AUTOMATSKO PISANJE
(ili slučajni susret sa Ničeom)
Godinu dana pre nego što je rođena Helen Keler (1880), Fridrih Niče iskusio je svoju takozvanu godinu slepila. Te godine Ničeu je pogoršan vid, što mu je znatno otežavalo da čita i piše: nakon veoma kratkih intervala koncentracije, slova (i muzičke note) postajali su toliko iskrivljeni, da ih je bilo nemoguće raspoznavati. Godinu dana nakon rođenja Helen Keler, Niče je kupio prvu pisaću mašinu, (model Malling Hansen). – Posle samo nedelju dana vežbe – tvrdio je – oči više nisu morale da izvršavaju svoj posao. To je trenutak kada je otkriveno automatsko pisanje. Ničeova kratkovidost i oslanjanje na pisaću mašinu kao posledica oslabljenog vida, prouzrokovali su radikalne promene u njegovom stilu pisanja: umesto argumentacije koristio se aforizmima, a umesto retorike razvio je telegramski stil. – Alati kojima pišemo ujedno obrađuju i naše misli – napisao je Niče (na svojoj pisaćoj mašini). Slepilo – i mašine za slepe – najzad su ga izgurali i isporučili iz knjige.
Iako se na osnovu bibliografije radova Helen Keler može pretpostaviti da joj je autobiografska forma omiljena, zapravo je Helen najčešće pisala u fragmentima – praksa koju su njeni urednici povezivali sa slepilom (u negativnoj konotaciji): – Delimično zbog temperamenta, delimično zbog stanja u kome je stvarala – pisao je Džon Marsi u predogovru za Priču mog života – pre bi se moglo reći da je napisala seriju briljantnih odlomaka, nego jedinstvenu pripovest. Ona još uvek ne ume da zamisli velike količine materijala u celosti, niti da predoči i iskonstruiše jednu sveobuhvatnu celinu. Helen sama objašnjava kako je taj proces komponovanja priče kod nje i filozofski potkovan: Na pladnju nečije svesti rasuto je na hiljadu komadića raznih iskustava. Taj te pladanj čini, tako reći, raskomadanim. Problem je sintetizovati samog sebe u jedninstvenu i smislenu celinu… na ovaj ili onaj način, spajam svoje komadiće; ali oni se ne uvezuju uvek kako treba. Kada uspem da izgradim kompletnu sliku, otkrijem bezbroj fragmenata sa kojima ne znam šta da radim. Što duže radim, sve mi se važnijim ti fragmenti čine; zato ponovo iskomadam tu sačinjenu sliku i počnem ispočetka. Pratim nepravilne linije iskustva kroz to uobličavanje i čudim se neverovatnim spojevima stvarnosti i fantazija. Moj osećaj za uklapanje stvari od mene zahteva i stepen lepote u sastavljanju priče; ali na kraju dolazim do zaključka da elementi koji oblikuju moj život nisu… tako pažljivo iznijansirani i oblikovani… Možda u oku samog Tvorca (po)stoje neka simetrija, svrha i ispunjenje; ali pojedinac može da vidi samo fragmente, koji su na neobičan način izmešani, i one praznine između…
Među fasciklama sa materijalima iz kojih je nastajala knjiga Srednji tok (Midstream) nađeno je na hiljade otkucanih delova – što je materijalni dokaz onoga kako Helen na metaforički način objašnjava čin pisanja. Za razliku od sadržaja fascikli koje se odnose na Priču mog života (The Story of My Life), Svet u kome živim (The World I Live In), Dnevnik (Journal), pa čak i na Učitelja (Teacher), gde su materijali skladišteni glatko i tiho, kao mrtvi otkucani rukopisi, materijali za Srednji tok su u neredu, bučni su i živi. Ispresecani škrabanjem i prekriveni dodacima, teški za dešifrovanje, izgledaju kao tražena nagrada proučavaocu teksta, pokloniku samog procesa, koji se uvek vraća izvornom rukopisu s nadom da će uhvatiti samog pisca u činu pisanja; srednji tok unutar Srednjeg toka.
