Teško dete ili autoportret u plavetnilu

ETIKECIJA. POSLOVNA KOMUNIKACIJA. SAMO JA.

– Ti si… oooovaj… ti si… Znaš šta si ti? Ti si – autistična! – tako je govorila moja šefica neposredno pre nego što će me otpustiti (po treći i poslednji put tokom naše periodične saradnje). Ako me i nije poznavala dobro, bar me je poznavala dovoljno dugo za uspostavljanje dijagnoze. – Autistična – izgovorila je to kao da hoće da me uvredi; na – kako se ono kaže – politički korektan način. Da me je nazvala kreten(k)om, time bi opteretila naš odnos dodatnom dozom prisnosti (što nije priličilo ni njenim godinama, ni zvanju). Autistična? Ja? Asocijalna. Anarhična. Apolitična. Jesam li? Sve to na A… Oduvek sam važila za čudnu (najblaže rečeno), čak i rođenoj majci – Dabogda i ti rodila jedno tako ludo, pa da te zajebava k’o ti mene! Videćeš ti kako je to! – tako mi je pretila nekad… moja mila (upokojena) mati. Znam, znam – o mrtvima samo dobro – pa to upravo i radim! E, sad… da l’ zbog te majčine kletve ili nekih drugih manje-više poznatih razloga, ja danas ne želim decu (ni iz daleka, a kamoli iz sopstvene utrobe)… ne treba biti Frojd (niti neki drugi vidoviti bradonja), ni Aspergerov (ćosavi) detektiv, pa proniknuti u tematiku …

Stvarno, jesam li…? I ako sam, da li je to osnova za otpuštanje sa radnog mesta? Za osudu, za kletvu, zakletvu da postanem nerotkinja? Autosterilizacija – ako uopšte postoji takav termin – računa li se u (naročito ženski) oblik autodestrukcije? – Ti si sama sebi dovoljna! Imaš te osobenjačke gene… divljakušo! Ma, sve si povukla na ćaćinu familiju! – kad ti tako otpeva majčin gnev, budi sigurna da to nije nikakva pohvala ludosti, nego da u toj očevoj familiji zasigurno nema ama baš ničeg dobrog. Ma, ni nalik! Očigledno da majkama ne priliče pravila usiljenog (raz)govora, zakoni asertivnosti, korektnosti… jer gde god vlada kruto pravilo – tamo nema ljubavi. Majkine mi majke i one koja je nju rodila. Stotinu mi babuški, pa ja jesam autistična! (Nismo li svi? Jok. Brkaš pojmove, draga. Autentična je drugo nešto!)

KAKO RASPOZNATI AUTIZAM?
Svi moji simptomi plave. Dvadeset i jedan ton.

1. Autistično dete često se ponaša kao da je gluvo, iako na pojedine zvukove ipak reaguje. Ako želi da se distancira [a zaista žarko želi], zatvara oči, uši, oboje… ili traži osamu [sklonište ili skrovište, kućicu za dnevne snove].

Priznajem; radila sam sve to. Iz kancelarije nisam izlazila bez slušalica u ušima i bivala sam gluva za (poslovni) telefon koji ne prestaje da mi odzvanja u džepu (mimo radnog vremena) ili za sva (nepoželjna) dozivanja na ulici. Reagovala sam na muziku (kad me niko ne gleda); zatvarala vrata sopstvene sobe (zabravljen ulaz) i oči pred ljudima koje želim da izbegnem (vešto umislim da sam nevidljiva, tamo negde, iza sklopljenih očiju).

2. Može dugo i nepomično osta(ja)ti usredsređen(a) na predmet svog intenziv(ira)nog interesovanja. Predmet; svetlo; zvuk...

Da li se računa ako jednu istu pesmu slušaš iznova i iznova, do iznemoglosti, do obesmišljavanja reči, do autohipnoze…?

3. Burno reaguje na izvesne nove nadražaje. Biva preterano svestana čarapa i cipela na sebi i neprestano ih izuva. Odbija šišanje (aparatom koji bruji). Na neke nadražaje ne pokazuje očekivane reakcije; bol, na primer.

