednom nekog. Isti ti ljudi sada vide mene i pomisle da su me deca zlostavljala, maltretirala, da nikada nisam bila deo grupe niti imala prijatelje, da sam odrasla sama, povučena i izolovana. Prava vest je da od toga ništa nije istina! Oduvek sam znala da se zauzmem za sebe – zahvaljujući mojoj mami. Da nije bilo nje, ko zna kakva bih bila, jer treba znati kako da budeš mama detetu koje nije kao druga deca. U jednom periodu mog detinjstva dešavalo se da ne umem drugačije da govorim nego da vičem. Htela sam da zadobijem pažnju i da me čuju: – Hej, mogu ja to! Znala sam da, ako sama ne budem dovoljno uporno lupala na vrata, automatski će proceniti da nešto ne mogu. Ali, ako budem uporna, dosadiću im, pa će reći: – Hajde, probaj! Onda ću dokazati da mogu. Mnogo toga ostvarila sam na taj način. Kako se sama postavim, takvom me vide. Nisam sebe doživljavala kao nekoga ko je čudan, strašan, ili ne zaslužuje detinjstvo kakvo imaju druga deca. Stvarno sam bila okružena dobrom dečicom – sećam se kako smo drugu decu plašili tom mojom veštačkom rukom koju sam tada nosila. (To možda zvuči morbidno, u stvari je bilo smešno.) Ljudima je najveći šok što znam da zastupam sebe i što se nikada ne žalim. Zbog toga što ne podnosim ni minimalnu dozu sažaljenja, ponekad me doživljavaju kao hladnu. Kada se u medijima pojavi osoba sa invaliditetom, tu je često i neki apel za pomoć. Verujem da je u redu dati malo nekome ko će znati to da umnoži. Ali ako nekome stalno servirate nešto na tacni – da li je to zaista pomoć? Taj će iznova i iznova samo tražiti još jednu tacnu. I zbog čega? Zato što taj neko nema… šta god! Koliko god da nemaš, uvek postoji nešto što možeš dati od sebe. To što nemaš apsolutno te ne određuje.

PROTETIKA I DRUGE PR(OD)UŽENE RUKE

Dobila sam protezu sa nekih sedam-osam godina. Tad sam prvi put operisala ruku i nosila sam taj Ilizarov aparat za razdvajanje kostiju. Rodila sam se sa – iskreno i ne znam koji je medicinski naziv mog stanja – za šta se po proceduri dobija estetska veštačka ruka. Proteza može da bude estetska ili funkcionalna – iz mog iskustva, ne može da bude oboje. Estetska je plastična, prevučena gumom koja treba da oponaša kožu. Jako je teška, ide oko suprotnog ramena i strašno ga opterećuje. Pritom, pošto sam bila naviknuta da sve radim svojim – kako ga mnogi zovu – patrljkom, što je zaista ružan izraz, za mene je to – ruka! Proteza mi je bila jako teška i dosadna. Moja mama je to prilično dobro shvatala i prvo mi je rekla: – Ok, nosi je barem dok si u školi. Ali meni je i to bilo previše; proteza je izazivala nezadovoljstvo. Onda smo je jednostavno skinule: – Kad budeš odrasla, sama ćeš odlučiti da li ćeš nositi protezu ili ti to uopšte ne treba. Pre nekoliko godina iz radoznalosti sam pogledala šta postoji danas na polju protetike. Sada su najpopularnije Ottobock funkcionalne metalne proteze koje sigurno ima smisla nositi, ako nekome omogućuju da uzme čašu vode, da se zakopča ili obavlja neke najosnovnije radnje… Ali ja sve to već radim! Sve radim delom svoje leve ruke  i – za mene to nije deo nego moja ruka u celosti. Za potpunu samostalnost pre svega mogu da zahvalim svojoj mami, koja mi ni u čemu nije pomagala i upravo time pomogla mi je najviše. Mamin odnos prema meni i mom invaliditetu je temelj moje nezavisnosti, jer ona me nikada nije smatrala drugačijom, niti sam u njenim očima ikad videla tugu ili sažaljenje zbog mog stanja. Taj uticaj je neprocenjiv.

