Porastom imigracija krajem 19. veka u Americi je prouzrokovan strah od etičkog, rasnog i lingvističkog diverziteta. Šarolike imigrantske zajednice koje su nadirale u industrijske gradove počele su da ugrožavaju osećaj nacionalnog identiteta kod nekih Amerikanaca. Postalo je uobičajeno ograničavati poslove strancima i zabranjivati upotrebu drugih jezika osim engleskog. U školama za decu sa oštećenjem sluha naglasak je bio na verbalnom treningu i nastava je sve više održavana bez znakovnog jezika. Osobama sa oštećenjem sluha savetovano je da znakovni jezik ne koriste u javnosti.
Verbalisti su verovali da upotreba znakovnog jezika tlači i izoluje osobe sa oštećenjem sluha i da poziva na diskriminaciju, jer ih razdvaja od većinske populacije. Govor je smatran načinom njihove emancipacije. Mnogi se nisu slagali sa ovim stanovištem, smatrajući ga ugnjetavačkim.
BORBA IZMEĐU PRIRODNOG I UOBIČAJENOG
Bog nam je obezbedio jezik koji se obraća oku. To je prirodni jezik gluvonemih i njihov jedini prirodni jezik.
(Iz školskog izveštaja 1869, Konektiket)
Mnogi odrasli sa oštećenjem sluha i učitelji znakovnog jezika upućivali su na prirodnost znakovnog jezika, ali su verbalisti verovali da je govor uobičajen i univerzalan način komunikacije među civilizovanim ljudskim bićima. Dubina tog osećanja prirodnosti bila je podjednaka na obe strane, a sukob ideja vodio je do optužbi za neiskrenost i licemerje. Termini prirodno i uobičajeno prepliću se u toj dugotrajnoj raspravi.
Moj otac je bio rešen da me odgaja kao normalno dete, koliko god da je to moguće. Kao rezultat, do dana današnjeg ja ne poznajem znakovni jezik. Kad god bih video kako gluvi komuniciraju prstima u javnosti, osećao sam odvratnost i sećam se kako sam u mladosti uporno odbijao da naučim taj metod od gluvih poznanika. (Linkoln Fehajmer)
Na časovima govora, učitelji i učenici sa oštećenjem sluha često su dodirivali jedni drugima grlo kako bi osetili vibraciju glasa. Sveće su se takođe upotrebljavale u učenju govora, jer bi plamen zatreperio kada učenik tačno izgovori b ili p. Na časovima artikulacije đaci su upotrebljavali ogledala učeći da izgovaraju reči i da čitaju s usana.
AISMILACIJA KROZ GOVORNI JEZIK
Ako je govor bolji za one koji čuju nego što su to varvarski znaci, bolji je i za gluve: opstaje ono što je najpodobnije.
(Ema Garet, učiteljica govora za decu sa oštećenjem sluha)
Verbalisti su upozoravali na to da gluvi postaju stranci među sunarodnicima. Tvrdili su da upotreba znakovnog jezika podstiče formiranje zasebne zajednice, sa sopstvenim organizacijama, štampom, kulturnom praksom i verovanjima. Verbalisti su se nadali da će čisto verbalno obrazovanje rezultirati čvršćom asimilacijom, boljim vladanjem engleskim jezikom i unapređenim mogućnostima za rad. Znakovni jezik opisivan je kao odlika plemenskih zajednica koje su na nižem razvojnom stupnju i verbalisti su ga svrstavali među niže oblike komunikacije.
UTICAJ ALEKSANDRA GRAHAMA BELA
Aleksandar Graham Bel, čuveni izumitelj, bio je jedan od najuticajnijih zagovornika verbalnog obrazovanja u SAD. On je, kao i njegov otac pre njega, izučavao psihologiju govora. Njegova majka otežano je čula, ali ipak dovoljno da uz pomoć slušne cevi učestvuje u razgovoru. Bel je često koristio britanski znakovni jezik u komunikaciji s njom, a takođe je poznavao i američki znakovni jezik. U svojim člancima, govorima i predavanjima, Bel je zastupao verbalno obrazovanje, što je znatno izmenilo postojeće nastavne metode za decu sa oštećenjem sluha.
… pitati se o vrednosti govora isto je što i pitati se o vrednosti samog života. (A. Graham Bel)
Bel je bio pragmatičan i voljan da koristi znakovni jezik u komunikaciji sa odraslim osobama oštećenog sluha, ali kada su deca u pitanju, tvrdio je da treba da se uče govoru, bez izuzetka. (Takođe je posredovao u iznalaženju odgovarajućeg mentora za Helen Keler.)
GLUVA VARIJACIJA LJUDSKE RASE
Bel je izučavao eugeniku, naučnu granu koja se bavi unapređenjem vrsta. U svojim radovima upozoravao je na to da osobe sa potpunim oštećenjem sluha formiraju klubove, međusobno se druže i – najgore od svega – sklapaju brakove. Zaključio je da je u toku stvaranje gluve rase.
Drugi istraživači govorili su protiv Belovih navoda: iako gluvoća može biti nasledna, samo mali procenat osoba sa oštećenjem sluha dobija decu sa istim oštećenjem. Ali slika ostrvske, urođeničke i razmnožavajuće gluve kulture postala je moćno oružje u zastupanju verbalističkih svrha. Belove tvrdnje naširoko su ponavljane u nadolazećem vremenu.
