DETINJSTVO KAO SIROTINJSKA SREĆA
Bilo je sirotinjski bezbrižno. Pamtim još uvek ukus moje prve narandže i sve praznične poslastice koje nismo imali. Narandže i sladoled. Ogromne narandže koje piljar ne bi uspeo da proda završavale su u obližnjem jarku – kao da i sada vidim te otkotrljane, srećno odbačene i jestive narandžaste lopte – odakle smo ih skupljali kao deca. Vesela, snalažljiva i usrećena deca u sirotinjskom vremenu. Sećam se kako smo od babe krali jaja, pa ih davali Jusufu za kuglu sladoleda – kao da i sada vidim ta njegova sladoledžijskih kolica kako idu ulicom. Jedno jaje, jedna kugla. Pred babom nas je odavalo umusavljeno lice – ne možeš sakriti zločin iz gladi – a ona nas nijednom nije izgrdila za nestašluk. – Neka, deco – samo je rekla i nežno nas pomilovala po glavi. Ne samo baba, nisu nas grdili ni roditelji, ni drugi rođaci. Pružali su nam ljubav i ponekad nas od nemaštine štitili pričama (izmišljenim, dabome). Jednom – bilo je proštenje pred prvi maj – očekivali smo sledovanje alve ili svilenih bombona posle ručka. Nadali smo se i čekali, a onda: – Niste čuli? – radoznalost ima sladak ukus. – Jeste videli da su se razišli?Šećerari su se potukli ispred crkve i policija ih je rasterala! – naravno, izmislili su tu priču za nas i poverovali smo im! Zaista jedno sirotinjski bezbrižno detinjstvo… Ako ništa drugo, znali smo da se igramo: oduzimanja zemlje, preskakanja štrange (štranga je konopac), žmure i vije, preskakanja vatre na Petrovdan, igrali smo se lutkama i mladim kukuruzom… po ceo dan, bosi i prašnjavi. Jedina obaveza bila nam je da odemo kod tetke na salaš po mleko. Išli smo peške, usput jurili leptirove i dolazili kući sa polupraznom kanticom mleka. Isprosipamo sve, jer smo tom istom kanticom lovili leptirove. Ni zbog jedne nas igre nisu izgrdili, nijednom!
Odrasla sam u velikoj familiji. Kako je moj otac imao četvoro braće i sestara, a mama dve sestre i brata, stalno sam bila okružena tetkama i ujacima, živela u zajedništvu sa njihovom decom. Rođena sam kao drugo žensko dete u familiji, što je značilo da zauzimam posebnu poziciju – bila sam mali zvrk u središtu sveta, okružena braćom i njihovom pažnjom. Imala sam sestru od strica, petnaest godina stariju, uz koju sam naučila kako da čuvam tajne i da budem sestra od poverenja. Zaista, nijednom nisam izdala! Ona je, naravno, imala momka i, kada se sastajala s njim, vodila je i mene (kao dobro pokriće). Sećam se kako me taj njen momak vozio biciklom na vazi, što sam obožavala. – Nemoj nikome da kažeš s kim smo šetale! Mogla je da bude sigurna da neću! – Gde si bila? – Sa Gizom – tako se sestra zvala. – Ko je još bio s vama? – Niko!
Iako sam drugi deo detinjstva provela u gradu, simbol zavičaja za mene je ipak ostao toranj seoske crkve – i dan-danas ga tako doživljavam. Preselili smo se, jer se mama zaposlila u fabrici čokolade, subotičkom Pioniru, pa smo svi hteli da joj olakšamo i da je poštedimo putovanja. U blizini naše nove kuće bila je vetrenjača (jedina koja je opstala od nekadašnjih jedanaest u gradu), a blizu je bila i škola u koju ću ići. Učiteljica nam je bila u komšiluku, pa sam se pravila važna što je već poznajem. U školi sam bila živahna i prilično nemirna, stalno sam se jurila sa dečacima. Više sam volela da budem s njima, da li zato što sam odrastala među braćom, ili zato što se dečaci stvarno bolje i više igraju… Jednom sam propisno kažnjena zbog toga (ja, čiji su nestašluci uvek olako prolazili). U učionicama su bili masivni brodski podovi premazani crnom naftom – po tome smo tabanali i jurili se. Usred jedne od naših trka po učionici, desilo se da padne saksija s prozora i da se razbije. Asparagus – to je bilo tadašnje školsko cveće. Da li sam ja – ne sećam se – ali ipak mislim da nisam! Tako sam i rekla učiteljici: – Jesam, jurila sam se, ali nisam ja srušila saksiju. Ona mi je onda raspalila takav šamar: – Što se igraš sa dečacima, a ne sa devojčicama!? Još mi je rekla da pozovem mamu u školu, što sam izbegavala. – Jesi rekla mami? – Mama radi i nema vremena da dođe. To je prolazilo sve dok se učiteljica i mama nisu slučajno srele. Učiteljica je ispričala šta je ispričala, a ja sam priznala mami: – Jesam trčala, ali… – Osramotila sam se zbog tebe – tako mi je rekla mama, što me zaista pogodilo (više nego učiteljicin šamar). Bila je to moja prva sramota koju još uvek nekako pamtim. Ali… ta živahnost unutar mene je ostala. Ispucavala sam energiju kroz život. I dalje to radim!