POGLAVLJE O MAJCI

Pretpostavka je da je uzrok mog invaliditeta u tome što je moj brat imao boginje dok je moja majka bila trudna sa mnom, zbog čega su je i savetovali da abortira. – Nisam te dala, ma ne znam po koju cenu! – kaže mi ona. Ultrazvuk je bio u redu, ali njen instinkt je govorio nešto drugo, jer je neobjašnjivo plakala iz noći u noć. O tome nije nikome govorila – samo bi joj rekli da je luda od hormona – ali je osećala da nešto nije u redu. Posle dvadeset pet godina, otvoreno mi je saopštila: – U ono vreme, da sam znala da ćeš se roditi bez ruke, verovatno bih abortirala. Ali sada, dala bih obe svoje ruke samo da te imam, jer ti si moje najveće sunce! Ono što hoću da kažem svim mamama je to da uvek imaju na umu kako sve ima svoj razlog. I najvažnije: roditelji dece sa invaliditetom ne bi trebalo da se trude da im olakšavaju stvari. Jer – danas ste tu, a mi nastavljamo da živimo i posle, znajući kako da se brinemo o sebi. Roditelji često umeju da onesposobe dete, a da to nema nikakve veze sa invaliditetom. Ako je na spisku zadataka sada red na pertle, bolje nemojte kupovati patike na čičak. Mojoj mami sigurno je nebrojeno puta bilo teže nego meni, jer ja kao mala nisam ni bila svesna invalidnosti. Tek u pubertetu javila se svest o tome da imam drugačiju pojavu. Moja mama je toga svesna sve vreme, ali nikada nije dozvolila da iz nje izbije nešto što bi mene podstaklo da pitam: – Mama, šta nije u redu sa mnom? Deca se ugledaju na roditelje i poprimaju njihova stanja i raspoloženja. Onda se pitaju: zašto ja nisam dovoljno dobar, da li sam dovoljno lep, nisam dovoljno pametan ili dovoljno – bilo šta! Dete bi u roditelju trebalo da vidi ono lepo o sebi. Kada imate dete sa invaliditetom, ne možete nazad i ne možete to da promenite. Ali možete da izvučete najbolje iz toga. Važno je da dete zna da ima podršku, utočište u koje uvek može da se vrati, gde mu je dozvoljeno da plače i da bude veselo, jer ga volite bez obzira na sve. Ako dete zna da je zaista nekome važno, iznutra stiče sigurnost.

NASUMIČNO OTVARANJE: PUBERTET

Verovatno najinteresantnije vreme, mada daleko od toga da je bilo i najlepše. Pubertet kod svih obiluje pitanjima, a invaliditet to dodatno intenzivira. Od trinaeste do osamnaeste godine nagledala sam se i naslušala svega – prvo od sebe, pa od svih oko sebe. Bilo je… stresno. Tad sam počinjala da budem svesna svoje različitosti: – Zašto mene sad svi tako gledaju?  To prerastanje iz devojčice u devojku nije baš lagodno.  – Zašto ne mogu da obučem svaku haljinu? U pubertetu smeta svaka bubuljica i svaka dlaka – ne znam ima li ičega što tada ne smeta – a ja sam pritom imala i bonus koji me čini znatno drugačijom od svih sa kojima sam se družila. – Kako ću naći dečka? Jedino tu je moja mama pogrešila: – Svaki će te dečko voleti – rekla je. To nije istina, nije me svaki voleo. Ali to nema nikakve veze sa invaliditetom. U vreme puberteta dešava se obilje smešnih i ružnih stvari, isprepletenih razočarenja, izneverenih očekivanja. Sećam se, moja tada dobra drugarica svima je unaokolo pričala kako sam imala momka koji nije znao da nemam ruku. To mi se urezalo u sećanje kao nešto zaista strašno, kao grozna izdaja među prijateljima. Takođe sam počela previše značaja da pridajem mišljenju drugih ljudi, u želji da se svima dopadnem. Počela sam da se stidim načina na koje ja obavljam stvari. Recimo, sećam se da sam dve nedelje razmišljala o pismenom na kome je trebalo da koristim dva lenjira. Nisam se opterećivala gradivom i težinom zadataka, nego kako ću ja izgledati dok držim te lenjire, kako će razred reagovati, da li će neko nešto reći… Potrebne su godine da čovek shvati da ništa od toga nije bitno. Ali tada je bilo bitno i bilo je strašno. Otišla sam na razgovor sa psihologom i dobila sam savet koji ne mogu da zaboravim, ali ne zato što je bio koristan. – Idi gledaj u nebo! – tako mi je  rekao psiholog. Da gledam u nebo!? Ako se nisam ubila tada ili naudila sebi – sigurno neću nikad! Reći bilo kom detetu da ide da gleda u nebo?  U pubertetu, kada se ispred tebe najsitnije crne tačke otvaraju kao krateri? Nezamislivo. Srećom, uvek sam imala negde da se vratim – a to je prethodno poglavlje. Mama je uvek znala da mi razbistri mozak. Često se setim i reči jedne profesorke književnosti: – Kada vam je sve crno, samo izađite – bilo gde, da čujete nešto novo što će vam provetriti mozak. Prirodno je da su vam nekad misli crne, samo nemojte dozvoliti da to potraje. Toga se često setim, kao važne lekcije iz srpskog jezika. Volim da čitam i vikend uvek prekratko traje!

