Jedino istraživanje o motivaciji zločina iz mržnje na osnovu invaliditeta, otkriva da je često povezana sa idejom o osobama sa invaliditetom kao „izmamljivačima beneficija“, odnosno osobama koje su dobile posebne povlastice.
Nakon izveštaja o zločinima iz mržnje na osnovu invaliditeta Komisije za ravnopravnost i ljudska prava iz 2011. godine, Skriveno u uobičajenom prizoru (Hidden in Plain Sight), vlada je pristala da objavi analizu počinilaca. Ipak, uprkos ponovljenim zahtevima, nije.
Zbog toga je Mreža zločina iz mržnje na osnovu invaliditeta (Disability Hate Crime Network), dobrovoljna grupa koja vodi kampanje protiv zločina iz mržnje, prošlog meseca sprovela malu onlajn anketu među 100 osoba sa invaliditetom da bi saznali nešto više o počiniocima zločina iz mržnje. Pitali su o polu, rasi i starosti počinilaca, lokaciji incidenta, da li je počinilac delovao sam ili u grupi, i o uočenoj motivaciji.
Više od polovine informanata (57 %) je reklo da su napadnuti na ulici, a jedna petina u javnom prevozu. Četvrtina incidenata dogodila se u kući. Ostali napadi dogodili su se u kafanama i prodavnicama, dok neki pominju i društvene medije. Počinioci su u značajno velikom procentu bili pripadnici bele rase.
Počinioci su delovali u grupi u približno polovini (49 %) svih napada. Žene su češće uključene u grupne napade (dok su muškarci češće počinioci samostalnih napada). Jedna žrtva je rekla da su ih: „žene gurnule sa stolice, a verbalno su ih zlostavljali i muškarci i žene. Obično stariji ljudi“. Druga žrtva je prijavila: „Najgori incident – starija bela žena. Inače, uglavnom muškarci“. Treća žrtva je izjavila: „Mlada majka sa detetom me zlostavljala na parkingu prodavnice“. U Izveštaju o zločinima iz mržnje Kancelarije javnog tužilaštva 2013-2014 (Crown Prosecution Service Hate Crime Report 2013-214), žene su osuđene za 25% zločina iz mržnje po osnovu invaliditeta, dok su za zločine iz mržnje po svim drugim osnovama osuđene za samo 13 -15 % od ukupnog broja.
Motivacija široko varira, ali je u 11 od 60 izjava o incidentima rečeno da su napadači spominjali „korist“ ili „izmamljivanje“. „Verbalno sam zlostavljan kao izmamljivač dok sam kupovao … koristeći skuter za kretanje“, rekao je jedan informant. „Upitan sam zašto nekim danima koristim invalidska kolica, a štake drugim. Pokušao sam da objasnim da moje stanje varira iz dana u dan. Ali mi je rečeno da sam samo debeo i lenj i da to radim samo zato da bih izvukao neku korist“, rekao je drugi informant.
Ljubomora zbog uočenih „privilegija“ na osnovu invaliditeta, kao što je na primer prilagođeni automobil, čini se da je bila motivacioni faktor u nekim napadima. Osobe sa invaliditetom se takođe doživljavaju kao obične prepreke na putu. „Jednom prilikom kada sam pao, čovek me je samo prekoračio, kao da sam neka štetočina“, rekao je jedan informant. Drugi je rekao: „Obično postoji nešto kao ‘beskoristan’ u etiketiranju.., izleteo na put, ili zašto nas sve blokiraš, ili tome slično“. Prostor u autobusima često je mesto sukoba: „Autobus je bio prilično pun, ali je momak koji je imao kolica za bebu hteo da sedi uz svoju partnerku i zahtevao je da se pomerim. Rekao sam ‘ne’ i pokušao da objasnim svoj invaliditet. On me je nazvao pogrdnim imenima.
Detaljniji sažetak istraživanja možete pročitati na: https://katharinequarmby.wordpress.com/
Tekst pripremila Veronika Mitro
Izvor:
To combat disability hate crime, we must understand why people commit it, Katharine Quarmby, theguardian, 22/7/2015