Potpuno ja! Svojim prvim cipelama obradovala sam se više nego barbiki – kupila mi tetka prave pravcate cicibanke – i svuda sam ih s oduševljenjem nosila, ali isključivo nazuvene na dlanove! (Ponosna na ovaj simptom.) Svako moje šišanje trajalo je tri i po dana plakanja – pre i posle nes(p)retnog zahvata makazama. Ko kaže da kosa ne boli? Boli jače nego najsurovija poderotina na koži! Koža brzo zaraste, a neumoljivu kosu nikad dočekati, kao da stiže sa nekog tuđeg sveta odakle je Samson lično čupa iz korena i šalje u škrtim milimetarskim paketićima.

4. Ne podnosi dodir vode, prskanje iz tuša, može fatalno da doživljava ulazak u more.

To što nikada nisam naučila da plivam, verujem da je genetski. Porodične predispozicije da u velikim vodama opstajemo kao neplivači manifestovale su se u ranim posleratnim godinama sada već prošlog veka. Moj deda (sa one strane rodoslova sa koje dokazano ama baš ništa dobro ne dolazi), umesto da ide u pohod na mesec, preplivao je Dunav na santi leda. Tako je prebegao sa nekog mađarskog salaša gde je robovao, uporno neobaveštavan (p)o završetku rata. Do kraja života deda nije proplivao, nikada ga nismo čuli da govori reč mađarskog (čak ni da opsuje), a o svom prelasku preko reke ćutao je na svim jezicima. Kad god uđem u vodu, stegne me kao obruč: – To me stežu dedini zubi! – nadživelo ga to njegovo čvrsto ćutanje.

5. Ne voli da se mazi ili ne podnosi dodir na određenom delu tela. Voli da se zavlači u uske prostore i da boravi na tvrdoj i čvrstoj podlozi.

Sećam se kako me mama juri po kući da bi me poljubila… izgrlila, izgnjavila, izgolicala. – Jesam li ja autistična što pred tobom bežim, ili si ti jedna od osnih opsesivnih, prezaštitničkih i posesivnih majki? Oboje. Iako se otimam, ona me uporno ljubi, ja se žustro brišem nadlanicom, a ona se vređa: – Sram te bilo, gadiš se na rođenu majku! A znaš li ti odakle si izašla? Znam, vrlo rano rastumačila mi je porođajne puteve. Ta se destinacija ne zaboravlja, jer te na nju redovno vraćaju kad god zgrešiš (iako si prerasla glavni ulaz). Ne znam zašto se ljuti, ali upijam njenu emociju i prerađujem je u osećaj opipljive krivice.

6. Izuzetno sposoban(a) da složi puzzle, ali se čini da ih slaže prema razlikama u obliku delova [a kako drugačije!?] umesto prema motivima slike.

7. Pruža snažan otpor promenama u svakodnevnoj rutini i ne toleriše izmene u redosledu ili načinu izvođenja aktivnosti. Izvesne aktivnosti prihvata samo s određenom osobom ili u određeno vreme. Veoma teško se sprema za izlazak iz kuće, sprema se dugo i okleva, traži određene ritualne radnje pre polaska.