KOLIKO SI ČITANA?

Priznajem, ne baš tako često. Jedna bibliotekarka mi je rekla da bi možda bilo bolje da imam drugi naslov. – Jer po tom naslovu ne znaju ko si i kakva si zapravo – misli ona. Ali ne bih menjala ovaj naslov, naprotiv! Volim da budem iznenađenje za čitaoce. Nedavno mi je jedna grupa srednjoškolaca rekla: – Baš ti je lepa priča… jao, izvini, ne mislim lepa kao… Zbunili su se. Očekuju nešto, a onda dožive mene. Kad bismo realno sagledali moj dosadašnji život, ono čime je možda traumatizovan su neki porodični disbalansi, a ne moj invaliditet.  Ali zaista kod mene nema ničeg velikog niti strašnog što bi me obeležilo – i za većinu ljudi je baš to iznenađenje.

Za kraj sam je pitala da li negde mogu da je pronađem u PDF izdanju i dala mi je adresu koja sadrži reč bumbarčić. Tamo ću moći da je nađem i kada se ova biblioteka zatvori. – Znaš zašto bumbarčić? – pitala je zagonetno. Nisam imala pojma. – Jer po svim proračunima fizike, uzevši u obzir dužinu njegovih krila i broj obrtaja koji napravi – bumbar uopšte ne bi trebalo da leti. A ipak to čini!

*   *   *

RATNA VETERANKA S INVALIDITETOM

Autorka: Dušanka Vukelić; naslov originala: Ratna veteranka sa invaliditetom; godina izdanja: 1967; mesto: Ogulin; štampa: Smederevo, Novi Sad; vrsta građe: ratne i porodične hronike; jezik: srpski; tematika: invalidnost, pacifizam, sport.

Knjiga za koju se čekalo u redu. – Biće slobodna za dvadeset minuta – kaže bibliotekarka strpljivo.  Ne, ne možete je unapred rezervisati, žao mi je. – Kakav  je megahit ova  bivša vojnikuša – pomislila sam… i prevarila se.

NAJČITANIJI DELOVI

Šta se događalo na ratištu? Šta sam sve doživela tamo i ovde? Kako sam se izborila sa ratnom traumama? Kako sada živim? Moji čitaoci radoznali su za sva dešavanja u nizu: od najgorih, preko manje dobrih, do onih ponovo dobrih godina. Naslov je… prilično bombastičan. Sudeći po naslovu, većina ljudi očekuje da sam išla u rat iz nekih drugih pobuda, a ja sam u stvari bila medicinska sestra. Opšte je poznata stvar (ili možda nije?) da medicinsko osoblje podleže mobilizaciji u slučaju rata. Živela sam i radila u Ogulinu (Hrvatska), stekla petogodišnje iskustvo kao medicinska sestra, a onda… Sve moje koleginice i ja, zajedno sa svim raspoloživim medicinskim osobljem i lekarima – obreli smo se na ratištu, pri sanitetu. Kao preko noći. Bilo nas je nedovoljno za ceo taj lički predeo pod vojskom… Imala sam dvadeset četiri godine kada se zaratilo. Teško i bolno iskustvo koje ne prestaje tek tako. Ranjena sam minom iz minobacača tako gadno, da je utroba izašla iz mene. Četiri gelera još uvek nosim u sebi, a rehabilitacija traje ceo moj život, od ranjavanja naovamo. I trajaće. Ali jedno je sigurno: stekla sam optimizam i borbenost u svemu tome.

