O čemu su zvaničnici opštine mislili kada su tada 19-godišnju Anitu Elisabet Bjorklund smestili u starački dom protiv njene volje?
Bilo je kao da živim u vrtiću za odrasle. Mesto je smrdelo na izmet. Ljudi sa demencijom su vrištali i vikali, a stari muškarci su hodali naokolo bez pantalona. Mislila sam da ću poludeti, kaže Anita Elizabet.
Punih šest meseci i dva dana bila je primorana da živi u staračkom domu. Opština Asker, iz koje je Anita Elizabet, nije imala ništa drugo da ponudi ovoj devojci kojoj je potrebna personalna asistencija za većinu svakodnevnih aktivnosti. Bar ne dok Anita Elizabet nije počela da piše blog o svom uznemirujućem iskustvu. Blog je privukao medijsku pažnju i tada su stvari počele da se dešavaju.
Odjednom je moj blog imao 100.000 čitalaca. Mislim da se opština uspaničila i nije htela da više skrećem pažnju na svoj prinudni smeštaj, kaže Anita Elizabet. Preselili su je u privatnu ustanovu za rehabilitaciju, u kojoj sada već dve godine živi i pokazuje značajan napredak.
Anitin slučaj nije presedan
Anita Elizabet Bjorklund nije jedina koja je bila primorana da živi u domu namenjenom za stare osobe. Anitina komšinica u susednoj sobi, mlada devojka iz Osla, takođe je umalo smeštena u starački dom. Međutim, devojčicina porodica je protestovala i na kraju su ih ipak čuli.
Mnogi mladi ljudi sa invaliditetom žive u staračkim domovima širom Norveške, a tu su i mnogi slučajevi o kojima nikada i ne čujemo. Prema podacima Norveške direkcije za zdravstvo, čak 137 ljudi uzrasta između 18 i 49 godina živelo je u staračkim domovima u 2009. godini. U 2014, taj broj je povećan na 145. Direkcija za zdravstvo ne želi da otkrije koliko je među njima osoba uzrasta od oko 20 godina. Međutim navodi da je 26 osoba (uzrasta od 18 do 49 godina) u 2013. godini živelo u norveškim staračkim domovima protiv svoje volje. Ili, kako ih Direkcija za zdravstvo opisuje: Dvadeset šest trajno smeštenih stanara koji žele da se presele.
Iznenadna bolest
Anita Elizabet je rođena u Harstadu, ali se njena porodica preselila u Berum kada je ona imala četiri godine. Neverovatno, ali ona je zadržala svoj prelepi dijalekt. Ponosan sam što sam sa severa Norveške, kaže ona.
Kada je imala 13 godina, počela je da primećuje promene na svom telu. Hodanje uzbrdo postalo je teško. Dobila je glavobolje i patila od ukočenosti vrata. Počela je često da pada, kao da joj je celo telo odjednom prestalo da funkcioniše. Sa 16 godina je postala korisnica kolicima, a dijagnoza tek treba da se postavi. Lekari veruju da ima nespecifični poremećaj mišića ili mišićni sindrom. Ona i dalje zavisi od personalne asistencije sa punim radnim vremenom u svim svojim svakodnevnim aktivnostima, ali boravak i obuka u privatnoj ustanovi za rehabilitaciju čini je svakim danom sve jačom.
Dok je živela u staračkom domu, nije mogla da koristi prste niti da podiže ruke. Sada podiže 40 kilograma težine, i pomalo može da pokreće svoje noge.
Predsoblje smrti
Njeno iskustvo u privatnoj ustanovi za rehabilitaciju je u potpunoj suprotnosti sa onim iz staračkog doma, koji opisuje kao predsoblje smrti.
Prvo što sam tamo videla je kako osoblje gura iz sobe mrtvu osobu pokrivenu čaršavom. Stanari sa demencijom su vrištali i vikali tokom noći. Osećala sam se kao da sam poludela, htela sam da vrištim zajedno sa njima. Kada mi je bilo bolje, bila sam u stanju da odradim neke vežbe, ali su one zanemarive u poređenju sa onim koje radim sada.
U dnevnom boravku u staračkom domu stari ljudi sede i zure u prazno. Rekli su mi da mogu da učestvujem u bogosluženju u domu. Ponekad bi udruženja iz lokalne zajednica došla da prodaju kolače, kaže Anita Elizabet.
Kada su je odvozili u starački dom, članovi medicinskog tima hitne pomoći su bili iznenađeni kada su čuli kuda ide. Kada je stigla u dom, pozdravila ju je pomoćna medicinska sestra koja je bila približno istih godina kao ona, i koja takođe nije razumela zašto je Anita Elizabet smeštena tu. Ljudi u domu su mislili da je neko pogrešno isčitao njenu krštenicu. Anita je rođena 1992. godine, dok je prosečan stanar u staračkom domu rođen 1929. godine. Ali, prijemna dokumenta bila su tačna.
Veliki san
Koliko dugo možeš da ostaneš u ovoj ustanovi?
Ne znam, ali želim da ostanem što je duže moguće. Spremna sam da ostanem još dve godine i redovno vežbam da postanem što jača.
Šta je tvoj san?
Želim svoj stan. Nadam se da ću dobiti personalnu asistenciju koju kontorliše korisnik i personalne asistente koji mogu da žive sa mnom non-stop. Onda bih mogla slobodno i samostalno da živim.
Sigurno se neću vratiti u taj „vrtić“ za stare osobe, odlučno kaže Anita Elizabet.
Tekst prevela Veronika Mitro
Izvor: Read the Role Model’s Story of Anita Elisabeth, ENIL News, 10/9/2015