U ranim danima mog (takozvanog) odrastanja nije bilo telefona. Imala ga je tetka u gradu, a selo je opsluživala jedna javna govornica neuračunljivo proždirući žetone na svaka tri (ili manje) minuta razgovora. Ako ste zvali da samo proćaskate (sa sestrom, na primer) žeton je vredeo duplo (taman onoliko koliko treba da se ćaskanje izvrne u svađu). Ako ste, pak, hteli da prijavite nešto urgentno – kao što je porođaj – ni pet žetona progutanih u nizu ne bi pokrenulo tu svojeglavu seosku govornicu! – ‘Ajde s mamom u šetnju. Da se malo čujemo s tetkom, da vidimo šta radi, je li danas kuvala… hoćeš? Čuj, hoću li… kao da sam išta i mogla da neću. Iako je neću bila moja prva prava reč, mogla sam samo da je izgovaram u prazno, da je ponavljam do malaksalosti i sa efektima koji dovode u sumnju svaku moć govora. Moja mama bila je gluva za neću baš onoliko koliko i seoska govornica za lokalne porođaje. Idemo u šetnju: jedna ljuta (što ima divlje dete), druga uplakana (što ima nagluvu mamu). Spolja se ne vidi da nam nešto posebno fali, jer soska deca često su umazana – da li od pekmeza, suza ili blata, to već ne pravi neku razliku. Dok hodamo ka govornici (kao da je svetionik), pomno gledam da ne nagazim na liniju – sva ona mesta na kojima se spajaju betonske ploče. Dobro mi ide, sve dok ne stignemo na kaldrmisani deo puta, gde su linije sve gušće i gušće, pa postaje čupavo kao na minskom polju! Mama o tome nema pojma… mada ni ona nije sasvim beznadežna. Vidim da svaki put prvo stupa desnom nogom – kako u (svetu) govornicu, tako i u svaku drugu prostoriju. I ja isto! Ili desnom, ili baksuz. Naročito u školi – koja je baksuz kako god nogu da izvrneš i (s)lomiš pred važan ispit ili nastup.

8. Opsesivno skuplja određene stvari ili materijale, pazi ih i proverava, prebrojava, teško daje drugima.

Knjige. Časopisi. Pisma, razglednice i novogodišnje čestitke (čak i elektronske, štampam i čuvam, makar kontrasta radi). Stara nevažeća dokumenta i istekle članske karte. Ulaznice (pozorišne, bioskopske, sa izložbi i koncerata). Isečci iz novina o Danilu Kišu. Sve papirne uspomene i zapisi, skladišteni sa idejom da ću ih jednog dana reciklirati u (čitljivu) knjigu. A onda… posle dve i po decenije marljivog arhiviranja, spalila sam sve i (p)ostala živ(lj)a. Ona koje se sećam? To (više) nisam ja.

9. Ili uopšte ne obraća pažnju na stanje odeće, ili ne toleriše ni najmanju mrlju niti rupicu. Stalno zahteva istu odeću. Ili se potpuno presvlači više puta tokom dana. Kad mu/joj je vruće, ne skida se; kada mu/joj je hladno, ne oblači dodatnu odeću.

Potpuno tačno i još više zaludno. Kada je hladno – ostaje hladno; odeća bez prikladne vatre tu ne biva od neke naročite koristi (osim da imobilizuje, sputa ili onemogući). Kao da zima nije nepogoda po sebi, nego pride moramo biti skaredno natruntani, ružni i srodni nekim slojevitim mumijama koje prohoda(va)ju svakog decembra… Rođena sam u zimu i od prvih pelena navikavana na neprimerenu odeću. Tetka (da, ista ona što živi sa druge strane govornice), zahvaljujući svojim zavidnim trgovačkim sposobnostima, radila je u modnoj konfekciji iako su joj estetske potrebe potpuno zakržljale. Kad god bi nas obavestila o aktuelnom sezonskom sniženju ili o nekoj robi koju je ostavila sa strane, vežbala sam lažnu zahvalnost u mukloj tišini. – Nije loša jakna… a da joj nije malo velika? – Pa u njenim godinama se tako i kupuje, bar za dva-tri broja veće, jer deca brzo izrastu – pa šta ćeš onda? Ovo je sad stiglo, i nikad više! (Tetka nikako da se pomiri s tim kako je moda prolazna.) – Je l’ ti se sviđa jakna? – pitaju me dok stojim tako pred ogledalom u kome je medved proždrao devojčicu. – Ma, šta ima da joj se sviđa, važno da je topla! – namigne tetka i ispostavi račun (umanjen, doduše). Sad imam (skoro dva metra) razloga da se zapitam da nisu te praktične kupovine po tetkinom nalogu ubrzavale i podsticale moj rast…? Zimske averzije umesto čarolija i, naravno, moj sezonski autizam. Sad je (posve) drugačije. Ako u bajkama boravi najsrećniji čovek prepoznatljiv po nedostatku – kažu da nema (ni) košulju – onda i ja mogu da prezimim u samo jednoj majici, sa rupom na levom rukavu, taman tolikom da se kroz nju provuče palac i da se time rukav preinači u rukavicu.