Moj deda, mamin otac, voleo je da popije i da peva, pa potrpa nas osmoro unučadi na kola i odveze nas na njivu tucanim putem u Crveno Selo. Tamo popije pola litre vina, a moja braća motaju kukuruzovu kosu i to puše kao duvan. – Faljen Isus! Unučad ti puše natrag! – tako bi neko pozdravio dedu u prolazu, a on ništa. – Dekaj ti tvog konja da ne bi sletio u jendek! – odgovorio bi. Pravio se da ne zna, nije mario niti branio… Dečaci misle da su odrasli kad počnu da puše, a devojčice… Kada sam dobila prvi menzis, nisam tačno ni znala šta je to. – Šta sam uradila? – pitala sam se. – Zašto mi se to desilo? Bilo je sramota pričati o tim stvarima.Nismo tad imali kupatilo, jer nam je kuća bila u izgradnji, a ja malo-malo uzimam lavor sa toplom vodom da se operem… Ali ne možeš oprati taj trag sazrevanja i ženstvenosti. Načula sam nešto o tome, jer mamina sestra imala je tri ćerke i prepričavale smo međusobno sve što bismo iz prikrajka saznale od naših mama i tetaka. Tako se odrastalo pre više od pola veka…
DRUGI DOM I PRVA TRUDNOĆA
Ne postoji neki zvanični trenutak u kome smo se upoznali, moj sadašnji muž uvek je nekako bio prisutan, samo što sam ja bila zauzeta. Isprepleteni smo sa više strana. Moj brat je oženjen njegovom rođenom sestrom, a nas dve smo bile drugarice pre nego što mi je postala snaja i zaova. Družili smo se. Znala sam da je Ljuba bio zainteresovan – jurio me je i hteo je da bude sa mnom, ali ja sam tad imala momka. Onda se desilo da svi odemo na more i, kad sam se vratila, više nije bilo isto. Moj tadašnji momak počeo je nešto da umišlja i fantazira, taman toliko mi je trebalo da ga ostavim. I… nastavak je bio prilično jednostavan: – Udajem se za Ljubu! Njegova porodica me lepo prihvatila, započeli smo zajednički život kod njegovih roditelja, a onda pravili planove za samostalnost. Pošto smo oboje odrasli u kućama, izgradnja kuće bila je na prvom mestu u ostvarivanju zajedništva. Oboje smo radili i imali odlične plate, lako smo kupili plac, uzeli kredite. Sećam se, Ljuba je u jednom trenutku imao šesnaest, a ja pet kredita! Cela familija, sva naša rodbina, naročito moja braća – svi su bili u akciji sa nama! Osim krova, na kući smo sve sami izgradili. Malo po malo, gradili smo bez odricanja, putovali smo i letovali u tom periodu. Kuća je završena za četiri godine – mada nijedna kuća zapravo nikada ne bude završena. Ima i u tome neke lepote, jer kuća kao da prati rast porodice. Uselili smo se pre tačno trideset godina, bio je septembar mesec i bila sam u poodmakloj trudnoći po drugi put. Naša mlađa ćerka rođena je u ovoj kući.
Po načinu kako nosim, pretpostavili su da je dečak. – Zvaće se Šime, po mom pradedi! Da je živ i zdrav! – mislila sam. Svoju prvu trudnoću preležala sam u bolnici. Imala sam trideset godina kada mi je ustanovljena endometrioza[1], a zatrudnela sam odmah posle terapije. Očekivala sam da će tako biti… Povraćala sam sve ono za čim sam imala najveći apetit – šunku naročito – i to su mi bili prvi simptomi. Odredili su mi strogi nadzor: od trećeg meseca, pa sve do kraja trudnoće! Doktor mi je rekao da je najbolje da me ušiju i da mirujem sve vreme. Tih pola godine u bolnici… mogu reći da sam dobro podnela, vesela i pričljiva kakva jesam. Rasplakala sam se jedino za Osmi mart – kada su svi došli da me posete i Ljuba mi doneo ogroman buket cveća – tad me uhvatilo da mi se strašno ide kući. Iste večeri mi je otišao vodenjak i porodila sam se sutradan. Babice su prilično popile za praznik, pa još uvek nisu bile najpribranije kada je trebalo da se porodim. Nepripremljena? Naravno, pa porođaj je bio tabu tema! Moj je bio bez vode i bilo je užasno, ali se taj deo iskustva brzo zaboravi. Miljana je bila prelepa, tamnoputa beba, toliko lepa da se to graničilo sa neverovatnim! Možda većina majki tako doživljava sopstveno dete, ali Miljanu su (sad već otrežnjene) babice pokazivale svima tvrdeći da je najlepša.