NOVA JA

Najteže je bilo izboriti se sa novostečenim stanjem; sa samom sobom u tom stanju. Trebalo je da pronađem način da se ne izgubim u invaliditetu, da se ne otuđim od sebe, a samim tim ni od drugih. Kako da prihvatim sebe?Ja, koja sam oduvek zbrinjavala druge, odjednom sam se obrela na drugoj strani: da se o meni treba brinuti! Nemoćna i nepokretna, u žiži neizvesnog ishoda. Sa gelerima u glavi, pitala sam se da da li je moj mozak i dalje u stanju da pamti? Da li će biti? Dokle? Kako će me sredina sada prihvatiti? A moj sin… koji ima samo tri i po godine i preko sam mu potrebna?

Pronašla sam načina da prevaziđem dileme, jednu po jednu, sigurnim kornjačinim korakom. Pošto su mi geleri oštetili centre u glavi, ostala sam bez pokretljivosti leve ruke, zgloba, zapešća i prstiju. Takođe ne mogu da pomeram prste na levoj nozi i skočni zglob, jer su svi ti nervni završeci oštećeni. Trebalo je, dakle, da vežbam da sve radim jednom rukom. Ispočetka se činilo da će biti teško, ali ispraksala sam se. Pojavili su se novostečeni načini da budem što samostalnija – od higijene, do svih kućnih poslova. Neprekidno vežbam, ali nije uvek lako pronaći terapiju bez kontraindikacija, jer moje stanje je specifično. Na primer, galvanizacija i strujna terapija mi povećavaju spazam, hidroterapija takođe, banje sa jakim geomagnetnim poljima moram da izbegavam – geleri unutar tela reaguju na sve to! Vežbam u kućnim uslovima, barem tri puta nedeljno, ako ne svakog dana.

TELO, ŽENSKOST I INVALIDNOST

U prvim mesecima zatvorila sam se u sebe, jer više nisam bila atraktivna kao nekada. Naravno da ta vizualna strana tela nije zanemarljiva. Pogotovo ženi. Nakon rehabilitacije uspela sam ponovo da prohodam, ali sam sada hodala potpuno drugačije. Bilo mi je jasno da više nikada neću moći da budem top sređena. Ali imala sam podršku muža i bliskih ljudi: prijatelja, posestrime i kumova koji su me nekako izvlačili iz tog kućnog pritvora. Oduvek sam bila vedra i komunikativna osoba i trebalo je ponovo povratiti ta moja svojstva. Da sam nastavila sa depresijom i boravljenjem  među četiri zida, to sigurno ne bi izašlo na dobro. Posle fizičkog oporavka, trebalo je psihu dovesti u red. Prihvatila sam sebe, najviše uz podršku muža koji me nikada nije potcenio kao ženu. Ako uporedim period pre i posle mog invaliditeta, u našem se odnosu ništa nije promenilo. Zaista je važna ta podrška najbliže okoline, jer drugačije ne bih prevazišla traumu i znatno teže bih prihvatila sebe. Uz svesrdnu podršku, adaptirala sam se. Htela sam da testiram da li moj mozak sa gelerima u komorama i dalje može da pamti. To je bio razlog da upišem kurs engleskog jezika. Nikada ga ranije nisam učila – kod mene se u školi učio nemački –  ali se ispostavilo da mi engleski jako dobro ide. Ne samo da sam uspešno dogurala do  intermediate nivoa, nego sam prošle godine na letovanju u Grčkoj mogla sasvim dobro da se sporazumevam s ljudima. Nije to neki sjajan izgovor, ali um dokazano radi…

PONOVO HODAM

Kad sam ranjena, moj brat je imao svega trinaest godina. U tom rasulu, cela familija bila je pogubljena, ali  pamtim njega kako mi dolazi u posetu. Zimski je period (ranjena sam u novembru) i svaki me sneg bar delom podseti na stari kraj. U bolničkoj sobi, moj brati iz svoje zimske jakne vadi sliku mog sina i kaže mi: – Ustani, imaš za koga da se boriš. Ustani kako znaš. Tako sam dobila vetar u leđa… i nisam se više dala. Rehabilitacija je dugo trajala – doživotno – ali izdržavala sam sve.  U prva četiri meseca nisam smela ni da sedim, zbog teških operativnih zahvata u predelu stomaka. Rekli su mi: – Ako za šest meseci ne staneš na noge i ne počneš da se krećeš, nema šanse da ikada prohodaš! Sa medicinske tačke, to sam i sama znala… Ali mi je nešto govorilo: – Ma, ima da hodam! Šta god oni mislili i govorili, ima da hodam! I hodam. Usporena sam, ali hodam i nastojim da uvek budem  aktivna.