10. Preferira jednoličnu hranu po boji, ukusu ili teksturi. Neumeren(a) je u jelu ili odbija da pojede i osnovne obroke. Jede neobične i nejestive stvari i biljke. Trpa hranu u usta i guta komade bez žvakanja; ili žvaće u nedogled. Zahteva poseban raspored u serviranju hrane. Odbija da jede dok se iz tanjira ne ukloni i poslednja trunka nepoželjne namirnice.

– Kad porastem biću biljožderka! – znala sam to oduvek. Još od prvog zalogaja namašćenog hleba posoljenog crvenom paprikom (dedin specijalitet), od zvuka prvog svinjokolja, od prve giljotinirane kokoške koja obezglavljena trči po dvorištu i od prvog mirisa njenog ošurenog perja… Znala sam, ali sam o tome ćutala, jer postoji doba u kome te niko ne pita šta ćeš obući ili obedovati. Osim toga, daju ti više – pa nemaš na šta da se žališ. Travoberačica. Vege-nešto. – Je li to vrsta sekte? – pitaju me. – Pa, kako za koga – kažem ako me ne mrzi da objašnjavam. – Može da bude, ali u mom slučaju nije. – Aham, doktor ti zabranio da uzimaš meso? Teško meni, pa šta onda jedeš? Neobične i mesožderima nejestive stvari i biljke: voće i tikve; alge; zrnevlje. Sve se to prilično dugo žvaće – trideset dva puta, ako je za verovati našim narodnim učiteljima – koliko zuba, toliko ugriza! (A to što se umnjaci danas vade još pre nego što niknu – jesu to četiri zagrižaja manje za novu generaciju?) Istina je, cele godine preferiram identičan (kukuruzni) doručak; mek i topao. Moj kuvar bio bi monotoniji nego Roman o Londonu (oprosti, Miloše, brate, nikako me nisu mogli naterati da te volim).

11. Pati od poremećaja spavanja: u odnosu na vršnjake spava premalo ili previše. Često se budi ili trza iz sna, vrišti u snu, hoda u snu, probdi po nekoliko besanih noći u nizu. Odbija da spava u krevetu, zaspi samo u određenom prostoru ili s određenom osobom itd.

Ne sećam se, ali su mi pričali da baš nikako nisu mogli da me uspavaju, osim kad bi me umesto u kolevku spustili ravno na pod. Kako smo došli do poda? Tetki je jednom dosadilo da me nuna, pa me je (malko) tresnula uz prigodnu uspavanku: – Hoćeš zaspati više, piiii ti materina! Tamo na podu spokojno bih zaspala. – S poda ne možeš pasti! – tvrde naši stari – i zato je pod tako udobna postelja. Kako onda, tako i danas… Umela sam da spavam predugo, u samoodbrani od dosade, kad god bi me poverili nekoj ženi koju nisam volela (ne roguši se, tetka – uopšte ne mislim na tebe!), u tuđim kućama, bez ijedne bojanke. Toliko sam se dobro izveštila u tom odbrambenom spavanju, da mi je prešlo u naviku. Ogluvela sam za budilnike bar koliko i moja mama za svako neću!

