Novinarka Melani Rid je pre pet godina ostala paralisana nakon što se povredila u konjičkoj trci i od tada pokušava da se pomiri sa svojom invaliditetom.
Ušuškana u ruralnoj Škotskoj, uz krivudavu stazu ugneždena je kuća Melani Rid, autorke nedeljne Spinalne kolumne u Tajmsu. Put do njene kuće je dug, često blatnjav i ponekad nedostupan. Iako nakon povrede Melani Rid može činiti samo minimalne pokrete rukama i nogama, na njenoj kući nisu uočljive adaptacije koje se obično smatraju korisnim za osobe sa teškim fizičkim invaliditetom. Ne postoje spuštene radne ploče u kuhinji, niti prilagođene utičnice – Melani smatra da bi previše adaptacija signaliziralo prihvatanje invalidnosti, što ona ne oseća.
Pre pet godina bila je u baš u onoj tački svog života u kojoj je želela da bude, i radila upravo ono što je htela da radi – kaže Melani Rid. Bila je uspešna novinarka, živela sa voljenim suprugom i sinom koji je bio uspešan. Izgradili su kuću na selu, sa prekrasnim pogledom i štalama za njene toliko voljene konje. Melani je bila ta koja krči put i rukovodi aktivnostima – kaže da je ona bila osoba koja rešava praktične probleme u porodici.
Tako je bilo dok se nije desila nezgoda nakon koje živi sa tetraplegijom. Lagano galopirajući do skoka, njen konj je ustuknuo i odjednom zastao. Ona je pokušala da se održi na vratu konja, ali konj ju je zbacio i ona je poletela sa rukama iza sebe. Udarila je licem u zemlju i njeno telo se izvrnulo.
Ljudi koji su posmatrali, rekli su joj da je pad izgledao gotovo bezazleno, i kao da se dešava na usporenom snimku. Melani nije gubila svest i kaže da je doživela neke neverovatne senzacije u tom trenutku.
Osetila sam toplinu i lepotu u svom telu, i videla svetlo crveno pred mojim očima. Bio je to računar koji se gasi, kamion koji udara u telefonsku centralu.
Provela je čitavu godinu u bolnici, odlučno radeći na postizanju što je moguće više pokreta u svojim udovima. Ideja za njenu vikend novinsku kolumnu je osmišljena tokom jednog snimanja magnetnom rezonancom. Moram da pričam ljudima o tome, moram to da opišem, priseća se svog razmišljanja.
Redovno pisanje o svom invaliditetu, frustracijama i borbi da uradi svakodnevne stvari za nju je postao oblik terapije. Kaže da je to bio način da povrati neke svoje moći, ne samo zato što joj je to pomagalo da plati račune – ona je uvek bila glavna u obezbeđivanja hleba za porodicu.
Ona je svesna da to što javno izjavljuje da ne može da prihvati svoja fizička ograničenja iritira i ljuti neke od njenih čitalaca sa invaliditetom, i kaže da je preziru zbog toga što govori da žali zbog toga što se zaglibila u invaliditet. Pisala je priče o tome da su joj konstantne fizioterapijske vežbe omogućile da odgega nekoliko koraka, i svesna je da je time doprinela da se pojedine osobe sa invaliditetom osećaju izdanim i da se ne trude dovoljno snažno. Postoji taj osećaj da ih sramotim time što hodam, kaže ona.
Ona razume da ljudi koji su korisnici kolica većinu svog života moraju da se osećaju prijatno u tome ko su i da moraju da prihvate svoju situaciju. Međutim, ona kaže da ona mora da veruje da bi, kada bi im se pružio izbor, i oni radije bili uspravni i hodali, jer je po njoj boravak u invalidskim kolicma veoma frustrirajući. Ja bih u jednom trenutku napustila invalidska kolica, kaže ona.
Povreda kičmene moždine Melani Rid nije potpuna, što znači da postoji neki pokret u njenom telu, i ona svaki dan živi sa onim što sama naziva tortura mogućnosti. Svakodnevno se pita zašto ne može da se kreće samo malo duže, ili samo malo bolje poboljša hod i zamišlja kako oni sa potpunim oštećenjem kičmene moždine ne moraju da žive sa takvom torturom.
Ubrzo nakon nezgode, Melani je uvidela da se njen život sada iz osnova promenio i da ona više ne može da bude osoba koja rešava praktične probleme u porodici. Ona kaže da je njen suprug Dejv, koji je navikao da bude zabavljač, morao da preuzme njenu pređašnju ulogu. Za njega je to bila ogromna promena. Melani je ponudila Dejvu da napusti njihov brak. Rekla mu je da bi trebalo da ode i nađe drugu ženu, nekoga ko bi mogao da vodi ljubav sa njim, nekog sa kim može da šeta i bude srećan, nekoga ko nije samo komad mesa. On joj je rekao: – Ne budi glupa, ne idem ja nikuda. On deli sa Melani osećaj gubitka i tuge, i priznaje joj da je ponekad tužan kada vidi par koji šeta ulicom.
Slično tome, molila je svog sina da se ne mota mnogo oko nje, ne želeći da ga vezuje. On je sada na Novom Zelandu i Melani se trudi da mu ne piše ili ne razgovara sa njim onih dana kada se ne oseća dobro. Ona želi da on misli o njoj kao o majci koja može da uradi sve.
Melani je mislila da neće više imati o čemu da piše kada jednom dođe kući iz bolnice, ali se zbog zahteva čitalaca, kolumna nastavlja. Kaže da bi volela u nekom trenutku da prestane da piše o svom životu tako forenzički, i da će možda jednom uspeti da napiše memoare koje ljudi stalno traže da napiše.
Sve dok živi stoički, smatra da će biti teško da identifikuje bilo šta pozitivno što je proizišlo iz njene nezgode. Trenutno joj je veoma važno da i dalje ostane tvrdoglava ljubavnica svom uglavnom neprilagođenom domu, ali ne isključuje mogućnost izvesnih promena u budućnosti, verovatno onda kada sklopi mir sa svojim invaliditetom pod svojim uslovima.
Tekst prevela i priredila Veronika Mitro
IZVOR: The Times journalist who doesn’t accept her disability, By Lee Kumutat, BBC NEWS Ouch, 22/7/2015