Imala sam sreće što sam bila mlada i što mi je organizam bio jak kada se sve to dogodilo. Sada se samo nadam da ti moji geleri ne mrdaju, da mi ne bi napravili negde nešto. Ne smem da ih vadim, jer su blizu centara za disanje i rad srca. Moje skenerske slike stizale su svuda, a putovale su i do Beča; uvek sam dobijala isti odgovor: – Budi srećna što si preživela! Jesam. Naučila sam da volim život i da cenim njegovu vrednost. Živim najbolje što mogu. Znam da vađenje ostataka te mine ne bi izmenilo moje sadašnje stanje, ali bih rizikovala život. Nijedan neurohirurg ne bi se odvažio na takav podvig.

KNJIGA U DVA TOMA

Život pre i posle… dođe mi nekad da na to gledam kao na dva života unutar jednog. U prvom delu bila sam mlada i lepa, živela sam u miru i uživala vedar mladalački život. Sećam se kako sam u diskoteci plesala kao da više nikada plesati neću. U dubini duše, ja sam neko ko voli život. Po prirodi sam živahna i veseljak sam, a onda je odjednom trebalo da se priviknem na jedan daleko statičniji način života. Volim sebe ovakvu kakva jesam sad. Kako zavoleti sebe? To jednostavno dođe, ako se čovek posveti dubini svog bića i bude iskren sa sobom;  ako se zapita šta je sve moglo biti strašnije od onoga što jeste. Najvažnije je izgraditi stabilnu sliku o sebi.

Često pomislim na jednu od svojih koleginica koja je poginula u devetnaestoj. A toliko je toga da se vidi na ovom svetu… Mi jesmo ovde prolaznici, ali imamo toliko toga da naučimo dok smo tu. Psihologija i mentalni sklop – sve su to nedovoljno ispitana područja; naš mozak sâm jedna je velika nepoznanica. Sećam se trenutaka u kojima sam prolazila kroz neizmerne bolove i tada sam znala da ubedim sebe: – Mene ništa ne boli... Ponavljala sam to u nedogled, dok ne bi postalo istina. Ako bi se desilo da zatražim injekciju protiv bolova, nije trebalo da objašnjavam razmere tog bola, jer svi su znali koliko mogu da podnesem. Kroz sve to, naučila sam neprocenjive lekcije. Pre svega, naučila sam koliko vredi živeti i boriti se. Još ako imate za koga…! Ne, nije dovoljno samo za sebe, o tome je jasno govorila i priroda posla kojim sam se ranije bavila. Nismo sami sebi dovoljni.

ŽANROVSKA SRODSTVA

Gledam majke u svakodnevnim borbama za sopstvenu decu. To su žene lavice. Moj sin bio je simbol moje borbe – morala sam da ustanem da bi njemu bilo bolje. Obrnute situacije ne smem ni da zamišljam. Lakše je ako zadesi mene, nego nekoga koga volim. Ako je obrnuto, boli mnogo više. Ne znam da li bih te situacije uopšte mogla da preguram ni na koji način. Lakše preguram sebe, to je sigurno. Ako ste majka, onda znate o čemu govorim. Ako niste, onda ste mladi i imate vremena. Saznaćete. Knjige majki su moćne knjige.

Knjiga izbeglica takođe je moja knjiga. Nikome nije lako da napusti svoj dom, da ode iz mesta svog rođenja da bi spasao sopstveni život i život nekoga koga voli. Nekako se čini kao da nije fer… Ali snašli smo se i udomili. Moje utočište sada je u Smederevu, zavolela sam taj grad. Posle svega, mogu opet da se osećam sigurnom. Bol se ponekad ponovo pojavi i potraje, ali je manje intenzivan. Naučila sam kako da s tim izlazim na kraj. Kada zaboli, samo kažem sebi: – Prikoči, moglo je biti i gore. Sada na sve gledam iz nekog drugog ugla, zrelije. Volela bih da nijedna generacija više ne prolazi kroz ratove, jer prekratak je ovaj život da bismo ga davali na ciljeve koji uopšte nišu naši.