Ali u ovom slučaju tekstualno nasleđe vodi nas na pogrešan trag. Heleninim očima. Fragmenti u fascikli Srendjeg toka ne pripadaju onim ranim, istraživačkim trenucima Heleninog stvaralaštva; strogo govoreći, uopšte i ne pripadaju Helen. Te delove napisale su En Saliven i Nela Bredi, koje su iscepkale originalni rukopis da bi ga prekomponovale u odgovarajući linearni narativ, koji odgovara percepciji većinske populacije, onima koji vide, čitaocima koji pred očima drže ceo tekst. Fragmenti u facikli Srednjeg toka samo su fragmenti u materijalnom smislu – ne i u ontološkom. Nakon rasparčavanja, rukopis je vraćen Helen, koja je, izgleda, u dosluhu sa svojim urednicima, sastavljala prelaze da bi ublažila diskontinuitet i eliptični karakter originalnog rukopisa. Ali rad na zašivanju tih procesa dao je razočaravajuće rezultate: Moja autobiografija nije veliko delo.
Originalni rukopis Srednjeg toka odavno je uništen. To nije deo materijala koji se nalazi u Američkoj fondaciji slepih, niti je uopšte dao pisane istorije. Ipak, taj rukopis koji nedostaje, paradoksalno može biti ono što istraživači tekstualnog nasleđa traže. Helenini raznovrsni opisi projekta Srednji tok – to delo iz odlomaka i zakrpa, nepovezanih beleški i svega što me je interesovalo, fragmentaran način pisanja – kao da su u suprotnosti sa objavljenim tekstom, koga je toliko želela da se oslobodi. – Odvajam umorne ruke od pisaće mašine… I sam naslov, Srednji tok, nagoveštava tekst koji ne može biti dovršen, već je to prostor između kretanja, prelaz u kome se ne može utvrditi početna, pa ni završna tačka. Možda Srednji tok (objavljen 1929. u izdanju Crowel Publishing Company) nije veliko delo upravo zato što odoleva – ostaje slepo za – lutanja i fragmentarnost izgubljenog rukopisa. Na kraju krajeva, pisanje / govorenje u fragmentima nije svojstveno samo Helen, nego svima nama. Susret sa ambisima untar komunikacije deo je onoga što nazivamo modernim (John Durham Peters).
Iako ne možemo povratiti izgubljeni rukopis Srednjeg toka, možda ga možemo delimično rekonstruisati na osnovu postojećeg. Ili možemo prevući prstima preko teksta u potrazi za šavovima koji spajaju fragmente u celovitu pripovest, održavajući njen kontinuitet. I na taj način, otkrivajući invalidnost Srednjeg toka, zapravo možemo povratiti njegovu modernost i status automatskog pisanja.
POVRATAK U MRAČNU SOBU: HELEN KELER, ANALIZA TEKSTA I INVALIDNOST
Istraživanje arhive Helen Keler može nam otkriti toliko toga (ne samo da se jezik vraća čulima). Taktilno svojstvo Heleninih radova nije ono što nas izaziva, nego usamljenost koja je u samom jezgru njenog rada, u njenom glasu koji odzvanja unutar rukopisa i objavljenih primeraka, odakle nas progoni i fascinira i kada smo se već odavno udaljili od svega.
Do sada se pokazalo da Helen Keler, kao kulturna ikona, privlači isključivo biografe. Naučnici su joj se retko, uz svega par izuzetaka, suprotstavljali. Teoretičari teksta naročito ostaju po strani i kontinuirano ćute. Šta ih drži podalje od zaostavštine Helen Keler? Kakvo je to njeno tekstualno stanje koje ne možemo da definišemo ili sa kojim oprezno izbegavamo susret? Neko vreme, Helen Keler očigledno je predstavljala dilemu urednicima i teoretičarima / analitičarima koji možda nikada nisu ustanovili onaj trenutak u kome je umetnica imala najveći stepen kontrole nad materijalom – izgleda je bila spektakularan slučaj.