12. Posebno je osjetljiv(a) na raspored predmeta u prostoru i ne toleriše da im se menja mesto.

Apsolutno saglasna. Sve treba da bude postavljeno na svoje mesto! Naravno da znam kojim redosledom su mi poređani začini u kuhinji i knjige u dnevnoj sobi i bez sumnje bi me uzrujalo svako ishitreno tumbanje. Pa neću valjda Otrovno mleko maslačka da držim uz Narodni kuvar (koji tek treba da kupim), Hazarskim rečnikom da zasolim supu (pa ako je i muški primerak!) ili da poslužim nedopečen Priručnik o hipnozi (makar mi u gostima bio i Slavinski lično)… Zar je to do mene, što svaka stvar traži ulegnuće na za to predviđenom mestu?

13. Ne obraća pažnju na vas dok je nečim zaokupljen(a), nema potrebe da se pohvali, pokaže ili podeli nešto na čemu radi ili o čemu razmišlja. Isto tako, otvoreno je nezainteresovan(a) za ono što vi radite, ukoliko nemate srodna interesovanja.

Pretežno tačno… Toliko sam se dobro koncentrisala za vreme studija, da je to umelo da bude na granici krajnje nepristojnosti. Koncentracija kao sposobnost napadnog ignorisanja. Stavim knjigu pred oči i vešto umislim da sam nevidljiva, tu negde ispred otvorene knjige. Kad se pojavi moja cimerka, kradljivica privatnosti ili bilo čega drugog, mene je moguće isterati iz knjige koliko i puža iz sopstvene kućice – osim ako mi razbiješ knjigu ispred nosa… – Ti si načisto nenormalna! – kaže mi cimerka dobronamerno. – Znaš koliko već pokušavam da te dozovem? Nemam pojma. Od trećeg poglavlja naovamo…? – Imamo goste! Sad kad si konačno sa nama, mogli bi i da se upoznate… Goste, kažeš? Čekaj, zar nisam ja bila u gostima? Skoknula do gospođe Bovari na kafu… poverila mi je svoju poslednju preljubu i zaklela bih se da smo bile same nas dve! Ko su sad najednom svi ovi ljudi? – Ovo je moj drug, Martin. Martine, upoznaj moju cimerku! Šta sam ti rekla – koja lujkača – ha? Ej, šta bi’ ja dala da mi je njena koncentracija! A da ti je malo mog autizma – gde bi ti tek onda bio kraj!

14. Slabo ili uopšte ne reaguje na odlazak ili dolazak bliske osobe. Prilazi nepoznatim ljudima, upućuje im konvencionalne pozdrave ili saopštava lične potrebe. Ne podnosi poglede i povlači se pri direktnom obraćanju. Ponekad zamenjuje slučajne prolaznike za poznate, a prema nekim osobama pokazuje netrpeljivost kao da njihovo prisustvo evocira neprijatne situacije.

Preraslo je u porodičnu legendu koja je smešna svima osim meni. Kako sam nekada bila vedro, srdačno i otvoreno dete, a ne ovaj namćor koji se samo sklanja pred svetom. – Šta se tebi desilo, đavo će ga znati! Proradili ti geni s ćaćine strane, nema tu pomoći, koliko god se ja trudila da te prevaspitam. Na mene, bogami, nisi! Ja sam društvena. Znaš kako mi je bio nadimak? Smeška. Da, da – tako su me zvali sve dok se nisam udala za tvog namćorastog oca. Nisu njega džabe zvali Mrgud! A tebe – tebe ćemo zvati Mrguša! Ili ti je lepše da budeš Mutava? Muuuu! E, šta sam bogu zgrešila da me ovakva snađeš… A nisi uvek bila takva, znaš. Znala si da mi se nasmeješ kao beba. I tek što si propričala, znala si da istrčiš na ulicu i da se javljaš ljudima: “Dobaj dan, zeno!” Nikad to neću zaboraviti… nikad! Kako si nekad ličila na normalno dete.

15. Pokazuje velike teškoće u druženju i igranju s drugom decom. Često se drži po strani, nezainteresovan(a) za vršnjačke igre. Ne oponaša radnje druge dece, odbija da se maskira ili da se ponaša u skladu s jednostavnom ulogom. Iako voli muziku, nema osećaj za ritam.

Bila je to glavna vest u celoj školi. Kada sam zaigrala ringe-ringe-raja sa ostalom decom u predškolskom. – Vaspitačice, dođite da vidite! Nećete pogoditi ko se to igra sa svima nama! Ne samo da je došla moja vaspitačica, nego su sve do jedne učiteljice pohrlile da se uvere da li je to zaista moguće. Da li sam ja moguća? Ima neke nade i za to dete! – svi su rečito ćutali. A meni nije bilo naročito zanimljivo da učestvujem u svim tim budalastim igrama, ali mi je bilo drago da toliki svet mogu da rasteretim od (suvišne) brižnosti za mene.

16. Umesto da kaže, radije će vas odvesti do onoga što želi očekujući da znate šta vam pokazuje. Koristi neobične izvedenice, skraćenice ili izmišljene reči za imenovanje predmeta [a nije pesnik/inja, preuranjeno je tvrditi, mada možda i ima nekog blažeg književnog dara].

– Talenat? Ma nemoj! I moja nepismena baba ispala bi talentovana da nije radila ništa drugo nego da je samo buljila u knjige koliko i ti! Ništa ti ne vredi svo to tvoje biflanje. Žena je čista nula, ako ne ume da napravi čestit obrok – slušaj šta ti majka kaže!

17. Komunicira samo u direktnom odnosu 1 na 1. Jednostavne naloge upućene svima unutar grupe ne registruje ili ignoriše.

Moja vaspitačica imala je priličnih muka sa mnom. I verujem da se ne bi toliko ni bavila mnome, da igrom slučaja nije bila prva komšinica i kafe-prijateljica – moje voljene tetke (koja joj je o meni pričala kao o dobroj devojčici i nije mnogo lagala). Kad god bi vaspitačica izdala zadatak celoj grupi, meni je morala posebno da se obrati: – I za tebe to isto važi! Tek tad bih je poslušala; ili opet ne bih. Recimo, svojeglavo sam odbijala da trčim na času fizičkog. Ponižavalo me je sve to: od presvlačenja, do postrojavanja, preko trčanja u krug, do razgibavanja… Neću i tačka. A vaspitačica je nastavila da navaljuje: red umiljavanja, dva reda pretnji – ništa nije vredelo… sve dok i ona sama nije potrčala na čelu kolone. Od tada i ja trčim. Da bih izbegla sličnu gnjavažu sa grupnim pevanjem, naučila sam da unutar našeg malog poslušnog hora samo otvaram usta. (Uspevalo je.) Kada je trebalo da (bez muzičke pratnje) recitujem na prvoj priredbi za roditelje, vaspitačica je iznašla nov način da me motiviše. – A sad ćete čuti vremensku prognozu naše Snežne Kraljice! – najavila je moju (solo) tačku na generalnoj probi. – Snežna Kraljice, izvoli! Izvoljevala sam ja i ranije, a kamoli u ulozi kraljice. Sa improvizovanom krunom od papira, svet je bio moj, ali na binu nisam htela ni da provirim! – Nećeš? Samo sam odmahnula (krunisanom) glavom. – Dobro kad nećeš. Evo kako će to onda izgledati. Tu ispred će da sede svi roditelji; tvoja mama na onoj tamo stolici – vidiš? Sva deca će redom da izađu, pokazaće šta znaju i dobiće zaslužen aplauz. A ti…? Ti ćeš tu tako da stojiš i da se nećkaš. Tvoju mamu će da bude toliko sramota, da će plakati dok ne padne u nesvest! Je l’ to hoćeš? Neću! – Zima, zima, e pa šta je, ako je zima nije lav! – (iz)deklamovala sam za majčino zdravlje.

18. Zabavlja se glasovnom igrom nalik mantrama, mumljanju, gugutanju, tekstu na izmišljenom jeziku. Ne zna da započne razgovor, ali odgovara na pitanja. Smenjuje periode komunikativnosti i nekomunikativnosti; ili odbija komunikaciju samo s određenim osobama i u određenim situacijama.