OBE SU PRVE
Ubrzo sam ponovo ostala trudna, razlika između naše dve ćerke je petnaest meseci. Bilo je planirano, htela sam da odrastaju zajedno. Trebalo je opet da se pazim, ali sam tokom druge trudnoće mogla da ostanem kod kuće… Nisam bila ni šivena – nisu mi uradili serklažu[2] – niti su mi propisali neku terapiju, nikakve lekove nisam koristila. Trudnoća je imala ustaljeni tok, ali mi se jednom desilo nešto neobično. Sećam se kako nosim Miljanu na rukama, pratili smo goste i, najednom, osetim da imam neki odliv. Bio je petak. U ponedeljak sam otišla doktoru, koji nije ustanovio ništa neobično. – Beba je jako mala – rekli su mi na pregledu – ali je sve u redu. A što se tiče moje zabrinutosti zbog odliva, ništa nisu mogli da mi kažu. – Trebalo je da sačuvate taj iscedak, da ga spakujete u frižider i donesete na analizu. Ovako ne možemo ništa znati… A kako sam ja to mogla da znam!? Nikad se ne bih setila da to stavim u frižider i ponesem lekaru. I da sam znala, bilo bi teško izvodljivo – šta ako moj svekar otvori frižider? – U redu je, sve ima, malo je – to mi je lekar ponavljao pri svakoj kontroli. – Ništa tu ne manjka, sve je u redu, baš mala beba! Mislim da je to bila blizanačka trudnoća, jer toga je bilo u mojoj porodici. Nijedan lekar mi to nije potvrdio, nego ja to tako osećam… Da je jedan plod tada ispao, a jedan ostao…
Po mojoj računici, Dragana se rodila dve nedelje ranije, tri dana pred novogodišnju noć, pre trideset godina. Rodila sam je neverovatno brzo, skoro bez ikakve pripreme. Ceo porođaj može da stane u svega pet minuta! Bila je plava, modra beba, ni približno lepa kao Miljana, pomalo drukčija od drugih beba. Mislila sam da će mi s Draganom biti lakše, jer već znam šta me čeka. (Nisam imala pojma!) Sve se spontano odvijalo sa obe moje ćerke… pratila sam savete lekarke, stručnu podršku i vođenje odgoja. Radovala sam se životu zbog dvoje dece, dobila sam svrhu – to sam želela! Obe su mi uvek bile na prvom mestu. U svemu sam imala podršku muža, brat je takođe uvek bio uz mene, a svekar mi je ponajviše pomagao oko dece…
HOD PO PRINUDNIM SNOVIMA
Kada ni posle šest meseci Dragana nije samostalno sedela, sami smo uvideli da nešto nije kako treba – a istovremeno nismo hteli u to da verujemo. Prošli smo sve preglede, merenja, vakcinacije; bili u savetovalištu za roditelje, na Institutu za majku i dete… – Nisu sva deca ista – govorila mi je moja doktorica Crnjaković. – Videćeš da će Dragana biti dobro. Bila je puna razumevanja i podrške, strpljivo mi je objasnila kako će se sve rešiti u Draganinom pubertetu. Bodrila me. I nikada mi nije rekla neku direktnu dijagnozu niti naziv za to Draganino stanje. Pubertet još nije bio ni na vidiku – tek je počelo!
Kao devojčurak Dragana je bila hiperaktivna i mogla je neprestano da juri. Kada je imala tri-četiri godine, zapela je, pala i ostala da leži tako. Pravila je neke čudne trzaje i strašno smo se uplašili tada! Bio je to epi napad. Zgrabilo smo je i odvezli u bolnicu gde je dobila neki lek od koga nikako nije mogla da se smiri. Skakala je po krevetu, imala je strahovito čudne napade, da nisam verovala da se tako nešto događa. Mislim da su joj dali preveliku dozu nečega. Provela sam neprospavanu noć pored deteta koje čim legne – istovremeno skoči! Tražila sam dečjeg neurologa, da se ustanovi šta je to… Posle svih ispitivanja i snimanja, propisali su joj fenobarbitone i uzimala ih je sve do svoje petnaeste godine. Petnaesta; kad počinje taj pubertet? Napadi su se ponavljali – naprosto bi pala na sekundu-dve, a nakon toga joj se neizdrživo spavalo kao da je začarana. Čekajući pubertet, tapkali smo u neizvesnosti – napadi će tada prestati, ili će se pogoršati. Sve je trebalo da se prelomi u pubertetu. – Rešiće se u pubertetu! Šta je sve to značilo? Da Dragana neće biti ceo život u istom stanju, ali da se neće ni izlečiti. Da u pubertetu stvari mogu da krenu uzlaznom linijom; ili da se dramatično pogoršaju. Pubertet je bio ta tačka na vremenskoj liniji kroz koju Dragana može da potone još dublje u svoja stanja… ili da se izdigne iz njih. Pripremali smo je za taj zaokret i… znalo je da bude baš teško tokom tog aktivnog iščekivanja. Teško je bilo nabavljati lekove u krizna vremena (siromaštvo tokom devedesetih nimalo nije ličilo na ona prethodna), a Dragana nikako nije smela da prekida terapiju.
Jedne godine u Aranđelovcu su se pojavili ruski lekari sa Kavkaza – stručnjaci za epi napade kod dece. Razglasili su taj dolazak po svim medijima. – Šta ćemo? Da probamo sve, da nas posle savest ne dira… Savetovala sam se sa našom doktoricom Crnjaković i ona me podržala da sa Draganom probam sve što je prirodno. U Rusiji se tako leče – što manje medikamenata, što više prirode. Ta ruska terapija sastojala se od bioenergetskih tretmana i masaže. Posle prvih sedam dana, Dragani su odredili još toliko i trebalo je da ostane u Aranđelovcu sa Ljubom… ali su se osmog dana pojavili tenkovi u našoj ulici. – Pakuj dete, dolazite dok su još putevi otvoreni. Ko zna šta će se desiti! – pozvala sam ga i vratili su se. Desio se početak bombardovanja, a Dragana je sa prekinute terapije donela čaj od izmeta planinskog miša. To je štapić crn kao smola, bez ikakvog ukusa i mirisa. Dobila sam uputstvo da ga isečem na tri dela i skuvam kao bilo koji čaj. Pila je pola šolje dnevno i posle toga više nije imala napade! Da li je baš to doprinelo ili je pubertet, najzad, uradio svoje, zaista ne znam…
ČEKAJUĆI PUBERTET
Sve do polaska u školu, Dragana nije znala da hoda – stalno je trčkarala! Trči, padne, podigne se i nastavi dalje– tako u nedogled. Nije umela da se čuva, ali nije ni plakala, osim jednom. Pravili smo roštilj i vatra je ostala neugašena na dvorištu. Dragana mi se otrgla dok smo pratili goste (ti ispraćaji kao da pokreću krajnje neobičnosti) i utrčala je pravo u žar! Komad užarenog drveta zalepio joj se za nogu, zadobila je opekotine. Tad je zaplakala; tad je baš jako plakala. Sigurno je bolelo i posle, ali nije se žalila, debelokožac mali. Svi smo trčali za njom i usporavali je: – Polako, polako! Polako…!Nema jurnjave! Ako nisam bar hiljadu puta na dan izgovorila tu reč – polako – nisam nijednom. Trebalo je toliko strpljenja i toliko ponavljanja. Mnogo sam radila s njom; koristila sam sopstvenu intuiciju i Didaktin pribor za učenje. Sve je moralo u etapama i nikako silom. Draganina pažnja ne traje duže od pola sata, jednostavno se podigne i ode! I kada više nešto neće – ne vredi je ubeđivati. Kod nje se jedino lepim nešto postiže; sila stvara otpor. Ljubav je jedino merilo. Strpljenje i lepa reč, nežnost, pohvala za svaki na(p)redni korak – jer pohvale motivišu na još dokazivanja i davanja. Iskrenost iznad svega, čak i kada je nagora na svetu! Nagrada se nagradom vraća, lepo umnožava lepo. Strogoćom i galamom ne postiže se ništa. Sledila sam primer svojih roditelja i vrednosti koje sam usvojila od njih; nadajući se da će ih moje ćerke preneti dalje. Kako smo vaspitavali Miljanu – da bude poštena i iskrena, da je čovek na prvom mestu – iste vrednosti je usvojila i Dragana. Njih dve su jako vezane – brižne sestre od poverenja – mada smo se trudili da Miljani ostavimo deo detinjstva koji neće biti opterećen sestrinim stanjima. Naravno da se dešavalo da puknem nekada, ali se brzo trgnem. To što smo jake kao stene ne znači da smo od kamena!
Kako sam se zaista osećala? Haos koji vlada u glavi, u duši… million neprespavanih noći, tona suza i isto pitanje: Zašto baš meni? Odemo na kontrolu kod doktorice Crnjaković, opet sam u suzama dok ona pregleda Draganu. – Ko je sa tobom? – pita me, a onda izdvoji još sat vremena da bi pričala sa mnom. – Piješ lekove za smirenje? Uzmi, treba uvek da imaš kutiju sa sobom. Ali neću da vidim nijednu da si popila! Sa sobom ih nosi; kad osetiš da ćeš da poludiš totalno, uzmi samo jednu, i nijednu više! Kad god dođeš, daćeš mi i tu kutiju da pregledam, da vidim da je puna! – tako mi je govorila. – Žena je kao stena jaka! Ni svesne nismo koliko, dok nam muka ne dođe – stalno mi je to ponavljala. – Budi hrabra. Kad ti se plače, pomisli na decu. Nemoj da ih ražalostiš, nemoj da devojčice vide da patiš! Ta doktorica savetovala me je kao da mi je rođena sestra. Ona mi je stvarno najviše pomogla! A onda, dan za danom, godina za godinom, sve vreme sam imala podršku i razumevanje svog muža i porodice. Sa mužem se sporazumevam i bez reči, oduvek smo sve radili u zajedništvu, kao dvojac. Delimo sudbinu. To je odlika skladnog braka. Zajedno snosimo sve, ali ipak sam ja mama! On je tu da pripomogne kad tražim – i to zaista ume na najbolji mogući način. Nikada nije bilo sputavanja; ako pogrešim ili se u nečemu ne slaže, to mi saopšti onako kako mogu da prihvatim, a da mi ne oteža dodatno. Verovatno sam zbog svega toga ovako puna energije. Familija nam je normalna, sa velikom dušom. Niko nije okretao glavu od nas zbog drugačijeg deteta – naprotiv. Dragana je postala miljenica u porodici, najviše zbog toga što ume da bude jako duhovita. Kad smo čitale Peru poštara, promenila je naslov u Uja poštar, jer obožava mog brata koji se zove Pera. Stvarno imam zdravu porodicu u kojoj se međusobno podržavamo. Kod nas se ništa ne odvija iza ćoška i niko se nikoga ne stidi. Vreme ručka je vreme porodičnih diskusija – sve se iznosi na sto!
ŠKOLA SAMOUKE MAJKE
Plakala sam mesec dana kada sam saznala da Dragana ne može u redovnu školu. Teško mi je bilo da to prihvatim, bolno čak. Svi smo se prilagodili Dragani, iskreno rečeno… Svekar je bio sa devojčicama dok sam radila. Bili smo dve porodice koje funkcionišu kao jedna. Deda i dan-danas obožava Draganu, ona mu je u duši pored svih unučad i i praunučadi, jer je odrasla uz njega. Kada je kretala u školu, deda je prodao svoju kuću, a onda kupio stan koji će menjati za kuću u blizini Draganine škole. Tako nam je svima olakšao svakodnevni život. Razmišljali smo da prodamo ovu kuću i preselimo se, ali izgrađena je iz ljubavi, za nas… Polazak u školu ublažio je Draganinu hiperaktivnost i usporio trčanje – valjda je videla kako druga deca hodaju.
Prva njena učiteljica bila je bezdušna, stroga i ograničena, bez imalo ljubavi za svoj posao. Posle škole, Dragana je imala običaj da uđe u sobicu, poređa svoje lutke na regal, uzme lenjir i proziva redom: Nenade, tišina! Kristina, piši! Usput je žustro lupala lenjirom po stolu: Ne! Nisi dobro uradio! Odmah mi je bilo jasno da imitira svoju učiteljicu. A na prvom roditeljskom, i ja sam dobila kritike: – Mama, morate uložiti više truda i motivisati dete da radi! – Stvarno? A šta je onda tvoj posao? – pitala sam se. – Akoovako nastavi, Dragana će ponavljati razred! – rekla mi je. Ako u specijalizovanoj školi nema suštinskog razumevanja za moje dete, gde će ga biti!? – Samo ti to uradi – pomislila sam – samo je sruši, jedva čekam da te se rešimo! I stvarno, Dragana je ponavljala prvi razred, što je verovatno bila jedna od najboljih stvari tokom njenog školovanja, jer je sledeća učiteljica znala kako da ostvari rezultate sa svakim detetom s kojim je radila. Bila sam sumnjičava početkom sledeće školske godine i rekla sam: – Ne tražim nikakve privilegije, samo znam da od Vašeg prvog pristupa zaista mnogo zavisi da li ćemo Draganu privoleti na učenje i rad. Nova učiteljica je bila ljubazna starija žena sa nesagledivim iskustvom: – Ništa Vi mama ne brinite! Znam da pronađem tu motivacionu tačku u svakom detetu. Stvarno je žena bila doktor!Dragana je te godine imala peticu iz matematike. Ne znači toliko ta ocena, nego što je stvarno ovladala nekim znanjima! Učiteljica je imala individualan pristup, prilagodljiv svakom pojedinačnom učeniku i rezultati su bili očigledni. I kasnije se pokazalo da pedagog ostvaruje uspeh samo ako ostaje otvoren i ako ima sluha za svako dete. Recimo, Dragana može da ispriča šta god treba, ali nikako da te iste reči prenese na papir. Njena nastavnica srpskog dozvoljavala joj je da razvija tu verbalnu stranu i Dragana bi pričala ono što su drugi pisali. Uvek postoji način!
Saradnja sa školskim pedagogom i socijalnim radnikom bila je ravna nuli. Ako njihova uloga nije da sarađuju sa roditeljima, šta jeste? Nije mi u celosti bio jasan taj edukativni sistem i šta posle Draganine osnovne škole? Postojali su usmereni deveti i deseti razreded i zanimanja kao što su krojač, cvećar, perač kola – u kojima se Dragana nije pronašla. Završila je deveti razred, takozvano važenje jednogodišnjeg obrazovanja. Kad je donela tu diplomu, pitala sam se – šta sad s tim? Kada sam otišla u školu da se raspitam koje su dalje opcije za Draganu sa tom diplomom ili bez nje, samo su mi rekli da Dragana nije sposobna za dalje školovanje. Tako, znači – deca završe blesavu školu i niko nas više ne zarezuje? – I šta sad ? – pitala sam. – Da je zatvorim u kuću?Da i ja ostanem sa njom? Pa to nije posao! Tek tada su nas uputili u dnevni boravak. Zašto nas niko ne informiše ni o čemu? Opet svako gleda svoju vodenicu, umesto da se radi uskopovezano. Mnogo je roditelja koji ne znaju ni svoja prava, ni mogućnosti; i nikoga nije briga! Sviraj frulu, naročito ako komšiji crkne krava! Poneki funkcioneri naprave paradu, pa obilaze našu decu, prate njihove životne uslove, smeju se stanjima u kojima su ih zatekli, umesto da iznalaze način da nešto unaprede. Od rođenja, preko godina školovanja, za dalji život – mi nemamo nikakve smernice ni putokaze, nego tumaramo i snalazimo se potpuno sami. Za poslednjih trideset godina, apsolutno se ništa nije pomerilo. Roditelj treba da je SVE! Bez obzira na stepen svog obrazovanja, ja treba da budem i pedagog, defektolog i logoped, socijalni radnik, učiteljica, negovateljica, pedijatar – sve to i još mnogo više. Samouka majka u životnoj praksi, koja treba da vidi unapred.
TAČKE PRELAMANJA
Tad se stvarno nešto preokrenulo, otprilike kada je Dragana napunila osamanaest. Napredovala je, počela da se osamostaljuje i da stiče stav, naučila je kako da se izbori za svoju poziciju. Išla je u boravak, okušala se u raznim veštinama – folkloru, plesu, glumi – stekla je prijatelje. Dragana je druželjubiva na neki svoj tih, nenametljiv i povučen način. Omiljena je u društvu, iako je daleko od centra pažnje. Nije nametna. Voli da igra i – mada uopšte nema sluha – muzika joj je jako važna. Slušalice u uši i – tu je njen svet. Uživa u zajedničkim javnim nastupima, folklornim grupama, pozorištima i maskenbalima.