SPORTSKE HRONIKE

Članica sam Saveta za zdravstveno osigurane za Podunavski regijon filijale u Smederevu, aktivna sam u različitim udruženjima, bavim se streljaštvom, putujem koliko mogu – sve su to vidovi psihoterapije! Tražim prirodne načine naspram kliničkih. Želja mi je bila da se bavim stonim tenisom, ali se ispostavilo da sam prespora za to. U tim sportskim krugovima bila sam u prilici da upoznam Bebu  – lavicu kojoj nikada ne ponestaje hrabrosti!  Nema osobe kojoj bi bolje pristajala titula sportistkinje sveta nego njoj! Veliko bravo za jednu od nas. Sećam se da se Beba jedno vreme okušavala u streljaštvu, ali se nije u tome pronašla, kao ni ja u stonom tenisu. Streljaštvo mi apsolutno nije padalo na pamet, ali društvo me nagovorilo. – To je vazdušni program, ne možeš nikoga povrediti! Trebalo mi je da izađem iz kuće i da se uključim među ljude, da nađem neki krug srodnih priča. Dok pucam, još uvek koristim čepiće za uši da ublažim taj zvuk. U početku sam se štrecala – kao posledica rata, u mene se uselio taj strah od jakog zvuka. Donekle sam uspela da izlečim tu fobiju suočavajući se s njom kroz ovaj sport. Jedno vreme trenirala sam i sa reprezentacijom. Tada sam  pucala iz pištolja, što je prilično teška disciplina. Pošto sve radim desnom rukom, nisam htela da rizikujem i da je preopterećujem. Kada sam primetila da mi stvari ispadaju iz ruke, prešla sam sa pištolja na pušku. Još uvek dva-tri puta nedeljno odlazim na strelište u svom gradu i, koliko znam, strelište u Smederevu smatra se najboljim koje Balkan ima. Za ovih sedam godina koliko sam u streljaštvu, osvojila sam tridesetak medalja. Da sam krenula na vreme umesto u svojim četrdesetim, ko zna šta bi bilo… Na vreme? Zapravo nikada nije kasno.

EPILOG (ILI TEK NOVI UVOD)

Počela sam da pišem sebi za dušu, uz podršku jednog pisca iz starog kraja. Stigla sam do perioda u kome počinju ratne godine i tu sam stala, jer mislim da ne mogu dovoljno dobro da izlijem te emocije na papir. Usmeno možda i mogu mnogo više da prenesem… Da, nekako mi je lakše da budem zvučna knjiga. Ali probaću. Pošto me sneg asocira na Liku i stari kraj, tada dobijam inspiraciju za pisanje; ali kako je počelo ovo globalno otopljenje, ne hvatam se pisanja. Otapa se i moja inspiracija, mada već postoji cela knjiga u mojoj glavi. Milan Vorkapić, pisac plašćanskog kraja i ja sreli smo se u Sokobanji, gde sam mu uz čaj pričala neke delove iz svog života. Nagovara me da zapišem sve to, jer – kako kaže – dužna sam da to prenesem narednim pokolenjima. Ali ja ne bih da potenciram taj razdor. Osvrt na neki sukob nikada ne može biti jednostran, svi delovi priče jednako su validni. Volela bih da prenesem poruku mira, jer dovoljno je mesta na ovoj planeti za sve ljude – ako umemo da je čuvamo i negujemo. Treba da naučimo da poštujemo jedni druge. Suživot je veština koja se uči: kako poštovati nekog ko je drugačiji od nas, živeti i uživati. Kako dan proleti za čas, tako nekima promakne život. To je nedopustivo! Treba poštovati život.

Svako od nas otkrije neki novi ili svoj (u)deo ili dopiše priču koju sluša iz prvog (ali ne i jedinog) ugla… (Re)interpretacije dobrodošle. Do susreta u nekoj narednoj biblioteci. Gde su posložene neke knjige posle kojih nikada više nećete biti isti…

Marijana Čanak