Mislila sam da je to opšte mesto – da su izmišljeni prijatelji, izmišljeni jezici i šifrovane poruke sastavni deo baš svačijeg detinjstva. Nisu? Ni sve žene nisu brbljive. Oduvek čujem sebe kako pričam nekim stranim jezikom (maternji je dobar za ćutanje i pisanje). Po načinu govorenja, nije li cela Sparta mogla biti autistična? Ako me pitaju, ja kažem. Inače dobro znam o čemu ćutim. – Čujem škripanje u glavi. Tu nazad. Šta je to? Je l’ čuješ i ti sad? – pitam naivno. – Štaaaaa!? – mama se, očevidno, baš uzrujala. – Kakvo škripanje, crno dete? Kako to misliš, škripi ti u glavi? – Tako lepo. Kao kad škripe vrata. – Jaoj, meni s tobom… stalno neki problemi! Molim te, samo mi nemoj reći da čuješ glasove… onda je šizofrenija, teško meni jadnoj! Čuješ li glasove? – Ne – odgovorila bih ne i da je bilo da. – Nisu glasovi, samo škripanje – prošaputala sam. – Ćut’! Nemoj o tome nikome više nikad da pričaš. Jesi me čula? Može biti da si luda, a to je onda velika, velika sramota! Ako ćutiš, onda će utihnuti i proći… Sve će proći! Bila je u pravu – prošlo je, kao ćutanjem odneseno.

19. Često koristi lično ime ili zamenicu on(a) umesto ja.

Samo dok pišem (izmišljena sećanja o sebi) radim to u trećem licu. Dok moja bivša šefica redovno to čini: u svakodnevnom govoru, bez izuzetka! (Ponekad je znala da naređuje samoj sebi kao da mene ima na umu.) Ali jedan simptom ne čini autizam…

20. Ponekad se čini da nije svestan(a) pojedinog dela tela, da ne uočava nešto u svom odrazu u ogledalu, zanemaruje deo tela koji ne vidi (pri kupanju, brisanju). Vrlo teško prihvata običan lekarski pregled.

Zasigurno nisam svesna svakog prsta ponaosob i imam umanjenu pokretljivost palca na levom stopalu. Taj nezgrapni prst neočekivano iskazuje svoju neposlušnost isključivo tokom časova joge. Ako ga, pak, ne uznemiravam, ne pravi mi probleme; ne cepa čarape niti propagira autonomiju. Dobri smo… Ne trpim kada mi se dodiruju kolena, što mi otežava boravak u, inače omiljenom, fetus položaju. Ne volim se sa unutrašnje strane butina, to su mi tuđi delovi koje bih da zanemarim kao neodgovorna majka neželjenu iždžikljalu decu. Nisam nespretna, ali se samokažnjavam po prstima; kuhinjskim nožem ili rernom iz nehata. Lekarski pregled? To je ravno svinjokolju! Ponižavajuća mi je sama ideja da me dodiruju ledenim instrumentima u sterilnoj ustanovi.

21. Ima iščašen smisao za humor. Ne smeje se tuđim pošalicama, doslovno ih (ne) razume ili se smeje nečemu što niko osim nje(ga) ne shvata kao šalu.

Dokazano i po(t)pisano u prethodnih dvadeset stavki.

BLISKI SUSRET SA AUTIZMOM
IZVAN SEBE

Draga mama, dešava se, iako još uvek nisam rađala. Ovo razmaženo derište zajebava me za male pare!