Svi koji kao i ja veruju da bi stvaranje defektne rase ljudskih bića umnogome upropastilo ovaj svet, pažljivo će ispitati razloge za mešovite brakove sa gluvima, u cilju izlečenja društva. (A. Graham Bel) Belova žena, Mejbl Habard Bel, imala je potpuno oštećenje sluha i bila vešta u čitanju s usana.
VERBALNE ŠKOLE
U novootvorenim školama koje su se zasnivale na čistom verbalizmu nije bilo upotrebe znakovnog jezika. Polaznici su imali obimne lekcije govora i ohrabrivani su da se oslanjaju na sluh koliko god je to moguće. Upotreba slušnih cevi u nastavi bila je uobičajena na tzv. časovima slušnog treninga. Nastavnici su se nadali da se kroz cev zvuk naprosto sliva u uho i da će se ostaci slušnih potencijala aktivirati. Iako su nastavne metode bile drugačije, iskustva polaznika izvan učionice bila su istovetna kao u školama znakovnog jezika: život u domu, okupljanja u dramskim ili izviđačkim klubovima, formiranje udruženja bivših učenika i sl.
GOVORNI TRENING U ZNAKOVNIM ŠKOLAMA
Do početka 20. veka u većini škola za osobe sa potpuno oštenim sluhom uvedeni su časovi govora. Obično se trebalo opredeliti za verbalnu ili znakovnu struju, mada se znakovni jezik sve više eliminisao iz učionica. Mnogi nastavnici sa oštećenjem sluha otpušteni su ili premešteni iz akademskih sredina u zanatske škole jer nisu bili u stanju da nauče decu da jasno artikulišu reči. U znakovnim školama od sredine 19. veka do dvadesetih godina 20. veka, ukupan broj nastavnika sa oštećenjem sluha sveden je sa 40% na manje od 15%. Da bi sprečili učenike da koriste znakovni jezik, uvedeno je pravilo da se ruke drže skrštene na klupi. Kazna za komuniciranje na znakovnom jeziku bila je sedenje na dlanovima ili nošenje rukavica bez prstiju. Bilo je i strožijih mera, ali su se učenici sporazumevali na svoj način.
ŽENE U UČIONICAMA
Neprekidan obrazovni zadatak podrazumevao je strpljive ruke, aktivan jezik i savesnu žensku vernost. Zahvaljujući građanskom ratu, obrazovanje je postalo ženska profesija, kako iz ekonomskih, tako i iz kulturnih razloga. Tokom rata i u posleratnom periodu, sve je manje muškaraca u nastavi, a deca sve ranije polaze u školu; zavladalo je uverenje da su žene bolji učitelji za decu u nižim razredima. Verovalo se da žene daju bolje časove govora, jer to zahteva brižljivost u radu, mnogo ponavljanja i blizak kontakt sa učenicima. Postepeno su žene dobile pristup formalnom obrazovanju i sve bolje kvalifikacije za nastavnički poziv. Istovremeno, mogućnosti da zarade za život ostajale su slabe i žene su uglavnom zapošljavane za polovinu plate koju su dobijali muškarci na istoj poziciji.
Bacivši pogled na plate nastavnika… primetili smo… veliki raskorak u platama na osnovu pola… U ime pravde i svega što je pravedno, zašto je to tako?
(Hauard Glindon, pseudonim Lore Reden, novinarke i pesnikinje)
OZVUČENJE
U nastavu su uvedene različite vrste opreme i ozvučenja: slušalice sa podesivom jačinom zvuka, vizualni merači i instrumenti koji pokazuju visinu tona. Učenici su povremeno imali audiološka ispitivanja u kojima bi trebalo da primete početak nekog zvuka, da pokušaju da ga slušaju ili da pogađaju izgovorene reči.
ODGOVOR NA ZNAKOVNOM JEZIKU
Mnogobrojne organizacije, kao što je Nacionalna asocijacija gluvih (osnovana 1880) ustale su u odbranu znakovnog jezika, proglasivši ga prirodnim jezikom gluvih i tvrdeći da insistiranje na isključivo govornoj komunikaciji ne odgovara potrebama svih osoba sa oštećenjem sluha.
Predsednik Asocijacije, Džordž Vedic, pokrenuo je snimanje veštih tumača znakovnog jezika, kako bi se jezik sačuvao uprkos verbalističkim strujama.
Ako pokušate da suzbijete znakovni jezik, samo ćete ih naučiti da varaju, jer gluvi će uvek koristiti znakove.
(Frensis Megin)
Sa stanovišta potpuno gluve osobe, vične u govoru i čitanju s usana, sa četrdeset godina iskustva u umetnosti, mogu samo da kažem da je čitanje s usana u najboljem slučaju stvar veštog pogađanja i žalosne zbrke koja ponekad iz toga proizađe.
(Anson Spear)
Priroda mrzi silu. Kao što potok koji teče traži lakši put, tako i um traži put manjeg otpora. Znakovni jezik nudi nam prostranu i prolaznu aveniju za pritok i izliv misli i nema druge avenije kao što je ta.
(Džordž Tigarden)
Prevela Marijana Čanak
IZVOR:
