REŽISER FILMA PLEME GOVORI O SVOM BRUTALNOM OSTVARENJU KOJE SE BAVI ŽIVOTOM U ŠKOLI ZA OSOBE SA POTPUNO OŠTEĆENIM SLUHOM
Radnja nasilnog filma Pleme koji je režirao Miroslav Slabošpicki smeštena je u školu za osobe sa potpuno oštećenim sluhom – i u potpunosti se odigrava na znakovnom jeziku. Ukrajinski režiser govori o revoluciji u Kijevu, o svojoj viziji savremenog nemog filma i o tome šta znači iznenada dospeti u središte pažnje.
Miroslav Slabošpicki seća se svoje srednje škole i učenika sa potpuno ošteženim sluhom koji su pohađali državnu školu preko puta. – Družili smo se sa decom sa potpuno oštećenim sluhom – kaže. – Ali obično smo se samo tukli.
Slabošpicki, čovek medveđe građe, žustro se razmahuje rukama i objašnjava: – Kada bi neko iz moje škole započeo tuču sa nekim iz njihove, ili obrnuto, cela škola bi potrčala u odbranu momka iz svojih redova i tako bismo se postrojili u dva sukobljena zida.
Da li se to često dešavalo? Umesto odgovora, lagano sleže ramenima. – Škola koju sam pohađao bila je nalik zatvoru – kaže ukrajinski scenarista i režiser. – I proizvela je mnogo ljudi za koje sam siguran da su sada u zatvoru.
Slabošpicki se seća kako je posmatrao decu sa potpuno oštećenim sluhom u borbenim redovima, dok podignutim stisnutim pesnicama prete da će ga nokautirati. Razmišljao je o tome koliko im je sličan, a koliko su im iskustva, opet, različita. – Kao jedanaestogodišnjaku, bila mi je tajnovita njihova gestikulacija – kaže. – Ideja za ovaj film odavno se pojavila.
Za Slabošpickog, koji je svoja sećanja pretočio u film Pleme, nije bilo lako podeliti sve te informacije, iako je tog vedrog jutra u Sohou u Londonu izgledalo da uživa dok je u žiži pažnje. Ispružen na sofi, sa svojom suprugom Elenom, filmskom producentkinjom, dok se šali sa prevodiocem, ovaj četrdesetogodišnjak s lakoćom zauzima mesto u istoriji sopstvene nacije. – Kao nezavisna država, Ukrajina je pod pretnjom – kaže – a Pleme je najuspešniji film nezavisne Ukrajine. Od 1895, od samog nastanka kinematografije, to je najviše nagrađivan film u istoriji Ukrajine.
To ima smisla. Kada je film prošle godine premijerno prikazan u Kanu, Slabošpicki je slavljen kao veliki novi glas nezavisnog filma – upravo zato što ne koristi glasove. U filmu Pleme, koji je zasnovan na kratkom istraživačkom filmu Gluvoća iz 2010, komunikacija se u potpunosti odvija na znakovnom jeziku, bez ikakvih zvukova, titlova, dodatne muzike ili bilo čega drugog što bi moglo dati dodatno objašnjenje. Glumačku postavku čine amateri – deca ulice sa potpuno oštećenim sluhovm – ostavljajući nam da sami razrađujemo dinamiku karaktera putem gestova i simbola. Kako stoji u trejleru: Ljubav i mržnju nije potrebno prevoditi.
Priča sama po sebi prati mračan i bespoštedan portret nasilnih i moćnih školskih struktura koje su izvan domašaja nastavnika. Školom za osobe sa potpuno oštećenim sluhom u ovom filmu upravljaju bande starijih učenika, koje primoravaju mlađe učenike – naročito devojke – na surove zločine, ubistva i seks bez ikakvih inhibicija. Film je celina sa izvrsnom kompozicijom, tako da se ove čudne i neshvatljivo nasilne veze javljaju u svega nekoliko početnih scena. – Probe i probe i još proba – tako reditelj objašnjava stvaranje filma koji podseća na tihi košmarni balet.
Sve do prošle godine Slabošpicki je na zapadu bio potpuno nepoznat, čak i za najrevnosnije ljubitelje umetnosti. A film Pleme u nastajanju je još od vremena kada je on bio student režije u Kijevu. – Čak i tada, imao sam ideju da napravim savremeni nemi film – kaže – koji koristi isključivo znakovni jezik. Film je prikazan u Kanu istog popodneva kada i film Majdan Sergeja Loznice, dokumentarac o aktivistima koji su okupirali Nezavisni trg u Kijevu, što je vodilo ka svrgavanju predsednika Viktora Janukoviča 2014. godine. Gotovo neizbežno, film Pleme dočekan je kao parabola ukrajinskih ratnih previranja, iako je scenario napisan još 2011, godinama pre protesta na Majdanu.