U periodu između dva otkaza, držala sam časove stranog jezika osnovcima. Dvočas engleskog tad je vredeo koliko dva mini koluta mocarela sira. Učenik s kojim sam intenzivno radila bio je – (blago rečeno) nesnošljiv! Šta god da pričam, gleda mimo mene i neprestano se ljulja. Kad ga pitam šta su radili prošlog časa, otpeva mi isti refren svaki put: – Raaadili smo… raaadili smo… Ništa nismo raaaadili! Najrađe bih ga izbacila sa časa, ali uvek su mi plaćali unapred. Ako bih insistirala, stigli bismo i do drugog odgovora: – Raaaadili smo… – Da, ipak ste nešto radili? Posle duge pauze, saopštio bi mi eureka tonom: – Insekte smo radili! Insekte? Kod mene dolaziš na engleski, ne na biologiju! Uh. A koliko sam mu bila zanimljiva, govori u prilog to što mi je na svakih deset minuta (sa greškom od najviše pet sekundi), ponavljao jedno isto pitanje u identično pevljivom tonalitetu: – Jesmo li zavrrrrrršili? – I ja bih volela da jesmo… umesto što tu s tobom gubim vreme čekajući da se novac tvoje mame stvrdne u sir! A kad se pojavi mama, mali je uhvati za ruku i zavrti se oko nje kao da je našao osu sveta. – Sad smo zavrrrrrrršili! – Kako je bilo, sine? – pita ga ona. Tek kad obrne svoje (polu)krugove, ako mu uz malo sreće ništa drugo ne odvuče pažnju, počne da odgovara: – Nije bilo – kako izusti, ja se već štrecnem. Šta nije bilo, s mukom sam dvočas održala! – Nije bilo… ništa pooosebno! – glasi konačan odgovor. Posebno, ha? Skup je taj sir što jedem! A onda me njegova mama upitno pogleda i izvadi novac za naredni čas. – Je l’ bio dobar? – Pretežno je… nezainteresovan – kažem joj, sumnjajući da sam dovoljno jasna. – Znaš, on je malo… specifičan! – odvrati (od)važno njegova majka, kao da mi je upravo otkrila neku duboku tajnu. – Nismo li svi? – htedoh da je prekinem. – Naročito svojim roditeljima! – On zaista nije kao druga deca! – nastavi ona. Zaista je nekad težak, ali ima svoje kvalitete… Tek tada mi je sinulo. Specifičan? Autističan, valjda ste hteli da prećutite… Ali razumemo se! Izvini, mali, ni sama ne znam kako te nisam ranije prepoznala.

U potpisu: Mi koje se kunemo da ćemo biti sve drugo, samo nikako nalik sopstvenim majkama…

MI DECA SA GRANICE AUTIZ(A)MA
INDIGO SPEKTAR

I ja nosim plavo. U stvarnosti i u sećanju.

U prethodnom životu umrla sam u plavoj haljini; upokojena pouzdanom rukom od poverenja. Voz u kome sam se odvezla iz prvobitne kuće i rodnog mesta (ne baš predaleko), sa blažom tendencijom vraćanja, bio je plav. Plavi vojnik u kome su nemilosrdno ubijali Indijance i masakrirali im žene bio je prvi film tokom koga sam plakala skamenjene suze. Edicija nepogrešivo dobrih knjiga za decu zvala se Plava ptica. Plava je tačka na (nemačkom) radiju, osećanje u pesmi (and I’m feeling – blue – koliko god puta Nina otpevla good) i poneka marketinški prebojena krava. Plavi safir – ne kao dragi kamen, nego kao moje prvo (žestoko i naivno) zaljubljivanje u muziku. – Nikad nemoj da nosiš plavi kamen u prstenu, to je loša sreća! – glasila je još jedna od (neprevaziđenih) mudrosti moje majke. Jedna lepa žena patila je od vizantijske boje na rukama koju nikako nije mogla oprati posle sudbinskog susreta sa muškarcem (on se u priči i na filmu zvao Balkan, a ona je bila njegova Evropa). Od prvog gledanja naovamo, jedna filmska replika poprimila je smisao tajne šifre u intimnom krugu studentkinja. – Sad sam malo plava – izgovarala je ona koja hoće da saopšti kako je delila užitak s muškarcem, a da pritom ne ispadne prosta. I na kraju mog niza, trenutno je aktuelna plava mala sveska – tako smo ja i moja… ćerka mog (nezvaničnog) muža preimenovale predmenstrualni sindrom (uopšte nemajući na umu plavu krv na reklamama za uloške).