Naučila sam istinu sa sedamnaest. Da ja nisam “pogrešna” za svet u kome živim – piše Stela Jang.
Draga osamdesetogodišnja ja,
Osamdeset, hej? Osamdeset.
To je dug put odavde, odakle ti sada pišem. Pedest godina, zapravo.
Da budem iskrena, nikada nisam nešto mnogo razmišljala o tebi, osamdesetogodišnja Stela. Rađe ne razmišljam o tome kako ću doživeti neku baš duboku starost. A opet, ne razmišljam ni o umiranju. Pretpostavljam da ti razmišljaš o tome; osamdeseta ti je. Uradila si tako mnogo. Videla tako mnogo. Gotovo je izvesno da do sada već imaš lebdeću stolicu. Kada sam imala sedamnaest godina, gledala sam emisiju Iza dvehiljadite u kojoj je predstavljena levitirajuća stolica i mislila sam kako ću definitivno imati jednu takvu, najkasnije kada napunim pedeset. Kao što obe znamo, dvadeset prvi vek nije ništa drugo nego ogromna laž.
Pretpostavljam da ne mogu da ti napišem ovo pismo a da se ne osvrnem na pretpostavke i očekivanja da ljudi poput nas umiru mladi.
Jedna od mojih najvoljenihih heroina-bogalja, Harijet MekBrajd Džonson, pisala je u svojim memoarima o tome kako je u svojoj četvrtoj godini, gledajući dugometražnu emisiju o muskularnoj distrofiji, shvatila da će umreti mlada. Emisiju je vodio poznati voditelj, Džeri Luis, koji se razmetao neodoljivom decom sa invaliditetom govoreći kako će sva ta deca da umru. Većina dobrotvornih akcija zasnivala se na tome – pošaljite novac što pre, pre nego što ovi jadni i sažaljivi ljudi umru. Sažaljenje donosi dolare.
Kada je došlo vreme da Harijet krene u zabavište, a još uvek nije bila mrtva, rekla je sebi: Pa dobro, možda umrem u tom zabavištu. Kada je krenula u srednju školu, još uvek nije bila mrtva i mislila je: Pa dobro, možda ću umreti obrazovana. Kada je diplomirala pravo i još uvek nije bila mrtva, u svojoj dvadeset sedmoj je odlučila: Pa dobro, možda umrem kao advokatica. Harijet je napunila trideset godina pre nego što je shvatila da je zapravo zakasnila da umre mlada. Ostatak života je provela u protestu protiv te užasne televizijske emisije o muskularnoj distrofiji. Ne samo zato što joj je ta emisija proglasila lažnu smrtnu presudu, nego i zato što je sažaljenje smetnja za ostvarivanje naših prava. Mnogo se pričalo o tome da Luis plasira svoju emisiju i u Australiji, ali bez brige osamdesetogodišnja Stela – zadala si mu udarac gde je najslabiji.
Upala sam u zamku da pričam o Harijet kao da mi je prijateljica. Na neki način je to i bila. Njena knjiga bila je jedna od onih koje su te podstakle da iskoračiš. Sećaš se onih dana pre nego što si konačno istupila kao žena sa invaliditetom? Trošila si tako mnogo energije da bi samo mogla da prođeš. Pretvarajući se da si baš kao i svi drugi, da ti ne treba nikakav poseban tretman, da tvoje životno iskustvo ne znači ništa naročito. Po tome se zasigurno nisi razlikovala od drugih ljudi. Razlika je, kao što si tada znala, bila nešto zaista užasavajuće. Nekad sam razmišljala o sebi kao o onoj osobi koja bih bila da nemam ovaj stari dosadni invaliditet.
Onda, kada sam napunila sedamnaest, nešto se preokrenulo. Da posudim od Dženis Jan: naučila sam istinu u sedamnaestoj.
Da ja nisam pogrešna za svet u kome živim. Nego svet u kome živim još uvek nije pravi za mene.
