Vlada Bugarske je odobrila amandmane na podzakonska akta Zakona o socijalnoj pomoći koji regulišu smeštaj dece i odraslih sa invaliditetom kojima je potrebna stalna medicinske nega u stambene centre porodičnog tipa. Ove promene stižu uz odluku Vlade da zatvori osam rezidencijalnih ustanova za decu uzrasta od 0 do 3, a što se Bugarska obavezala u okviru projekta koji je sprovodilo Ministarstvo zdravlja a finansiralo Ministarstvo rada i socijalne politike u okviru Operativnog programa za razvoj ljudskih resursa od 2007. do 2013. godine.
Propisi za sprovođenje Zakona o socijalnoj pomoći postavili su pravila i uslove koji moraju biti poštovani da bi se deca i odrasli sa invaliditetom koji imaju potrebu za stalnom medicinskom negom smestili u stambene centre porodičnog tipa, kao i kriterijume koje bi centri koji nude kontinuiranu medicinsku negu trebalo da ispune. Propisi predviđaju da medicinska sestra bude dostupna na licu mesta 24 sata sedam dana u nedelju, kao i lekara dostupnog za konsultacije, koji će biti zaposleni u centru ili obezbeđeni od strane bolnice koju odredi ministar zdravlja.
Cilj ovog novog propisa je da se osigura da će deca kojima je potrebna stalna medicinska nega dobiti podršku koja im je potrebna u zajednici nakon što su postojeće ustanove za smeštaj dece uzrasta od 0 do 3 konačno zatvorene.
Gore navedeno je tačan prevod vesti koja je objavljena 5. avgusta 2015. na sajtu Vlade Bugarske koji se bavi deinstitucionalizacijom i socijalnom inkluzijom. Da li ovo zvuči kao pristup deinstitucionalizaciji? Sa tačke gledišta filozofije samostalnog života, sigurno ne zvuči. Ovakvo rešenje nije u skladu sa Evropskim smernicama za prelazak sa institucionalne zaštite na brigu i podršku u zajednici. Jedna od glavnih odrednica deinstitucionalizacije i pružanja usluga u zajednici je razdvajanje mesta prebivališta od mesta na kom se pružaju usluge. Tako to funkcioniše u društvu – niko nema socijalne radnike, lekare i medicinske sestre kod kuće. Kada su ljudima potrebne profesionalne usluge, posećuju stručnjake u njihovim kancelarijama. Lekari, medicinske sestre i socijalni radnici su u bolnicama, zdravstvenim i rezidencijalnim centrima. U slučaju Bugarske, tzv. stambeni centri porodičnog tipa nisu ništa drugo nego institucije zdravstvene zaštite u manjim i novijim zgradama. Stambeni centri porodičnog tipa su nastali kao deo Operativnog programa za razvoj ljudskih resursaMinistarstva rada i socijalne politike od 2007. do 2013. godine koji je finansirao Evropski socijalni fond sa jednom od svojih glavnih klauzula usmerenom na deinstitucionalizaciju dece i odraslih osoba sa invaliditetom. Zašto se evropski novac i dalje troši na institucionalno zbrinjavanje? Nema sumnje da ovi stambeni centri porodičnog tipa nemaju nikakve veze sa porodicom, a kamoli sa zajednicom! Oni dokazuju da Vlada bugarske ne namerava da deinstititucionalizuje usluge za osobe sa invaliditetom i pokrene redovne politike u oblasti invalidnosti.
I na kraju, ali ne i najmanje važno, nikome ne može za život biti potrebna stalna medicinska nega. Niti će ova deca ili odrasli dobiti tako dobru negu 24 sata svakog dana u nedelji. I ako – kojim slučajem – neko preživi, kada će napustiti ovu uslugu podrške u zajednici i kuda će otići?
Ovaj kratak izveštaj je podsetnik Evropskoj komisiji da njeni zvaničnici imaju dužnost da se uvere da se poštuju ljudska prava svih evropskih građana i da su politike država članica u skladu sa vrednostima i principima ugrađenim u Program Evropa 2020! Bugarska, čini se, ne primenjuje ove principe. Očekujemo da vidimo odgovor Evropske unije na takve pogrešne nacionalne politike u oblasti invalidnosti.
Tekst prevela i priredila Veronika Mitro
IZVOR: Re-Institutionalisation Continues in Bulgaria, ENIL NEWS, 21/8/2015