U boravak je odlazila i vraćala se samostalno, gradskim prevozom. Jednog jutra probudila se s mukom, boli je stomak – kaže – ne može da ide na autobus. Ne bi u tome bilo ničeg čudnog da se desilo jednom, nego je to jutro počelo da se ponavlja: iz dana u dan nju boli stomak! Onda sam je provalila – te stomačne tegobe prestajale su čim ode autobus – hoće da je vozimo! – Ako može Miljana da ide kolima, mogu i ja! – rekla mi je. – Tata ide autom. Miljana ide autom. Kupite i meni auto! To je bio njen način da traži za sebe ravnopravnu poziciju, da se postavi na mesto koje joj pripada. Probala je da vozi i prilično dobro joj je išlo! Moj najveći izazov tokom svih ovih godina bio je da uspem u tome da se Dragana osamostali, da bude sposobna da vodi računa sama o sebi, svom zdravlju, higijeni, kući – jer doći će dan kada će ostati sama. Zamišljala sam kako bi mi najveći poraz bio da joj neko kaže onu prostu rečenicu: –Jebala te mama što te ništa nije naučila! Sada sam ponosna i na nju i na sebe. Naučila je da čita i piše; ali se sa novcem i dalje slabo snalazi. Zadajem joj različite zadatke, da ostane aktivna. Ponekad čitamo iste knjige. Dragana danas ume i hoće mnogo toga da uradi, pomaže mi u kući i kuvanju, prilično je samostalna. Samostalnija čak, od mnogih mladih ljudi!
KRUG BEZ (PRO)TOKA
Pre deset godina bila sam na jednom seminaru u organizaciji nekoliko udruženja podrške. Roditelji, pedijatri, ginekolozi i genetičari – okupljeni na istom mestu i oko iste teme. Iskusan krug! Ali to je tim stručnjaka koji uopšte ne komuniciraju! Svako radi svoj deo, ne interesujući se za širu sliku. Hipokrat sa tim sasvim sigurno nije saglasan. Dok god je tako, dok god ne sarađuju kao tim, tu nema napretka. Tema naše diskusije bila je: ko je dužan da ustanovi da postoje razvojne smetenje kod nekog deteta? Roditelj! Uvek roditelj, jer krug stručnjaka samo prenosi odgovornost od jednog do drugog. Pedijatar će reći: – To nije moje! Ginekolog: – Ja sam svoje uradio! Genetičar… bog zna! Dok se opet ne vratimo na roditelja. Sve sam ih prozvala; i pozvala da se konačno povežu i sarađuju. A opet, prođe život i roditelji su sami u patnji; zbog neznanja i nedostatka informacija. Ni posle deset godina lutanja i traženja, ja čak nisam dobila nikakvu dijagnozu, niti sam saznala neki precizniji pojam osim da je Dragana dete sa smetnjama u razvoju ili dete sa posebnim potrebama. Intelektualne teškoće, ometenost u razvoju, posebne potrebe ili smetnje; laka mentalna retardacija, oštećenje mozga; razvojni ili mentalni invaliditet; malformacija i mikrocefalija[3] – svi ti opšti pojmovi koji zaobilaze suštinu… Na rođenju je Dragana dobila desetke, a rođena je plava kao šljiva, lilavo plava! Miljana je dobila devetku i desetku. Apsolutno mi nije jasno – da li su stručno hteli da prikriju nešto, da sebe opravdaju ili da umanje odgovornost…? Pošto sam već imala jedno dete, mogla sam da upoređujem njihov razvoj. Kod Dragane je sve kasnilo po tri-četiri meseca. Bilo je primetno da nešto nije u redu, ali nisam znala šta. Jedno vreme sam mislila da je možda gluvo-nema. Jako mnogo smo lutali, grabili informacije gde god smo mogli. Jedino ta doktorica Crnjaković znala je da mi rasvetli neke pojmove i da nam ukaže na tačke uporišta dok čekamo Draganin pubertet.
Dešavalo mi se da tokom menopauze imam velike odlive… Jednom sam u ordinaciji čekala od devet ujutro do pola deset uveče – kako odem do toaleta, ostavim za sobom krvavi trag. Bukvalno sam iskrvarila do nesvesti! Šta se događalo u toj ordinaciji kad niko nije mogao da me primi? Bila su tri porođaja i rođeno je troje dece sa Daunovim sindromom. Zašto svi lude tada!? Zaista se pitam zašto. I biću otvorena. Verujem da je lakše izgubiti dete dok još nije rođeno, nego ga ceo život gledati sa pitanjem: – Šta će biti jednog dana, kad mene više ne bude bilo? Bolje je sprečiti, nego trpeti (jer leka nema). Draganu volim više od svog života. Kada pogledam svoje dve ćerke, koliko sam srećna, toliko osećam i bol. Kakav je to osećaj i koji su to delovi duše kod mene obeleženi, to samo ja znam. To je kao tačka na duši… Ponosna sam što se moje dve ćerke obožavaju, a opet ne mogu da budem oduševljena što znam da će biti trenutaka u kojima će Miljana staviti svoj život po strani da bi udovoljila Dragani. Motivisana sam da se osećam srećnom, da rastopim i eliminišem te bolne delove – što nije uvek lako. Ali, ja volim život! Mogu da zaplačem, isto tako i da zaigram.
GDE JE DOM POSLE MENE?