Počela sam da učim o socijalnom modelu invalidnosti. Čitala sam sve moguće studije o invalidnosti i sve izvore do kojih sam mogla da dođem. Gutala sam memoare drugih osoba sa invaliditetom. I potpuno sam promenila način razmišljanja o sebi.
Prestala sam nesvesno da se izvinjavam što sam zauzela neko mesto. Sigurna sam da ti sad jedva možeš to i da zamisliš; svet u kome su osobe sa invaliditetom, naročito žene, primorane da se osećaju kao da nemaju pravo da budu na javnim mestima.
Počela sam da menjam jezik kojim govorim. Da ti prodrmam pamćenje: unazad, kada si imala trideset, vodile su se svakojake rasprave o tome da li uopšte treba da koristimo termin invalid. Kaže se osobe sa invaliditetom. Jer smo pre svega osobe, znaš? I, ako ne kažemo da smo osobe, to može zbuniti druge ljude. Ali nikada nisam morala da kažem da sam osoba koja je žena ili da sam osoba koja je Australijanka ili osoba koja štrika. Nekako bi trebalo da primimo k znanju da bi nas reč invalid, ako je koristimo prečesto, mogla obezličiti. Ali taj stid koji je prikačen na pojam invalidnosti nije tvoj stid. Trebalo je dosta da to naučiš i nadam se da to nikada nisi zaboravila.
Počela sam da zovem samu sebe invalidom i bogaljem. Dobrih trideset godina nakon što je sedamnaestogodišnja ja počela da koristi reč bogalj, to još uvek užasava neke ljude. To radim jer se od te reči osećam jakom i moćnom. To je reč koju su drugi aktivisti koristili pre mene i ja je koristim u njihovu čast.
Za razliku od Harijet, nikada nisam mislila da ću umreti mlada. Ali sam svesna, ponekad istinski bolno, da postoje ljudi koji su to mislili. U tridesetoj nailazim na ljude koji mi brzopleto kažu da sam dosta poživela. Nedavno me je jedna medicinska sestra, dajući mi anesteziju pre bezazlene medicinske intervencije na mom desnom laktu, pitala koliko imam godina. Kada sam joj rekla, spustila je pogled na moju smešnu mrežicu za kosu, na kravet u koji mogu da stanem još tri puta, i rekla je: Oh, pa tebi onda baš dobro ide, je l’ da?
Je l’ da? JE L’ DA? – htela sam da pitam, ali sam već tonula u san. Neki ljudi su takve p_ _ _ e.
Ipak me je pomalo uznemirlio to što je rekla, pa sam se obratila doktoru. Dvojici, zapravo. Očigledno, ljudi sa ovom nepouzdanom koskom obično imaju mala pluća, tako da smo malčice više podložni prehladama koje mogu da se izokrenu u gadne bolesti. To je širi opseg. U ovom momentu nema nas baš mnogo koji smo doživeli starost, što i nije iznenađujuće. Iz pozicije u kojoj se nalazim, i nije bilo tako davno kada smo prestali da institucionalizujemo invalide i da ih zaključavamo na mesta koja im prvo ubijaju duše, pa onda i tela. Kada razmislim o tome kako smo daleko dogurali u mojih prvih trideset godina, stravično sam uzbuđena kad pomislim o narednih pedeset.
Znaš šta ćeš da radiš? Zamotana u zimske pokrivače, jedeš svoje povrće, mažeš neku mast na grudi i je*eno živiš s tim.
Sve bih uradila da mogu da te upoznam, osamdesetogodišnja Stela.
Dok ne stignem do tebe, voleću svakim, pa i najmanjim delom svog srca i duše. Baš sada, u tridesetoj, postoji značajna ljubav u tvom životu. On je divan. Svoj stari Lego pretvara u nakit za tebe. Svakog jutra kuva ti kafu i ne očekuje da budeš uljudna pre nego što je okusiš. Ako slučajno kupi najveće pakovanje mleka koje je tebi preteško za podizanje, presuće to mleko u manje boce. Bilo da je to jedna velika ljubav ili njih više, volela si i bila voljena, neviđeno dobro.
