Međunarodni dan pasa vodiča obeležava se svake godine poslednje srede u aprilu mesecu. Međunarodni dan pasa vodiča obeležavaju ljudi širom sveta da bi odali priznanje ovim psima i strpljivim i talentovanim ljudima koji ih obučavaju. Ovaj poseban dan ne proslavljaju samo osobe kojima je pomoć pasa vodiča potrebna. Značaj zadatka koji ovi psi obavljaju priznaju svi, i na Međunarodni dan pasa vodiča mnogi ljudi u svetu na svoj način izražavaju svoju zahvalnost psima vodičima koji su promenili živote mnogih ljudi.
Razlika koju psi vodiči prave u životima osoba bez vida je neprocenjiva. Nemoguće je osećati ništa osim čiste ljubavi i strahopoštovanja kada uvidite koliko su ove životinje posvećene svojim vlasnicima, odnosno bolje rečeno, najboljim prijateljima, i koliko je dragocen i divan njihov odnos.
Čovekovo pripitomljavanje pasa poklapa se sa evolucijom ranih rasa pasa pre oko 150.000 godina. Najverovatnije najraniji zabeleženi primer posebnog odnosa između psa i osobe bez vida je mural iz prvog veka pre naše ere iz zatrpanih ruševina rimskog Herkulanuma. Postoje i drugi primeri iz Azije i Evrope do srednjeg veka koji prikazuje čoveka koga predvodi pas.
Međutim, prvi sistematski pokušaj da se psi obuče da pomažu osobama bez vida bio je negde oko 1780. u bolnici za slepe Le kenz-van (Les Quinze-Vingts) u Parizu. Ubrzo nakon toga, 1788. godine, Jozef Rizinger (Josef Riesinger), slepi proizvođač sita iz Beča, tako dobro je obučio psa Špica da su se ljudi često pitali da li je on uopšte slep.
Johan Vilhelm Klajn, osnivač Instituta za obrazovanje slepih (Blinden-Erziehungs-Institut) u Beču, pomenuo je koncept psa vodiča 1819. godine u svom Udžbeniku za obrazovanje slepih osobe (Lehrbuch zum Unterricht der Blinden) i opisao svoj metod za dresuru pasa. Švajcarac Jakob Birer, pisao je 1847. godine o iskustvima koja je imao tokom pet godina vođenja od strane psa koga je lično posebno obučio.
Priča savremenih pasa vodiča, međutim, počinje tokom Prvog svetskog rata, sa hiljadama vojnika koji su se sa fronta vraćali oslepljeni. Nemački lekar, dr Gerhard Štaling (Gerhard Stalling), slučajno je dobio ideju za masovnu obuku pasa. Dok je jednog dana šetao sa pacijentom kroz bolnicu, doktor je hitno pozvan i ostavio je svog psa sa pacijentom da mu pravi društvo. Kada se vratio, na osnovu načina na koji se pas ponašao, zapazio je da pas vodi računa o slepom pacijentu. Dr Štaling je počeo da istražuje načine na koji se dresiraju psi da postanu pouzdani vodiči i u avgustu 1916. godine otvorio je prvu na svetu školu za pse vodiče za slepe u Oldenburgu. Škola je rasla i otvoreno je mnogo novih ispostava, u Bonu, Breslau, Drezdenu, Esenu, Frajburgu, Hamburgu, Magdeburgu, Munsteru i Hanoveru, koje su obučavale do 600 pasa godišnje. Ove škole obezbeđivale su pse ne samo za bivše borce, nego i za osobe sa potpuno oštećenim vidom u Velikoj Britaniji, Francuskoj, Španiji, Italiji, SAD-u, Kanadi i SSSR-u.
Nažalost, zbog smanjenja kvaliteta pasa, poduhvat je 1926. godine morao da se ugasi, ali je do tada već bio otvoren još jedan veliki centar za obuku pasa vodiča u Potsdamu, nedaleko od Berlina. Ovaj centar je bio veoma uspešan u obuci pasa vodiča – mogao je istovremeno da obučava oko 100 pasa i da mesečno obezbedi 12 potpuno obučenih pasa vodiča.
U to vreme, bogata amerikanka, Doroti Harison Justis (Dorothy Harrison Eustis), već je dresirala pse za vojsku, policiju i carinske službe u Švajcarskoj. Upravo je energija i stručnost Doroti Justis usmerila pokret pasa vodiča na medjunarodnom planu. Čuvši o centru u Potsdamu, Doroti je bila znatiželjna da izuči metode škole i provela je tamo nekoliko meseci. Vratila se toliko impresionirana, da je napisala članak o školi za američki Saturdej Ivning Post (the Saturday Evening Post) u oktobru 1927. godine.
Amerikanac sa potpuno oštećenim vidom, Moris Frenk, čuo je za članak i kupio kopiju novina. On je kasnije rekao da je za pet centi, koliko su novine koštale, kupio članak koji je za njega vredniji od milion dolara. Pisao je Justis da bi veoma voleo da pomogne u predstavljanju pasa vodiča u SAD. Prihvatajući izazov, Doroti Justis je obučila psa Badija, i dovela Frenka u Švajcarsku da bi ga naučila kako da radi sa psom. Frenk se vratio u SAD sa onim što mnogi veruju da je prvi pas vodič u Americi. Justis je osnovala 1928. godine Školu svevideće oko (L’Oeil qui Voit) u Veveju u Švajcarskoj i istoimenu (the Seeing Eye School) u Moristaunu u Nju Džerziju, 1929. godine. U međuvremenu, 1928. godine, osnovana je i Italijanska organizacija za pse vodiče (Sculola Nazionale Cani Guida per Ciechi).
Ove škole u Švajcarskoj, Italiji i Americi bile su prve škole za pse vodiče modernog doba koje su preživele test vremena.
Godine 1930, dve Britanke, Mjuriel Kruk i Rozamund Bond čule su za Svevideće oko i kontaktirale su Doroti Justis, koja im je poslala jednog od svojih trenera. Sledeće godien, prva četiri britanska psa vodiča završili su obuku i tri godine kasnije osnovano je Udruženje za pse vodiče za slepe (The Guide Dogs for the Blind Association) u Velikoj Britaniji.
Od tada, škole za pse vodiče su otvarane širom sveta i legat Doroti Justis i pokret pasa vodiča se nastavlja.
Kretanje uz pomoć psa vodiče biće uskoro omogućeno i osobama sa invaliditetom u Srbiji. Zakon o kretanju uz pomoć psa vodiča stupio je na snagu 1. aprila 2015. godine, osam dana od objavljivanja u Službenom glasniku Republike Srbije (broj 29 od 23. marta 2015. godine) i počeće da se primenjuje šest meseci od stupanja na snagu. Zakonom je propisano da će osobama sa invaliditetom u Srbiji biti omogućeno kretanje uz pomoć psa vodiča u javnom prevozu, objektima i površinama u javnoj upotrebi i u radnom prostoru. Ovim zakonom obezbeđuje se ostvarivanje ustavom zajemčenih osnovnih načela koja se odnose na uživanje lјudskih prava, a naročito na zabranu diskriminacije i uvođenje posebnih mera radi postizanja pune ravnopravnosti osoba sa invaliditetom sa ostalim građanima i razrada prava na dostojanstvo i slobodan razvoj ličnosti.
Tekst pripremila Veronika Mitro
Izvori:
https://writix.co.uk/blog/history-of-guide-dogs