Šta je od svega toga u Plemenu Slabošpicki zaista video sopstvenim očima? – Epizode koje gledate zapravo se nikada nisu odigrale tim redosledom – kaže. – Ali ako posmatrate svaku scenu pojedinačno, to su svedočanstva jednog društva: učenika sa kojima sam razgovarao i njihovih nastavnika. Neke od tih scena lično sam doživeo, dok sam bio u školi i dok sam radio kao reporter.
To je bio njegov prvi posao izvan univerziteta i izveštavao je o zločinima širom Kijeva za gradsku televiziju. Neki od tih snimaka su na YouTube-u. Pitao sam ga da li je gledao film Noćne hronike, neo-noar kriminalistički triler u kome Džejk Džilenhol prodaje snimke sudara i ubistava lokalnim vestima. Nasmejao se od srca. – Mislim da su Noćne hronike suviše romantične, suviše nežne – odgovorio je. – Ono što sam ja video je mnogo, mnogo gore.
Slabošpicki je otišao iz Kijeva u Sankt Peterburg gde je provodio vreme pišući i režirajući TV sapunice. Godine 2010. vratio se kući da radi na sopstvenim projektima. – Nastupila je velika renesansa ukrajinskog filma. Odjednom je država podržavala razvoj filma i napravljeno je čak pedeset filmova za tri godine. Pleme je jedan od njih.
Film je dobio tri nagrade, uključujući i posebnu nagradu kritike na Kanskom festivalu, a francuska štampa naziva ga NLO-om, jer je film toliko čudan i drugačiji od bilo čega viđenog, da niko zapravo ne zna kako da reaguje. Da li je očekivao takve reakcije? – Kada je reč o Kanu, tražio sam protivnika, nekoga ko bi mogao postaviti izazov pred moju ideju nemog filma. To se nije dogodilo, pa sam se osećao kao pionir.
Film je naširoko hvaljen, a prava za njegovo prikazivanje rasprodata su u više od četrdeset država. – Moramo da odemo u svaku državu da razgovaramo o Plemenu – kaže Slabošpicki. – Naviikao sam da odlazim na ručak sa distributerima. U Francuskoj, gde vole seks – takve scene nisu problem; ali brine ih nasilje. U Americi mi kažu – Vidi, nasilje nije problem, ali seks nam komplikuje dogovor. Ne znam da li i u Britaniji tako razmišljaju. Producenti iz raznih delova sveta požurili su da stupe u kontakt sa Slabošpickim. – Odjednom sam kul tip – kaže on. – Postao sam tražena roba.
Njegov sledeći film prikazivaće černobilsku katastrofu i biće zasnovan na kratkom filmu Nuklearna šteta iz 2012, koji je finansirala nemačka producentska kuća. Da li je to bilo nužno, s obzirom na situaciju u Ukrajini? Još jednom je lakonski slegnuo ramenima. – Nakon smene vlade, podrška ukrajinskom filmu opet je doživela kolaps. Ali istakao sam da će sva sredstva biti upotrebljena u Ukrajini, da film mora da bude snimljen u Ukrajini, na ukrajinskom jeziku.
U jednoj od scena, Ukrajina je na mapi sveta prikazana kao deo Evrope, a ne Rusije. Kao nedeklarisane ruske trupe koje prelaze ukrajinsku granicu, tako i likovi koji kontrolišu decu sa potpuno oštećenim sluhom u Plemenu ostaju mračni, distancirani, skrupulozno neobjašnjivi.
Uzevši u obzir koliko je u Plemenu ličnog, koliko je individualne prošlosti na kojoj je nastao film, da li Slabošpicki ima problem s tim što su njegovi radovi doživljeni kao geopolitičke alegorije? – Izučavao sam istoriju filma – kaže. – Zabeleženo je u knjigama kako su nemački ekspresionisti naslutili dolazak fašizma, što se odražavalo u njihovim filmovima. Nije me naročito zabavila ta ideja. Mislio sam da je budalasto tvrditi tako nešto. Nisam imao pojma šta će se dešavati sa Ukrajinom kada smo započeli rad na Plemenu. I bojim se da će neki student, kad mene više ne bude bilo, pročitati u istoriji Ukrajine kako je Pleme bilo vrsta proročanstva.
Ali, dok je snimao film (u svojoj staroj školi), protesti na Majdanu bili su na vestima svakog dana.To je moralo imati nekog uticaja na njegov mentalni sklop za vreme snimanja? – Nisam bio svestan da će se Majdan odigrati – ponovio je nekoliko puta. – Ali sam živeo u Kijevu i disao sam isti vazduh kao i ljudi koji su marširali ulicama Majdana. Osećali smo iste probleme, bio sam deo tog života, deo te zajednice. Na nekom emocionalnom nivou, možda sam slutio da je gotovo sa ovakvom Ukrajinom kakva sada jeste. Ali jedino što mogu da uradim je da napravim film – i da se nadam.
Tekst prevela Marijana Čanak
Izvor: Silent horror: the director of The Tribe on his brutal film about life in a deaf school,Tom Seymour,The Guardian,13/5/2015