Dok ne stignem do tebe, nećeš postati baka. Deca su slatka, ali zahtevaju je*eno mnogo posla. Pre mnogo godina, uprkos svima koji ti šalju one članke iz časopisa New Idea i Woman’s Day o Najmanjoj majci na svetu ili Mojoj čudesnoj trudnoći, odlučila si da zapravo ne želiš da imaš decu. Iako obe znamo koliko uživaš u tome da radiš suprotno od onoga što ljudi očekuju od tebe, i da lično jeste političko i sve to, deca su ipak suviše važna. Nisi baš posvećena roditeljstvu, a znaš da je posvećenost značajan faktor.
Dok ne stignem do tebe, izgubiću ljude koje volim. U tridesetoj, smrt ti još uvek nije odnela nekog dragog. Imala si prabaku Stelu, koja je bila veoma stara, a ti si još uvek bila mala. Tu je bila i Rubi, keruša za koju nisi ni znala da je voliš sve dok nije otišla. Bila si veoma blizu da izgubiš najbolju drugaricu, ali je ipak ostala tu, još uvek je voliš i šalješ joj poruke za vreme televizijskih emisija koje bez nje ne bi bile iste. Ideja da ćeš izgubiti nekoga užasava te više nego išta. Prošla si kroz taj užas i preživela.
Dok ne stignem do tebe, verovatno ću izgubiti mamu i tatu. Drage mamu i tatu, koji nikada nisu hteli da budem bilo šta drugo osim onoga što stvarno jesam. Koji nikada nisu izrazili ni delić nezadovoljstva, jer nisam ispala baš onako kako su mogli da očekuju. Koji, uprkos tome što im je rečeno da ne treba da imaju više dece, jer postoji rizik da će i ona biti u istom stanju u kome sam i ja, imaju još moje dve prelepe sestre. Mislim da ih upravo zbog toga najviše volim; jer nisu videli katastrofu ni onda kada su svi oko njih govorili o slabo čemu drugom.
Dok ne stignem do tebe, napisaću stvari koje će promeniti način razmišljanja o invaliditetu. Bila sam deo jakog, divnog i ponosnog pokreta za prava osoba sa invaliditetom u Australiji. Rekla sam i napisala stvari koje su razbesnele ljude, sa i bez invaliditeta. Nikada nećeš prestati da postavljaš izazove svemu onome što smatraš nepravednim.
Napisaćeš fikciju čiji je centralni lik tinejdžerka sa invaliditetom. Zato što je*eno znaš da toga nije bilo kada si odrastala i očajnički si tražila likove sa kojima bi istinski mogla da se povežeš. U nekom trenutku, neko bi te mogao nazvati obogaljenim oličenjem Džudi Blum. Ko zna?
Dok ne stignem do tebe, biću tako ponosna. Pokojna Laura Herši napisala je nešto o invalidnosti i ponosu i o tome kako je teško bilo šta postići unutar sveta koji nas uči stidu. Rekla je: Biti ponosna je stvar vežbe. Zahvaljujući mojoj porodici, mojim prijateljima i drugovima bogaljima, celoj zajednici, zaista jesam ponosna. Ali obećavam da ću nastaviti da vežbam svakog dana.
Slušaj, Stela. Mogu da tvrdim da ćemo se ti i ja sresti. Možda i jeste tačno ono što uvek tako lakomisleno izgovaram, obično držeći treću čašu vina u ruci: da sam ovde da bih se dobro zabavila, a ne da bih ostala dugo.
Ali na mom putu do tebe, obećavam da ću oberučke ugrabiti svaku priliku da kažem da – što češće mogu – da rizikujem, da se najgluplje moguće uplašim i neviđeno dobro zabavim.
Vidimo se na našoj levitirajućoj stolici, draga.
S ljubavlju,
Stela
Stela Jang je pisac, komičarka, aktivistkinja i nekadašnja urednica ABC Ramp Up. Njen rad redovno se pojavljivao u The Drum and Frankie, a njeno lice i glas bili su prepoznatljivi na televiziji i radiju.
Izvor:
Tekst prevela: Marijana Čanak