– Uvek sam naročito svesna svoje publike. Pre nego što izustim reč, osećam dah iz publike kao malu pulsaciju na svom licu. (Srednji tok)
Zaista, Helen Keler je granični slučaj za književne teoretičare. Uzevši u obzir sve posrednike i agente umešane u produkciju njenog rada, gotovo je nemoguće otkriti primarnu autorksu nameru. Kada kažemo Helen Keler, zapravo mislimo na kombinaciju Keler, Saliven, Tompson, Bredi itd. Ali takođe mislimo i na nešto daleko esencijalnije. Radovi Helen Keler podsećaju nas ne samo na to da je autobiograf sačinjen od višestrukih zahteva, višestrukih naznaka i prizvuka i subjektivnih pozicija, nego svedoče da unutar autobiografskog teksta obitava neko višestruk, a taj neko može da bude i niko – pre svih tih konstrukata nekoga. U slučaju Helen Keler, crna kutija beleži katastrofu subjektivnosti – ne njen gubitak, nego neuspeh da se ispolji pre svi intervencija iz pera En Saliven. Kao pred-tekst među Heleninim rukopisima, za koje se ispostavilo da pripadaju En Saliven, Helenina unutrašnjost može se pokazati ekskluzivnim proizvodom Eninih intervencija. Pisanje u Učitelju, poslednjoj od svih njenih autobiografija, Helen govori o sebi (is)pred En Saliven kao pred fantomom, bićem koje ona zamišlja u trećem licu: Zastrašujuće nenadano pomerila se iz svetla u mrak i postala fantom... Fantom nije tražio rešenje za njen haos, jer ona nije ni znala šta je to. Nije tražila ni smrt, jer joj ni taj koncept nije bio poznat. Sve što je dotakla bilo je mutno… Ništa nije bilo deo nečega.
Svoju prvu autobiografiju pod nazivom Priča mog života Helen je napisala kao odgovor na optužbe za plagijat koje su joj vrlo rano upućene. – Život – tvrdila je Saliven – ne može biti plagijat; stvaranje autobiografije učinilo je Helen imunom na optužbe i trebalo je da je oslobodi od istih. Helenin opsesivan i uvek ambivalentan povratak autobiografiji – u istovreme samoinicijativan, ali i pod pritiskom čitalaca – pokazuje kako je svaki čin samoizlaganja neadekvatan. Umesto da odbije optužbe za plagijat, izgleda kao da ih je gurnula u prvi plan: Možda to važi za svakoga, ali čini mi se da sve što pročitam na neki način postaje deo mene. Kada svesno pozajmljujem od svojih prijatelja, drugih autora, stavim znake navoda; ali ne znam kako da naznačim ona lutajuća semena koja su mi nezapaženo sletela na dušu. Time nije iscrpljeno moje prisvajanje lepih misli. Volela bih da stavim znake navoda na početak i na kraj svoje knjige i da je ostavim onima koji su doprineli njenim dražima i lepoti, da uzmu ono što je njihovo i da prihvate moju zahvalnost. Znam da nisam originalna ni u sadržini ni u formi. Nisam otvorila nove staze misli niti nove poglede na istinu, ali se nadam da su moje knjige u nekoj maloj meri odale priznanje svim autorima koji su mi obogatili život. (Srednji tok)
Kako bi život mogao da bude plagijat? Kako bi mogao to da ne bude? Svakom autobiografijom – uključujući (najviše od svih) Učitelja – Helen Keler pokreće istraživanje sopstvene unutrašnjosti; svakom autobiografijom ona zaključuje da je njena potraga neuspela: Ja nisam originalna. Želja da stavi navodnike oko celog teksta takođe je slika samo-zatvora: sopstvo postoji unutar zaključanog stanja. Takođe nam daje mračnu stranu društvenog spisa, ne obećavajući privatni zapis; ne obećavajući ono što je sama srž Helen Keler. U takvim okolnostima, autobiografija je ultimativno stanje beskućništva.
Tekst prevela Marijana Čanak
Prevod delova iz: Werner, L. Marta (2008/2009) Helen Keller and Anne Sullivan: Writing Otherwise. Interval(le)s II.2-III.1. page: 958 – 996.