Obožavam obe svoje ćerke. Miljana je svoja i na pravom je putu. Ponekad se molim da što duže poživim, jer znam da sam Dragani potrebna – naravno da bih volela da nije tako! Ali kod nas ne postoji uređen sistem. Od samog državnog vrha, preko republičkog i pokrajinskog nivoa, do nivoa grada – manjinske grupe naprosto ne postoje! Kontinuirano se zanemaruju u svim segmentima, kao da nikome nisu važne. Šta nalaže takvo stanje stvari? Da svu našu decu obučemo u identična odela i da ih strpamo u domove, kao da su srednjovekovni ludaci i zatvorenici…? Umesto da im pružimo uslove za pristojan i dostojanstven život kakav zaslužuju sva ljudska bića. U Šapcu je izgrađen dom A kategorije – jedna moja poznanica smestila je sina tamo kada je počeo učestalo da se samopovređuje. U pitanju je mladić sa autizmom koji sad misli da živi studentskim životom, baškao i njegov brat. Uslovi su fantastični, tamo im je baš sve kao kod kuće, osim što nisu kod kuće. Taj mladić je sad prezadovoljan – kad dođe kući, jedva čeka svaki svoj povratak nafakultet (kako on zove život u domu). To je redak primer koji pokazuje kako se unapređuje društvo. Takva mesta su svuda potrebna. Gde god da odem, svi imamo slične zahteve i život uz podršku trebalo bi da se tiče svih nas. U svakoj beogradskoj opštini postoje male kućne zajednice koje finansira grad. Po troje-četvoro mladih samostalno žive u stanu, uz povremeni nadzor. Vode bogat socijalni život – odlaze u nabavku i kuvaju za sebe, posećuju bioskop i pozorište, idu u teretanu i solarijum – vode računa o sebi i jedni o drugima; žive kao sav normalan svet! Subotica je dobila jednu kuću u te svrhe – kuću ili ruševinu – ne znam ni sama koji naziv je prikladniji. Pored toliko opštinskih kuća koje zvrlje prazne, odredili su nam ruševinu. Čak i ako je osposobimo, ko će da snosi troškove života u njoj? Opština neće. Ne postoji ta stavka u državnom budžetu. Niti naša deca postoje u ovom društvu, kao deo zajednice u kojoj su zbrinuti. Nevidljivi, tek se naziru… A mnogi koji vide, prave se da niti vide niti čuju!
– Šta će biti sutra, kad mene više ne bude? – to je univerzalno i najbolnije pitanje roditelja dece sa razvojnim / intelektualnim / mentalnim poteškoćama i invaliditetima. Sama pomisao na život u instituciji je mučna. Kada bih samo mogla, poslala bih sve državne funkcionere – one sa samog vrha – da prožive nekoliko dana sa institucionalizovanom decom, da budu goli, prljavi i musavi. Možda bi tada uvideli našu stvarnost; možda bi pokrenuli promenu. Za državu, to je smešan korak; a za svakog roditelja – životno pitanje. Stvarno, kad bi neki političar imao dete ometeno u razvoju, možda bi naša politička stvarnost bila drugačija. Raspodela moći krajnje je neuravnotežena – blago rečeno je tako – i treba napraviti jednu uravnilovku. Naša deca zaslužuju bolje, jer su toliko puta dokazala da je sve moguće. Treba da uspostavimo drugačiju hijerarhiju, da ostvarenja i postignuća izmestimo u prvi plan. To se i događa, naročito otkako nastavnica Danijela Andrašić radi sa decom u boravku. Ona ih je izvela u javnost! Sa njom su putovali na međunarodne festivale, osvajali nagrade, učestvovali u najrazličitijim akcijama i kreativnim projektima. Ta žena… njenu priču treba zabeležiti!
NEKI OČIGLEDNI TABUI
Draganu nisam opterećivala ženskim pričama dok god nije dobila. Rekla mi je: – Mama, vidi, curi mi krv… Onda sam joj na šaljiv način objasnila šta se dešava, da je to – konačno – pubertet, da će sada da joj rastu grudi i šiške ispod miške. Nije to bio tabu, već je videla uloške i kod mene i kod seste, možda i načula kad bismo o tome pričale. Ženske smo, nemamo čega da se stidimo međusobno. Objasnila sam joj šta treba da radi, kako da održava higijenu i da koristi uloške. Samostalna je što se toga tiče, uvek ima dva-tri uloška u torbici, jer su hormoni kod nje neujednačeni. Razmišljala sam mnogo o tome kako da Dragani objasnim seks… i još uvek nisam našla način. Toliko toga sam joj objasnila i po njenom ponašanju znam kada me dobro razume, a kada ne, ali za ovo, naprosto, nisam stručna! Znam samo da hormoni čine svoje. Da li bi to trebalo ublažiti? Ne znam! Nemam gde da se informišem o tim stvarima, niko ne organizuje obuke na temu seksualnosti, a scene golotinje i seksa su svuda. Letos sam dobila ogroman račun za telefon, jer je Dragana gledala porno snimke na internetu. Objasnila sam joj da je za taj novac mogla otputovati na Zlatibor. – A mama, samo sam videla! – pravdala se i obećala da neće više. Zaista je održala reč, sve do prošlog meseca. Pokušala sam da pričam s njom, ali ne znam kako – niti ona zna da mi objasni zašto gleda takve stvari. Razumem tu njenu potrebu, ali bih volela da znam kako ona sama razume to što je gledala. Možda bih bila mirnija da znam da onaniše… Na kraju sam razgovarala sa nastavnicom Danijelom i zamolila je da priča sa Draganom na temu seksa i porno snimaka. Znam da joj Dragana veruje. Stvarno, kako drugačije da se snađem…? U društvu toliko toga fali: pouzdanih informacija, pre svega. Ne znam ni koga bih pitala najjednostavnije stvari, kao na primer, da li Dragana sme da popuje primolut pre putovanja? Jer, kod nje je rad hormona nešto drukčiji… pa najobičnija tableta za odlaganje menstruacije možda i nije tako obična? Gde da saznam te odgovore!?
