Kao mlada, ona je često bila na očevoj strani dok su razmatrali aktuelnosti i večernje vesti. Otac bi je zamolio da mu rekapitulira večernje vesti, i ona ni po koju cenu ne bi propustila ovu priliku da pokaže svoje znanje, posebno u svetu koji često ignoriše osobe sa oštećenim vidom. Florens Ndagire je postala prva advokatkinja sa potpuno oštećenim vidom u Ugandi, zemlji koja, iako na mnogo načina moderna, često ne nudi obrazovne programe i materijale za osobe sa oštećenim vidom. Ona se izborila sa nekoliko prepreka i danas je uzor za mnoge, uključujući i osobe sa invaliditetom. Ona je trenutno u Upravnom odboru Nacionalnog saveza žena sa invaliditetom Ugande i predsednica Regionalne savetodavne grupe za civilno društvo Istočne Afrike, koja usmerava rad UN Women u tom regionu.
U jednoj od svojih večernjih izveštačkih sastanaka sa svojim ocem, slušala je intervju sa bivšom šeficom pravosuđa, Francis Aiume, koja je tako strastveno govorila o ljudskim pravima da ju je inspirisala da postane advokatkinja. Odlučila je da se bori za ljudska prava za sve ljude, posebno one sa invaliditetom. Ova odluka oblikovala je život Florans Ndagire i donela brojne izazove, uključujući i ismevanje zbog oštećenog vida. Njena majka bila je optužena za ‘prokletstvo’ i donošenje nesreću u klan, jer ju je donela na ovaj svet. Nepokolebljiva podrška roditelja vodila je Florans kroz ove teške godine. Podizali su je sa istim podsticajima koje su pružali i drugoj svojoj deci, koja su sva rođena bez oštećenja vida.
Florans je dobila državnu stipendiju za studije prava. Jedina sa potpunim oštećenjem vida među 450 studenata, bila je frustrirana nedostacima materijala koji joj je univerzitet dao, a nije mogla sebi priuštiti skupu opremu koja joj je očajnički bila potrebno da bi počela svoj dug put da postane advokatkinja za ljudska prava. A znala je da bi mogla da postane. Konačno, misionarska grupa joj je kupila laptop koji je moga da joj pročita pisane materijale, što joj je pomoglo da premosti jaz u učenja između nje i ostalih studenata.
I pored toga što je njeno obrazovanje sponzorisao lokalni sveštenik, ona je radila tokom čitavog perioda studiranja na pravnom fakultetu. Posvetila je svoje vreme spremanju lokalne crkve sve dok nije diplomirala 2008. godine i bila u mogućnosti da započne svoj rad za pravdu i jednakost za sve.
Ona je uzor za mnoge, čak i izvan njenog pravničkog posla. Florans se popela na Kilimandžaro u 2010. da bi prikupila sredstva za decu sa invaliditetom kroz lokalna udruženja. Uspela je da se popne na 3.850 metara, 850 metara iznad mesta gde su mnogi zaustavljeni zbog planinske bolesti koju izaziva velika visina. Oblikujući opažanje javnosti osoba sa oštećenim vidom, Florans Ndagire nastavlja da pomera granice, uključujući i načine kako da se poboljšaju prava osoba sa invaliditetom.
Kako je potpuno oštećeni vid uticao na vas?
Kao dete išla sam u školu u koju su išla deca i sa i bez invaliditeta. To je bio internat, ali sam naučila kako tamo da budem samostalna. Kada sam napokon dospela na pravni fakultet, nisam dozvolila da me bilo šta zaustavi. Bila sam ministarka za odobe sa invaliditetom na mom fakultetu, i takmičila sam se i diplomirala sa drugim studentima. Predstavljala sam Ugandu na svečanom otvaranju Afričkog foruma mladih u gradu Entebe u Ugandi 2010. godine, i to me je ohrabrilo da nastavim da jurim ka ostvarenju svojih snova.
Nažalost, postoje mnoge stvari koje ne mogu samostalno da uradim, kao što je prelazak ulice ili čitanje novina. Ali moj sluh i njuh su kompenzacija za to! Međutim, ja nikada nisam dozvolila da se osećam inferiorno zbog toga što imam potpuno oštećen vid. Ni moji roditelji nikada nisu činili da se osećam drugačije od moje braće i sestara. Sada sam majka dvoje dece mlađe od pet godina, i to donosi svakodnevne borbe, ali uspevam da se sa svim izborim uz svesrdnu podršku supruga.
Da li ste radili za advokatske kancelarije nakon što ste diplomirali na pravnom fakultetu?
Da, pokušala sam da radim za advokatske kancelarije nakon diplomiranja, ali to nije bilo lako. Moj cilj je bio da se borim za ljudska prava svim svojim snagama. U 2009. godini sam dobila posao kao službenica za zastupanje u Društvu Ugande za decu sa invaliditetom, a 2012. godine sam prešla u udruženje Svetlo za osobe sa oštećenim vidom (Light for Blind) gde i danas radim. Takođe, dobila sam stipendiju Fondacije za otvoreno društvo u Velikoj Britaniji za dalje izučavanje pravnog sistema.
Šta smatrate najvećom preprekom za uspeh osoba sa invaliditetom?
Stav! Stav! I to ne važi samo za osobe sa invaliditetom, to važi za sve ljude. Uvek govorim ljudima da moraju da urade sve ono što je potrebno da se uradi ako žele da uspeju. Onog trenutka kada počnete da razmišljate da nešto ne možete da uradite iz bilo kog razloga, tada počnete da nailazite na samonametnute prepreke. Moji roditelji su me veoma osnaživali i nisu me tretirali na poseban način i to mi je pomoglo da verujem da sam u stanju da uradim sve ono što moja braća i sestre mogu da urade. Međutim, postoji potreba da se unaprede politike koje se tiču interesa osoba sa invaliditetom. Jer, recimo, da ja nisam dobila podršku od Mil Hil misionara, možda ne bih bila u stanju da diplomiram.
Šta bi bila vaša poruka za žene i devojke?
Opet, stav! Stav! Morate verovati da možete da uradite nešto kako bi to i uradili. Ovde nema mesta za samonametnute prepreke!
Tekst prevela Veronika Mitro
Izvor: Fighting for justice, for all, US WOMEN, 1/12/2014