PEGLANJE STVARNOSTI (KAO SLAMARSKA VEŠTINA)
‚Ako primetim da neko zuri i zagleda Draganu dok smo zajedno, ne dozvoljavam da to tek tako prođe. Odmah reagujem i to nemilosrdno: – Šta gledaš? Zar nisi nikad video, ili videla, dete ometeno u razvoju? Šta je to tako interesantno na njoj, da si zinula? Naravno da druga strana ostaje bez teksta. Ne sukobljavamo se, samo ih suočavam sa pitanjem na koje nemaju odgovor; pokazujem im njihov stepen neprijatnosti. Nisam ni živčana ni nervozna, upravo Dragani mogu da zahvalim što sam mirna ovako kako jesam. Dok sam radila, znalo je da bude i napeto i stresno – sedela sam sa vlasnikom kompanije i vodila knjige, ostajala prekovremeno i preživljavala inspekcije. Kad se premorena vratim kući, Dragana je umela da me dočeka i nasmeje. Dragana je svet za sebe, ona je kao kugla koja me okretala na sve strane… Naučila me da naša stvarnost u mnogome zavisi od toga kako sami rezonujemo i postavljamo stvari. Zbog nje danas razmišljam drugačije. Nisam usredsređena na tamnu stranu, nego umem da nateram sebe da razmišljam kako treba. Ne sekiram se oko gluposti – to je veština u kojoj sam uspešna. Ponekad, posle godina ćutanja, neki ventili popuste, ali još uvek imam kočnicu. Sve probleme da bacim u džak. Poslednjih meseci svaki razgovor sa prijateljicama završava se tako silovitim smehom… To je isceljujuće. Nakon svega za šta smo se izborile, svet treba zasladiti humorom.
Što sam mogla – dala sam! Sad idem dalje. Imam sve više vremena za sebe, da gajim cveće i da pravim slike od slame. Kada su u Draganinom boravku organizovali dan sa slamarkama, bila sam i ja sa njima, i tu sretnem jednu svoju poznanicu iz starog kraja. Nisam mislila da ću u tome otkriti svoj novi hobi: – Ma nemam ja živaca s tim da se petljam! – Gde nemaš – kaže mi ta poznanica – daću ti nešto da poneseš kući, pa se čujemo. Ponesem ja slamu i mislim se: – Sad ću ja sedeti i seckati slamu, pa nisam baš luda! Posle par dana zove ona: – Jesi ispeglala slamu? – Ma, nisam! – Ajd’, peglaj, doći ću jedan dan! I stvarno… ispeglam tu slamu. Onda je došla da me obuči; probala sam nešto da napravim i tako je počelo..: od minijaturnog cveta do slike salaša. Inspirišu me različiti motivi: biljke, ptice i žene, bogomajke, moja kuća, narodne nošnje – bunjevačka i rusinska – jer je na spajanju tih kultura izrasla moja porodica. Da – ko bi rekao! – sve češće volim da se zavučem u svoj kutak i da peglam slamu… Sad želim unuče; ali nešto ne smem da pitam. (Smeh)
EPILOG
Šta najviše volim kod Dragane? To što ne zna da slaže. Baš nikada, čak ni da bi opravdala samu sebe. Kada je pitamo da li joj treba nešto, obično odgovori: – Ništa, imam sve! Retko ko može da se pohvali takvim stavom…!
Teško je reći… Da sam znala sve ovo što znam danas, da li bih želela da rodim svoje dete…? Ne želimo uvek baš sve delove sopstvene sudbine, ali oni su nam neminovno potrebni. Unazad… nema ničega što bih menjala. Sa svoje šezdeset i četiri godine, poručila bih tridesetjednogodišnjoj sebi da budem hrabra i poštena u svemu, da budem čovek – onako kako sam naučena. Obećala bih sebi da ću se izgraditi u plemenitu, borbenu, iskrenu ženu koja ne posustaje – i održala bih to obećanje. Rekla bih sebi da ne brinem, jer ću roditi dobro i drago dete. Drugim majkama – da raspetljaju svoje emocije i da, bez obzira na sve, ka deci usmeravaju čistu ljubav. Nikad ne odbacujte svoje dete. Ne odbacujte ni same sebe.
[1] Zalutale ćelije iz materice. Nastaje kada se tkiva unutrašnjeg sloja materice usade na nekom drugom mestu.
[2] Ušivanje grlića maternice radi sprečavanja prevremenog porođaja.
[3] Doslovno: mala glava. Mikrocefalija ukazuje da je obim glave deteta manji u odnosu na uzrast, pol, visinu. Može uticati na razvoj mozga i različita neurološka stanja.
Intervju vodila i priču sačinila: Marijana Čanak
